pape92

Blog :: pape92

1
0
392
Dodaj u favorite
Preporuči
Pošalji prijatelju
Mingasovi prsti: Charles Mingus, život i delo

21. 4. 2012. 15:00

Na današnji dan bi uz srećniju genetsku predodređenost i pravilniju ishranu, Čarls Mingas, najveći džez kompozitor svih vremena, napunio devedeset godina. Verovatno bi se na rođendanu prisetili i Mingasovog pokojnog šefa, Djuka Elingtona. Koji je možda najveći džez kompozitor svih vremena. Ali treće mogućnosti nema. Čarlsa Mingasa je otac tukao za svaku sitnicu. Naprimer, jer bi se upiškio u krevetu. To je ostavilo posledice. Izvesni teoretičari džeza tvrde da se svi džezeri dele na patetične i frustrirane. Nazvan The Angry Man of Jazz, ne samo jer je umeo da se maši sekire, Mingas je pripadao ovim drugim. Rođen u Nogalesu, Arizona, gradu koga preseca granica sa državom Sonora (delu sveta o kome uzgredno preporučujem da se čitalac obavestiti putem romana "2666"), Mingas će se Meksiku vraćati često a najzad i konačno. Srećom po muziku, a po svemu što znamo o Nogalesu i po sebe, odrastao je u ne previše udaljenom Los Anđelesu, u getu po imenu Vots (Watts). Vots je bio i ostao izvor svakojakih nevolja,

Sa gaćama ili na njima: biti član

8. 11. 2011. 13:00

Doktore, kako je to biti majka?Bane Vukašinović Ne možete da znate dok ne probate – tako je i sa članstvom u stranci. Iznenada sam za vreme svog boravka u Beogradu došao do podatka da vlasnica lokalnog butika trikotaže ima verenika u užem rukovodstvu stranke koja samo što se nije osnovala. Pošto sam u ovo upućen direktno od same buduće supruge stranačkog rukovodioca, birajući gaće, učinilo mi se zgodnim da iskoristim nadahnuće i oprezno upitam oko prijema u članstvo. U sledećem trenutku sam razmenjivao brojeve telefona sa  zgodnom i utegnutom, u politička i modna pitanja upućenom plavušom. Dobio sam obećanje da ćemo se još čuti i videti.  Ako ne sa njom, a ono sa njenim verenikom. I  zaista: poziv je stigao. Chapeau noir,  verenik. Srdačno, kao starom partijskom drugu, saopštio je da je večeras na toj i toj adresi sastanak rukovodstva stranke, te da dođem radi učlanjenja. Ovako sročen poziv, koji gotovo da je implicirao događaje po redosledu: obavimo formalnost učlanjenja, pa se pridružimo sastanku ruko

Važno je zvati se Doroti: jazz i homoseksualnost

2. 11. 2011. 12:00

Pre desetak dana je kod nas promovisana knjiga "Povijest gej i lezbijskog života i kulture". Nisam imao prilike da je prelistam, te tako ne znam ima li u njoj reči o džezu. Neko će se upitati čemu naglašavati kao podskup jednu umetnikovu životnu okolnost više negu drugu, naprimer da je siroče ili da ima ortopedskih problema. Tema je validna iz prostog razloga što postoji nešto što se naziva kulturom homoseksualnog „pokreta", a ne postoji ništa slično što bi se dalo povezati sa ljudima sa ravnim tabanima. Koliko je kultura seksualnih manjina dala jednom manjinskom muzičkom pokretu? Koliko sam imao prilike da istražim, homoseksualizam i džez su se malo susretali. Ipak, ne i nikako.Sve je počelo dobro po tu vezu. Opskurni kreolski kvartovi Njuorleansa ni danas nisu lišeni gej/lezbo/travestit arome. Početkom XX veka džez muzičari su delili rejting sa homoseksualcima kada je u pitanju društveni status: malo ko ih je želeo u svojoj blizini. No određene četvrti Njuorleansa pružale su utočište i jednim

Sufinansiranje izdavaštva dečije književnosti

27. 10. 2011. 12:00

Ovo je moj ubedljivo najdosadniji naslov do sada. Ipak, tematika nije sasvim nevažna. Juče je na Sajmu knjiga bilo reči o sufinansiranju izdavaštva. Napisaću reč-dve vezane za problem koji imaju autori dela koja zbog svoje prirode moraju da budu ilustrovana. Naime, izdavanje ovakvih knjiga se izdavačima ne može isplatiti bez obzira na kvalitet dela, stoga izdvajam ovaj segment književnosti kao u tom pogledu izuzetan. Stvar je jednostavna: licenca za izdavanje prosečne strane slikovnice je znatno jeftinija od troškova honorara koje je potrebno platiti ilustratoru i autoru domaće priče. Smatram da ilustratori u Srbiji sa pravom očekuju određeni minimum što se tiče njihovih honorara. Ilustratori žive od svog rada (za razliku od autora priča). Oni najbolji rade za inostrane izdavače, ili imaju druge solidno plaćene ilustratorske poslove. Ukoliko je ponuđeni honorar dvostruko-trostruko niži od onoga koji već dobijaju, jasno je da će posao odbiti. Poseban je problem što izdavači ne vole crvene cifre čak i ako je uk

