Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi,

već neko nama drag i poznat:

naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće.
Neprekidno prolazimo kroz privide.

Tek što na sebe naviknemo, već smo stranci.

Jesmo li ovo mi, ili tek naše mogućnosti?
Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine.

Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena.

Grane nam niču iz ušiju.

Neka se rascvetaju.

Mi smo više od proleća nego proleće.

Vodoskok mleka i mermera.
Hej, ja! Povedi me, ne sa sobom, već sa mnom.

Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi,

nego uspomena na nas."

Mika

ČUDAN SLUČAJ OBAZRIVOG VOZAČA

Jeste li pročitali biografiju g. Švelenbaha? Ako niste, nije šteta.

G. Švelenbah nije imao mnogo razloga da živi,

pa ipak nije želeo da ode sa ovog sveta.

Statistike o saobraćajnim nesrećama nikada nije smetnuo sa uma

. Vozio je najviše 40 km na sat, i žao mi je što moram reći –

on nikada nikog nije pretekao makar taj stao na sred druma.

Kad god bi zaustavio kola zbog crvenog svetla na semaforu,

uvek bi ugasio motor, pritegao ručnu kočnicu,

zaključao sva vrata, proverio da li je poneo vozačku dozvolu

i dokumenta o registraciji vozila,

i zavirio u pregradu za rukavice da vidi

nisu li možda neki miševi tamo sakriveni.

I zato kada bi dobio zeleni signal,

svi su oko njega morali čekati da deratizuje kola,

da se uveri u svoje pravo na vožnju,

da otključa vrata,

da otkoči ručnu kočnicu, da pritisne pogrešno dugme

i tako uključi Frenka Sinatru umesto da pokrene motor,

dok su se za to vreme tri puta promenili signali, crveni i zeleni.

Svake jeseni, čim padnu prve kiše,

G. Švelenbah bi kupovao dva para novih lanaca, ako ne i više.

Vodio je evidenciju o svakom smrtonosnom

pucanju guma u zapadnoj hemisferi od 1923.

Pa je stavljao nove gume na svakih 1000 km,

jer nije hteo da zavisi od sreće.

I eto, vozio je on tako s novim novcatim gumama 40 km na sat

podalje od sredine širokog druma,

pre nekoliko dana,

kada na kolima nekog zelenaša

koji mu je išao u susret

pošto je kupio neke stare gume u bescenje

puče guma,

te taj auto đipnu preko one linije po sredini

i ritnu pravo u pakao našeg g. Švelenbaha,

tog vozača bez mana.

Ogden Neš

okreni stranice

 stani
i pronađi vest veka
sam sam hteo da budem na sedmoj strani
u pranju mozga je štos
ali ovde ćeš naći ključ
za zvezde što te vuku za nos
kako ti nije jasno
vinil i skaj su tvoji sni

Pa zar te nisu prešli
oni bi hteli da budu ti
opet bi za nas bilo života
još jedan san ako mi daš
ali nisu te prešli oni
prešao sam te ja da znaš
hoćeš da budeš neko
hoćeš da budeš ja

da nekog upropastiš

nego šta

al su te pročitali

povukli te za nos

upropastili oni tebe

oh kakav štos
a ja te imam u kameri

upravo sada
jedan trenutak tvog života

upropašćen zauvek
hteo bi da me uništiš na papiru
da nas prefarbaš je li
bolje nas ostavi na miru
dok imaš vremena da ukopčaš
dubunu u durbinu
jer ja te sada
sve dublje grublje i dublje

vodim u podzemlje

u mrak bez zublje

u mrklu grobnicu

gde pisaće mašine grizu

tu je i mesto za tvoje pero

I tvoju beležnicu tvoju zlobnicu

spremnu da pljuje da kljuje da truje

hoćeš da budeš neko

da budeš neko 

zaista neko

hoćeš da budeš ja

odavno si to čeko

da me uništiš tom pisaćom mašinom

otišo si daleko

kao kralj crnog na belom

spustio si se do dna

i kao kralj od sintetike

hteo bi da budeš ja

Sex Pistols

 Ovidije je napisao .

igraj se ženama nemilosrdno; varaj varalice...

Bajron je bio veliki cinik u ljubavi, varao je i žene u koje je verovao,

a tukao one u koje je sumnjao

“Vi nemate prava na ljubav ,

jer nemate srca ni sposobnosti za lepu strast , i takvi ste bili celog života”

Bajron:

 “Ja sam zaista bio očaran kada sve sam ovo saznao ,

jer nisam o tome imao ni pojma”

Osetio sam seismos

Amplitude dostižu meni nepoznate merne vrednosti ,nezabeležene

Sumnjam na kompresione ( možda ,longitudinalne) ,

ali više podsećaju na smičuće talase

Seizmogrami su locirali epicenter 

Tačno u

srcu

Love me, love me do

Iznemoglosti

Love me ,love me do

I preko granica moje izdržljivosti

love me ,love

osećam se kao progonjena

progonjena ,retka ,kojoj preti istrebljanje

dok me love , još bi I da me kidaju , lome 

dok izbacuju reči

iz usta im se oseti zadah po crkotini ,

hoće da me ulove

a kad me ulove , hoće da me raspolove

I delove pošalju na polove

Da ne mogu više da se sastavim

Love ,love me do

( o bogo ,zašto ovo nije na drugom jeziku?)

