Da li država pokazuje svoju „nemoć“ ili „moc“ kada državni tužilac, posle ubistva Brisa Tatona, traži zabranu navijačkih grupa, umesto da se više od sto krivičnih prijava, za najteža krivična dela, koje su poslednjih godina podnete protiv vođa i pojedinaca, procesuiraju do kraja?

Insajder između ostalog otkriva imena svih pojedinaca koji zloupotrebom navijačkih i ekstremnih grupa, pod izgovorom patriotizma ili ljubavi prema sportu, pljačkaju, reketiraju, ubijaju.


Posle nekoliko meseci istraživanja, više desetina zahteva upućenih po zakonu o dostupnosti informacija državnim institucijama, i dobijenih odgovora, Insajder otkriva šokantne informacije o krivičnim delima, koja su počinili pojedinci zaklanjajući se iza „navijanja“ , ali isto tako i šokantne informacije o pravosudnom sistemu , tužiocima i sudijama, koji su praktično „nečinjenjem“ doveli do toga da oni koji su činili krivična dela danas budu slobodni građani ove države pred kojima se svi sklanjaju .
Kome odgovara da se pojedinci koji su prethodnih godina počinili više desetina krivičnih dela nazivaju navijačima i kako se ekstremne grupe i dalje zloupotrebljavaju za kriminalne poslove i političke obračune? Kako je moguće da su stadioni i do danas ostali najbolje mesto za pokretanje raznih tema od smena uprava do smena vlasti ali i poziva na linč. Da li je mržnja prema „neprijatelju“ jedino što spaja navijačke i desničarske grupe pa zbog toga uvek zajedno učestvuju u rušenju grada, paljenju ambasada, incidentima, tučama, ili je njihovo zajedničko delovanje zapravo posledica političke odluke u tom trenutku ?

U emisiji ’(Ne)moć države’, za Insajder govore sudije, tužioci, predstavnici MUP-a, političari kao i predstavnici desničarskih organizacija.

U vanrednom izdanju, Insajder istražuje ko svih ovih godina štiti pripadnike zemunskog klana, koji su u bekstvu?

Zašto je i dalje na slobodi čovek koji godinama radi za pripadnike zemunskog klana i pomaže im da se bezbedno kriju? Kako je moguće da do danas nije optužen niko za ubistvo svedoka saradnika Zorana Vukojevića iako su ubice poznate još od 2006. godine? Kome je u interesu da se i dalje ne otkriva istina o svima njima?

Ispitivanje Radomira Markovića vođeno je od aprila do juna 2001. godine... Marković je otkrio i dosta informacija o Službi, naročito iz vremena kada je na čelu bio Jovica Stanišić. Objašnjavajući način na koji je Služba organizovala ubistva i sprečavala istrage, o Radovanu Stojčiću Badži, Željku Ražnatoviću Arkanu, Marku Miloševiću, o hladnjačama, masovnim grobnicama i etničkom čišćenju na Kosovu, o velikim proneverama u MUP-u putem lažnih platnih spiskova, objasnio je kako je Milošević tokom sankcija organizovao državni šverc i kako je podelio sektore, kome je dao da radi naftu, a kome cigarete, koji su funkcioneri MUP-a i DB-a u vreme hiperinflacije dobili milionske kredite od Komercijalne banke koji nikada nisu vraćeni, ko je i kako nosio džakove para na Kipar i kako je zbog toga ubijen Žika Petrović, direktor JAT-a. Objasnio je i poreklo 600 kilograma heroina, koji su pronađeni 5. oktobra u sefu DB-a Komercijalne banke.

Ubistva, pljačke, šverc, u kojima su učestvovali pripadnici službi bezbednosti od početka 90-ih, svodi se na opravdanje da je u pitanju bio državni posao, da su samo radili po naređenju i da su jednostavno tako imali ovlašćenja i za pripreme i učešće u ubistvima. Za uzvrat bili su nagrađeni funkcijama, povlasticama i mogućnošću da se obogate.