Devedesete na rasprodaji

9. 10. 2011. 11:00

 Onaj ko hoće da usvoji sistem vrednosti čiji je amblem bio turbo folk, neće to učiniti zbog turbo folka. Muzika je devedestih bila samo mazivo, a bez mašine mazivo nije ništa više od gomile sluzi koja neprijatno miriše. Šta čovek da misli o tim devedesetim? Zavisi koji čovek i zavisi kojim devedesetim. Devedesete su imale mnogo slojeva. Osim toga su, kao srednjoškolska pisana vežba, imale početak, razradu i kraj. Razrada je naravno bila najveća gnjavaža. Imaš utisak da se prokleta razrada nikada neće dovoljno razraditi ma koliko da se razrađuje. Jeste, SVE ima kraj, samo što nemaš pojma kad. Ponekad pomisliš da možda neće ni doći, znate ono kad ste pisali razradu na pisanoj vežbi „Jedan jesenji dan“, a nije vam jasno šta još više da kažete, hoćete da napišete kraj i predate vežbanku, ali opet znate da ne može, mora još nešto da se dopiše. Takve su bile devedeste, s razlikom da nismo znali kad će da zvoni. Kalendar tu nije pomagao. Ali je zato taj isti od pomoći danas. Ukoliko neko još čuva neki, videće da na

Kako sam postao član stranke

27. 9. 2011. 13:00

...pokazalo se da je ovo moje naivno zapažanje u samoj osnovi nerazumevanja suštine principa članstva. Treća sreća. Postao sam član političke - ima li ih drugačijih? – stranke. Iz trećeg pokušaja. Što reče jedan građanin: „tri puta sam bio u opasnosti od smrti. Prvi put bacili bombu na kola, al’ ja nisam bio u kola“. U mom slučaju, prvi put me je predložio zastavnik Zoran (prve klase). U to vreme se stranke nisu zvale stranke, nego partije, a pošto je postojala samo jedna, nije bilo brige oko toga je li ili nije zauzeta njena troslovna skraćenica, nego se jednostavno govorilo Partija. Priliku da postanem član Partije sam morao da propustim. Delimično da ne razočaram pokojnog dedu, delimično jer mi se kao prva asocijaca na reč „Partija“ javljala zagušljiva prostorija puna sumornih prilika načičkanih uokrug veoma dugačkog stola. Desetar Janković mi je skrenuo pažnju da bi prva asocijacija trebalo da mi bude nagradno odsustvo i privilegija da jedanput mesečno idem za Beograd noseći uzorke goriva na analizu

Hrastova ulica: svetski dan dečije knjige

2. 4. 2011. 14:00

  <a href="http://www.flickr.com/photos/46289918@N02/5582216754/" title="010 by

Radio, drama

7. 1. 2011. 12:00

U vreme kad muzika ne dolazi sa prozora i krova već iz pakle šibica, to je verovatno bio poslednji tranzistor koga sam video u životu. Sa njega je dopirala zimzelena muzika. Zimzelen je bio i vlasnik tranzistora, kose crne kao gavran, koji je sedeo prekoputa na ivici kreveta i kako se činilo, prdnuo pokušavajući da se pribere dovoljno da bi ustao. Muzika je bila zimzelena jer sam se nalazio u Sloveniji, gde tako zovu evergrin, a čovek je bio zimzelen jer je oboleo od ciroze jetre. Ta bolest u svom krajnjem stadijumu koži daje nadutost i boju koja kao da dolazi od žutozelene neonske lampe koja se nalazi negde unutar bolesnika. Boravio sam na odelenju za internu medicinu mariborske bolnice, gde sam primljen radi određenih ispitivanja, i trebalo je da tu ostanem do jutra. Do jutra ću slušati i stanicu za koju pre toga nisam znao ni da postoji, Radio Maribor, i koja pušta samo stare stvari, a pri tom ne mislim na Grace Jones.U bolnicama vlada stroga podela na manjinu, potencijalno bolesne, i većinu, potencionalne