Sećam se kako smo živeli na ivici postelje,

i pričali o nekakvoj sobi u švedskom stilu,

od drveta

i jute

Pogledima smo ćaskali o blaženstvu takvog življenja,

o sutrašnjici punoj iznenađenja

Nešto smo još mogli i da učinimo

u tom svom ludilu spalismo hiljadu dana,

a vremenu treba vremena da bi prošlo,

 te još čuvam nešto

pepela,

čuvam taj Povremeni san.

A spavali smo sljubljeni , no nismo sklapali oči,

međ letnjim pokrovima natopljenim plavetnilom …

Noći su plakakle nežno.

A bilo je to davno,

i ja još uvek ne mogu da ti dodirnem ime.

Presudni dani su bili I prejaki za tebe,

otplesali su s tobom daleko,daleko od mene.

U svom ludilu, još vidim tvoje lice u mom.

I čuvam neku fotografiju,

proteklim vremenom ona mi sažiže zid.

Vreme je , inače , moj povremeni san.

Moj povremeni san,

moj povremeni san

David Bowie

Rekla je samo nemoj
... i dan se povukao u svoju crnu senku
ispod koje su nesretni zemljani patuljici

igrali ruski rulet sa drvenim pištoljima,
... I bio je Vrbas, al ne onaj koji Dunavom

odlazi u Crno more, već onaj ispod Kastela,
koji se vraća po priču za uplakane vrbe sa ade
... i bila je mesečina čije su zvezdane oči olovni oblaci

prekrili svojom vlažnom pelerinom...
... i bili smo mi
i nismo bili...
dve senke, jedna senka, pola senke
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

.. i znao sam...
tek kad se iz kastela pojavi prvi svitac moći ću nekako
da joj kažem...

Oprosti što nemam reči tiših od pčelinjeg zuja,
dok mesec sleđenim srebrom zasipa jesenje vrbake.
Srce se najlakše opije ranjenim korakom,
leluja prtinjajući nebesku stazu kroz sunce i kroz oblake.

Oprosti što su mi oči prepune zlatnih svitanja,
pa su mi breze, princeze, umotane u marame od lana.
Na koplju ti nosim dušu umornu od samoće i skitanja,
da kisne pod tvojim balkonom bez kaputa i kišobrana.

Umiven suzama neba što preti da se u slapu prospe
šapućem ti uspavanku rimama isčezlih trubadura,
a u srcu nosim medaljon sa ikonom presvetle Gospe.

Moje su pesme noćas umolitvene u lavirint od nada,
praćene muzikom kiše, svirane iz neznanog dur-a,
pa nek ti budu jastuk na koji... mesečina pada...

Rekla je samo nemoj...
i stado crnih leptira je sakrilo stotinjak sveća u staklu...
i ne znajući da igraju poslednju noć...
... i ponovo je bio mesec oskrvavljen kao dečji balon
nakon strasnog poljupca nokta
... i bio je splav od poljskog cveća za Robinsona i za Petka,
koga su vetrovi slučajno poveli na malo noćno kupanje
... i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke... jedna senka... pola senke...
i ćutnja... i ćutnja... i ćutnja...

i znao sam...
tek kad iz Kastela zapeva prvi slavuj

moći ću nekako da prošapućem...

Ovde u zatvoru sobe, u kraljevstvu koje te sluti
u svakom zovu trube napravljene od vrbovih kora...
Ovde gde jednako traju i vekovi i minuti
i gde beli jedrenjaci deru pučinu mrtvog mora...

dani dišu na škrge i u ponoć bi da se udave
u reči što ispod zemlje svoje korito guta,
u čiju senku je bačen ključ od trostruke brave
sudbonosnih vrata, na papirusu pisanog puta.

Noć se po zemlji kotrlja strepeći od svakog kruga,
opijena mirisom dunja što ih niko ubrati ne želi...
neke se ptice nikad ne žele vratiti s juga...

Niz nisku usnulih reči crvenkasta cure slova...
Ćuti i ne gledaj mesec što se nedoklan deli,
nad ikonom gde kleči grešnik bez Božjeg blagoslova.