Osim što je posle demokratskih promena načelnik Službe Radomir Marković završio u zatvoru, niko do danas ne postavlja pitanje odgovornosti ostalih pojedinaca iz tajnih službi, koji su poslušno izvršavali sva krivična dela, pravdajući se državnim poslom. Da bi se saznala bar delimična istina o svemu što se događalo, da bi bili otkriveni svi učesnici i saučesnici u zločinima, bilo je pre svega neophodno otvoriti sve dosijee posle promena 5. oktobra 2000.

Dokumentacija je međutim, po nalogu bivšeg šefa DB-a Radomira Markovića, uništena dan posle 5. oktobarskih promena. Dokazi o spaljivanju dokumentacije prikupljeni su još 2001. godine, ali do danas niko nije krivično odgovarao.

Istovremeno, nikada, osim kratkoročne uredbe, nije donet zakon po kojem je moguće otvoriti sva dosijea. Iz Službe je u prelaznom periodu izneta knjiga saradničke mreže, prepravljena, pa vraćena, a do danas nije utvrđeno ni kod koga se nalazi disk sa dosijeima lidera DOS-a, koji je iznet iz Službe 2000.

Iako su čak i predstavnici vlasti često naglašavali da bi se otvaranjem dosijea, otkrivanjem doušnika i svih zloupotreba promenila istorija zemlje, ostalo je nejasno zašto su i do danas ostali zaštićeni oni koji su uništili tragove o zločinima.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Nakon 5. oktobra, Služba bezbednosti je, državne bezbednosti je - ovo govorim iz saznanja koje sam dobio kroz razgovor, kroz istragu koju sam vodio sa Radomirom Markovićem u zatvoru... Služba je prvo počela da se simulira normalan rad i da pokušava da se prilagodi promenama koje su se desile, tako da su oni se oslonili na tadašnje državno rukovodstvo u Jugoslaviji, znači, na predsednika Koštunicu, bivšeg predsednika Koštunicu, i Radomir Marković je krenuo u tom pravcu.

Vojislav Koštunica, posle izbora 24. septembra 2000. godine, postao je predsednik Jugoslavije i vrhovni komandant Vojske, a samim tim imao je vojnu službu pod svojom kontrolom. Jedini je koji je u tom trenutku od celog DOS-a imao vlast. Na republičkom nivou raspisani su izbori tek za kraj decembra. Raspuštena je Miloševićeva vlada, ali i formirana prelazna, koja je značila da svako ministarstvo ima po tri ministra. Jedan je morao da bude iz SPS-a. Odluke o smenama tako je bilo nemoguće donositi, jer je predstavnik SPS-a uvek bio protiv, a pravilo je bilo da odluke moraju da se donose jednoglasno. Koštunica je tako bio jedini koji je mogao da smeni i tadašnjeg načelnika DB-a Radomira Markovića, ali i načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića. Odbio je takav zahtev DOS-a i javnosti, uz obrazloženje da nije nadležan. To je međutim bila idealna prilika kako za DB da uništi tragove svojih zločina, ali i dokaze o malverzacijama Miloševićeve vlasti, tako i za Vojsku - da sačuva Miloševićeve kadrove.

Srđa Popović, advokat: 5. oktobar nije bio nikakva revolucija. Koštunica je imao ogromnu podršku, ja mislim da je ima 80 posto podršku, nezapamćenu podršku. Imao je podršku veću nego Milošević što je ikad imao, a njegova je teza bila da se ništa naročito nije dogodilo, da su to bili normalni izbori, u kome je jedan kandidat izgubio, a drugi kandidat dobio, da neće biti nikakvog revanšizma, ako se sećate, da treba sačuvati kontinuitet sa tom kriminalnom državom i time je uspeo da blokira mnoge nužne korake, a jedan od njih je i prečišćavanje tih službi.