Stvari koje možete raditi u Mariboru ako niste Nikola Tesla

3. 8. 2010. 12:00

Nikola Tesla je u Mariboru izdržao oko 6 meseci pre nego što je doživeo nervni slom i zauvek ga napustio. Izgleda da ima nešto u gradićima austrougarske što može izazvati beznađe ukoliko ste genije (ili administrativni službenik, kao što je uočio Kafka).Koliko se za ovih 130 godina od kako se Tesli smučilo da večeri provodi u kafani „Srečni kmet" igrajući šah i karte Maribor promenio?Koliko i čitav svet, možda malo manje. Bilo bi preterano reći da gradom (još uvek) vlada učmala atmosfera, ako ni zbog čega a ono jer ovaj termin mora ostati rezervisan za banatske varošice. Ne bi se sa druge strane moglo reći ni da je u pitanju ljudski mravinjak, iako ljudi ovde rade vredno kao da jeste. Stoga je grad preko dana pust. Vikendom svi nekuda odlaze, još nisam saznao gde. Stoga je grad preko dana pust. Uveče se roletne spuštaju oko deset. Koliko sam se samo radovao da vidim barem jedno svetlo u zgradi prekoputa koje se retko gasilo, sve dok nisam saznao da je reč o psihotiku koji se plaši mraka. Jednom mesečno,

Orgazam u Mariboru!

30. 6. 2010. 15:00

Nije bilo šanse da koncert počne u zakazano vreme, deset uveče. Izgleda da sam to provalio samo ja, jer je, doduše neuznemirena gomila uveliko čekala ispred prazne i mračne bine kada sam se, u 11 i 15 pojavio tamo. Ne volim samo ja fudbal. Priznajem da sam se ipak presekao: šta ako su batalili utakmicu, počeli tačno na vreme i otaljali sat vremena? U krajnjoj liniji, koncert je bio za dž, dotiran od strane organizatora (LENT festivala u Mariboru). Prekratio sam vreme slušajući nekog neumornog slovenačkog gitaristu na obližnjoj džez sceni, prošetao gore-dole kejom uz Dravu mirišući mini krofne i oko dvadeset minuta do ponoći bio već spreman da se pokupim, kad začuh „Krokodili dolaze". Ovaj koncert je za mene bio presedan u pogledu dve stvari. Prvi put sam, za sve ove godine na koncert otišao sam. Nije lako naći društvo za El Org u utorak veče, u od Beograda dalekom gradu u kojem žive ljudi koji bez zezanja moraju sutra na posao. Ipak, otvoren prostor otprilike veličine SKC-a nije bio prazan. Mladež, pogađ

Na korak od slave: osamdesete

21. 3. 2010. 21:00

Hruščov je pedesetih obećao da će svaki sovjetski građanin imati stan sa kupatilom i automobil, a Vorhol šezdesetih da bez obzira na mesto boravka svakoga čeka 15 minuta slave. Osamdesetih se po gradovima Jugoslavije činilo da svako ima pravo na sopstveni rok bend, posle čega automobil i slava dolaze potpuno prirodno. I žene. (U to doba smo ih zvali devojkama; pre nego što ćemo ih konačno uvrstiti među žene imaju još da prođu kroz dugi evolutivno nelogičan period „devojčica"). O kupatilu mahom nismo brinuli. Žudnja za automobilima danas nije ništa manje društveno poželjna nego pre tridesetak godina, ali je težnja za slavom prilično zauzdana. Popuniš obrazac, prijaviš se za TV audiciju, pa ako lepo pevaš, igraš i sviraš, tu je komisija da razmotri tvoj slučaj. Osamdesetih nisi morao ni da lepo pevaš, niti da bogznakako sviraš, a o igranju neću da trošim reči. Uopšte nisi morao da budeš talentovan. Bilo je dovoljno da skrpiš nešto para za polovan instrument i pojačalo, i da nađeš istomišljenike koji će ura

Sve je lako kad si neprilagođen - osamdesete

7. 1. 2010. 14:00

Bili smo zbunjeni. Bili smo nepokolebljivi. Bili smo razuzdani, bili smo dobra deca. Imali smo velika očekivanja i mali broj reči da ih objasnimo. Dečaci još nisu počeli da izgledaju kao muškarci zbog paučine koja ime je rasla ispod nosa, a devojčice nisu izgledale kao žene jer su se oblačile kao dečaci. Bili smo srednjoškolci i upravo smo počeli da trošimo pretposlednju deceniju XX veka.Moje zanimanje za devojčice koje se nisu oblačile kao dečaci (a koje su mahom išle u Osmu) poklopilo se sa pojavom pesama o njima. Ne tvrdim da je nemoguće zaljubiti se uz «tako ti je mala moja« ukoliko ste iz Lukavice, no ukoliko niste potrebno vam je nešto drugo. Nešto zbog čega će vam se školska drugarica učiniti prepunom ruskog šarma (ma šta to bilo, ali je vezano za papaljudnjij kružok, ma šta opet to bilo), ili takvom da više ne možete da učite k'o pre, ili ćete izludeti zbog devojaka u letnjim haljinama, ili zbog velikih i žutih, a u poslednjem stadijumu, zbog svih lepih žena koje prolaze kroz grad. Novi talas je