Rekla je samo nemoj...
i nisu još verovale ribe što ponekad u sumrak izlaze iz Vrbasa
da slušaju šaputanje juga u naručju breza i topola...
.. i bio je čamac u žicama od puzavica , bez užeta i sidra,
sveže ukraden iz doline našeg detinjstva
... i bila je mesečina... noćno sunce... kašika meda i
gitara na kojoj su svirci svirali Uspavanku za gospođicu N...

i bili smo mi... i nismo bili...
dve senke, jedna senka.. pola senke...
i ćutnja... i ćutnja.... i ćutnja...

... i znao sam...
tek kad se na Kastel sruše prve zvezde ona će znati...

Lagan sam kao perce iz krila divljeg gusana
kome su lovačke puške otkinule pola kljuna.
I doći ću ti kao senka da pokupim šećer sa usana
koji će pospanim okom da osvetli jesenja luna.

Ne traži me na trepavici noćne lampe
gde se senka ukrsti sa kazaljkom noćnog sata.
Ja imam dvorac od maćuhica i ako podigneš ruku
dodirnut će nam se prsti
za malu noćnu muziku... kidanih srebrnih žica...

I da znaš... kad noć napukne i kroz pukotinu proviri,
stidljivo kao puž pred obrisom nezvanog gosta...
... ja lelujam kroz vrbake sa smeškom što se širi.

I ne znam gde pobeći osim sna,
koji boji u lila ...mesečevu dugu što se zlati povrh mosta
gde ćeš biti zauvek
i gde si oduvek bila.

Miladin Berić

..Ne znam kakva je sad, ja je pamtim po ljepoti.

I po izrazu patnje na licu kakvo nikad više nisam vidio,

niti sam dugo mogao da ga zaboravim, jer sam tu patnju ja prouzrokovao.

Zbog te žene, jedine koju sam volio u životu, nisam se oženio.

Zbog nje, izgubljene, zbog nje, otete,

 postao sam tvrđi i zatvoreniji prema svakome:

osjećao sam se poharan,

i nisam davao ni drugima što nisam mogao dati njoj.

Možda sam se svetio sebi i ljudima, nehotice, i ne znajući.

Boljela me, odsutna..."

Prisoner

Sve što upravo proživljavaš, samo je jedna

od milion mogućih staza kojima putuješ.

Zbog toga uvek moraš imati na umu,

da je staza samo staza;

ako ti osećaji kažu da po njoj ne smeš da putuješ,

na toj stazi ne smeš da ostaneš ni po koju cenu.

Da bi sagledao jasno moraš da živiš disciplinovanim životom.

Samo ćeš tada znati da je svaka staza samo staza

i da nije uvreda ni za tebe ni za druge da je napustiš ,

ako ti tako tvoje srce nalaže.

Pritom tvoja odluka da ostaneš na stazi

ili da je napustiš mora biti oslobođena od straha ili ambicije.

Upozoravam te.

 Proveri svaku stazu temeljno i promišljeno.

Proveri toliko puta koliko misliš da je potrebno.

Ovakvo pitanje postavlja samo star čovek .

Da li ova staza ima srce?

Sve staze su iste, ne vode nikud.

 Ima staza koje vode kroz grmlje, ili u grmlje.

Mogu reći da sam prešao duge, duge staze,

na svom sopstvenom putu, a sada se nigde ne nalazim.

 Ima li ova staza srce?

Ako ima staza je dobra, ako nema staza je bez vrednosti.

 Obe staze ne vode nikud; ali jedna ima srce druga ga nema.

Jedna čini da je putovanje veselo,

dok njom putuješ, jedno si s njom.

 Druga će učiniti da proklinješ svoj život.

Jedna te jača druga slabi.

Prije nego što stupiš na

 bilo koju stazu postavi pitanje:

Da li ova staza ima srce?

 Ako je odgovor ne, to ćeš znati,

 i tada moraš da potražiš drugu stazu.

Nevolja je u tome ,

što niko ne postavlja takva pitanja;

 kad čovek konačno utvrdi

da je izabrao stazu bez srca,

 staza je već spremna da ga ubije.

 Na tom mestu retki se ljudi zaustave

 da bi promislili i napustili stazu.

Staza bez srca nije nikada prijatna.

 Moraš mučno da se potrudiš,

čak, da bi uopšte njom krenuo.

S druge strane, staza sa srcem je laka;

 nije potrebno da se trudiš da bi je voleo.

Rekao sam ti da ,

izbor staze sa srcem mora biti slobodan

 od straha ili ambicije.

Želja da se uči nije ambicija.

 Sudbina nas ljudi je da želimo da znamo.

Staza bez srca će se okrenuti protiv čoveka

 i uništiti ga.

Nije potrebno mnogo

da čovek umre a tražiti smrt je traženje ničega.

Za mene postoje samo putovanja

stazama koje imaju srce,

 bilo kojom stazom koja ima srce.

Njima putujem i jedini vredan izazov

je da ih prođem njihovom celom dužinom.

I tako putujem – i gledam, gledam bez vazduha.

Castañeda