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Izgleda da je tada postignut dogovor, po svemu sudeći, između Radomira Markovića i Vojislava Koštunice, barem tako stoji u ostavci koju je Marković podneo, da on ostane na čelu resora Državne bezbednosti u Srbiji do tih promena i tako je zapravo i omogućeno bilo Službi bezbednosti da puna četiri meseca raščišćava svoju arhivu, da ukloni ono što je optužujuće za Službu bilo iz te arhive. Niko dakle od nas, osim samih ljudi koji su na tome radili, nije upoznat šta se zbilja tada događalo. To su za nas sada još uvek nepoznate stvari, iako je prošlo od tog doba dosta godina, iz prosto razloga što je sve još uvek u posedu BIA.

Zoran Stijović vodio je posle 2001. godine unutar DB-a između ostalog i istragu o uništavanju dokumentacije. Još tada je prikupio sve dokaze protiv mnogih iz DB-a i predao nadležnima u Službi. Stijović je oteran iz Službe dva meseca pre ubistva premijera Srbije, dolaskom Legijinih ljudi na čelo službe, Milorada Bracanovića i Andrije Savića. Posle toga tužio je MUP i BIA zbog toga što su prikrili zločine. Bio je svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića, ali i Ramuša Haradinaja. Danas je neraspoređen radnik MUP-a. Prvi put posle sedam godina pristao je javno da ispriča šta je sve od dokumentacije posle 5. oktobra uništeno i zašto je sve do danas zataškano.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Uništena je kompletna papirna dokumentacija, uništena je mikrofilmovana dokumentacija i uništena je dokumentacija u elektronskom obliku, u softverima. Znači da priče koje su se čule u proteklom periodu, da je sačuvano to na mikrofilmovima i softverima, je netačna i to se vrlo lako može proveriti i kroz uvid u sadržaj te informacije.

Posle formiranja vlade Zorana Đinđića, novi načelnik DB-a postaje Goran Petrović, a njegov zamenik Zoran Mijatović, koji je u vreme Jovice Stanišića, od ’93, do ’98. godine, bio na važnoj funkciji - načelnik Beogradskog centra DB-a. Istraga o uništavanju dokumentacije počela je upravo po nalogu Mijatovića. Zoran Stijović je u istrazi još 2001. godine utvrdio da je, kako se navodi u dokumentu, uništavanje dokumentacije naredio tadašnji načelnik Radomir Marković, a da su je sproveli visoki funkcioneri Nikola Ćurčić, Miloš Teodorović, Mikloš Đurović i Branko Crni, kao i većina načelnika centara RDB-a u važnijim gradovima u Srbiji. Zanimljivo je da je i pored toga Miloš Teodorović, koji se nalazio na spisku onih koji su uništavali dokumentaciju, postao savetnik novog načelnika DB-a. Dokazi nikad nisu izašli van DB-a i MUP-a.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme: Postoje neke neizbežne stvari. Miloš Teodorović je bio čovek koji je imao u glavi, mislim, kompletnu sliku o tome gde je koji papirić u celoj arhivi u Službi. Njega ne možete da (...) inače ste slepi potpuno. Mislim da je trebalo njega sačuvati dok se ovi ostali ne snađu, ako su se ikada snašli.

B92: Da li je sve to završilo u nečijim fijokama ili se neki krivični postupak pokrenuo?

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Evo, vidite ovako, koliko ja znam, mi smo uradili prvi deo posla i, koliko se ja sećam, znači, koliko se ja sećam, kompletna ta dokumentacija je bila kod Stijovića, kompletna. Znači, nije bila ni kod Gorana Petrovića ni kod Zorana...

B92: Pa, dostavio je Vama.

Zoran Mijatović: Pa, ne može da dostavi meni, šta će meni?

B92: Mislim, kako... Svom nadređenom načelniku je dostavio, ali je...

Zoran Mijatović: Bio je ovlašćen da to radi.

B92: Jeste i kad je on to završio, on je sve to dostavio Vama.

Zoran Mijatović: Ne, ne, ne, pa, šta ja da radim?

B92: Dobro, je l’ Vi niste znali više gde je ta...