Osamdesete II: uzlet

4. 12. 2009. 12:00

Ukoliko išta znamo o ljudima, onda je to da vole da se dele. Na kauboje i indijance, partizane i Nemce... kao i u svim beogradskim školskim dvorištima 1980-te, i u dvorištu OŠ „Stevan Sinđelić" je među osmacima i naprednim sedmacima, zamenivši dve pomenute, zavladala podela na hipike i pankere. I ostalu devedesetprocentu masu koju ta podela nije ni najmanje zanimala. Treba li reći, pripadao sam devedestprocentnoj masi. Pripravništvo u rok grupi bez bubnjara bi me verovatno ubrojalo u pankere, ali niko od članova nije imao stomak za pankersko ponašanje i odevanje. Trudili smo se da nekako nabavimo crne kožne jakne i nosili bele majce, ali znamo ko je za to bio zaslužan. Nije „Clash", ima rupicu u bradi i češalj u zadnjem džepu*. No, za razliku od beznadežno ravnodušne gomile iz školskog dvorišta (to je ta „ćutljiva većina", za koju kažu da odlučuje na izborima - ljudi koji nisu hteli da se igraju kauboja i indijanaca), progonila me je potreba da negde pripadnem u smislu muzičke, a samim tim i sv

Osamdesete I: počeci

6. 11. 2009. 12:00

Osmatračnica sa koje posmatram osamdesete se konačno uzdigla na visinu sa koje mogu da priuštim priču o tom vremenu. Shvatio sam i smisao „istorijske distance": ona nastaje kada postoje čitaoci koji nemaju pojma o vremenu o kome pišete. Kao u anegdoti koja poredi čitanje i hodanje po ćupriji na Drini, pisati za one koji su ćuprijom hodali riskantan je posao. No, zadovoljavam se time da postoje oni koji je nisu prešli, i ne čekajući da oni koji jesu pomru, počinjem.Priča o osamdesetim biće ponajviše priča o muzici koja je pratila to vreme. Nama se tada činilo da ga je i oblikovalo, a devedeste su nas oslobodile te zablude. Ono što je, krhkije nego što se trsilo, proklijalo osamdesetih, nije uspelo da se ukoreni, i Bane Bumbar generacija formirana polovinom šezdesetih je uzela stvari u svoje ruke. O tom potom.Mora od početkaU gornjim desnim uglovima školskih tabli se pisalo 1979, imao sam još poslednji put da vidim Tita, a Pankrti su snimili singl za koji nisam bio uopšte čuo. Niko nije. Održali su, malo k

Zlatna jabuka večite želje: devojka sa Ipaneme

29. 8. 2009. 14:00

Odgovaram mnogim opisima.John Wayne, kada ga lokalni šerif osumnjiči da odgovara opisu sa poternice.Otkrio sam ko je devojka sa Ipaneme. Nisam morao u Rio. Niti sam je, ne vala, pronašao na netu. Namestila je svoj peškirić na nekoliko metara od mesta gde sam pijuckao hladan nes.  Opis ove devojke poznat od ranije - tall and tan and young and lovely - sasvim je lišen detalja. Ovde ih ekskluzivno iznosim.Kosa joj nije sasvim razborita; ali, na jedan šarmantan način. U neku ruku je kovrdžava i u neku ruku je plava, obogaćena prelivom bakra koji bi na drugim glavama diskreditovao frizera. Oči su joj one neodređene boje koju je umeo da pod odgovarajućim svetlom poprimi moj Reno 4. Kao da bi mogle biti braon i kao da bi mogle biti zelenkaste i kao da bi uz nešto povoljnih okolnosti čak mogle biti plave. Brada joj je isturena na način mudrica, usne su u službi utiska da se iza čitavog lica događa nešto o čemu valja razmisliti.Razmišljanje je, ukoliko sam mu se i posvetio, u paramparčad razbila operacija skidanja šor

Korisnik je offline Korisnik je offline
11548
Dodaj u prijatelje
Pozovi u grupu
Pošalji prijatelju
Postao član: 11.07.2008.
Poslednji login: 10.02.2010. 15:45
Preslušao fajlova: 762

Brzi pristup