Zoran Mijatović: Šta je najvažnije? Znači, mi nismo taj deo, kad je u pitanju uništavanje dokumentacije, mogli da završimo do kraja. Mi smo uzimali pojedinačno izjave, krenulo se to u centrima. Goran i ja smo u novembru mesecu otišli i, ja ne znam, znači, to nije spaljeno, to postoji.

B92: Koliko bi bilo krivičnih prijava?

Zoran Mijatović: To sve zavisi od toga šta bi Tužilaštvo reklo. Lako je govoriti "jeste li gonili?" Tek kad predate krivičnu prijavu i papire, vi ste na mukama, onda dolazi istražni sudija...

B92: Dobro, ali znači, koliko se Vi sećate, Vi tada niste...

Zoran Mijatović: Nismo podneli krivičnu prijavu, ako mislite na to.

B92: Ništa niste podneli, da?

Zoran Mijatović: Nismo stigli.

B92: I to je ostalo za kasnije?

Zoran Mijatović: Nismo stigli, to je bio jedan veliki posao, koji je tražio da mi njega obavimo sa kapacitetima Službe, a kapaciteti Službe su bili okrenuti ovim stvarima o kojima smo mi pričali, a to su, pre svega, ubistva, to je najteža hipoteka, ali je činjenica da je spaljivano. To jeste činjenica i da je bilo krivičnih dela, u tom smislu jeste.

Javnost je o uništavanju dokumentacije saznala prvi put u novembru 2004. godine, kada je dokaz o tome objavljen u emisiji "Insajder“. Posle toga ministri i predstavnici Vlade tvrdili su da su prvi put to videli u emisiji i da ih niko o tome nije obaveštavao. Međutim, od 2004. godine poznat je podatak da je dokumentacija uništena, ali do danas nije pokrenut nijedan krivični postupak tim povodom.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Štite strukturu Službe bezbednosti, štite svoje drugare, kolege, ljude s kojima su radili i ostalo, i ne shvatajući da u suštini, da prikrivaju i mnoge zločine koji su se desili i da je vrlo mala razlika između svedoka i saučesnika. Znači, sa mesta svedoka vrlo lako se može preći na klupu saučesnika u prikrivanju dokaza ili pomaganja izvršiocu posle krivičnog dela. A sklanjanje dokaza o nekom zločinu ili nečemu nezakonitom što je rađeno je krivično delo i to je i poziv moj svima tima koji znaju o tome šta se dešavalo da otvore priču o tome i da kažu o čemu se radi.

U to vreme, 2001, kada je internom istragom u Službi utvrđeno da je dokumentacija uništena, nevladin sektor, ne znajući za takav podatak, zahteva od DOS-a da ispuni obećanje i da otvori dosijea.

Biljana Kovačević-Vučo, Komitet pravnika za ljudska prava: Mi smo smatrali da je rasformiranje tih službi bezbednosti, onakve kakve su postojale u Miloševićevo vreme, mora da započne sa otvaranjem tajnih dosijea, ali da to nije kraj, da bi to trebalo da predstavlja neki početak, pokazivanje dobre volje države da otvori dosijee kako bi se krenulo sa tom demontažom službi iz Miloševićevog perioda i na kraju sa prvim tim je krenuo i DOS i to pre 2000. godine, kada su obećali da će tajni dosijei da budu odmah posle 5. oktobra otvoreni.

I pored dokaza da je dokumentacija DB-a uništena već 6. oktobra 2000. godine, Vlada Srbije nekoliko meseci kasnije donosi uredbu da se otvore određeni dosijei. Potpredsednik Đinđićeve Vlade kaže da Vlada nikada nije obaveštena o tome da postoje dokazi o uništavanju dokumentacije. Saznalo se da je te dokaze imao i Dušan Mihajlović, koji je kao ministar policije imao obavezu da o tome obavesti Vladu Srbije.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Nikada u životu nisam video takav dokument niti mi je ikada predočen. Prema tome, to ministar unutrašnjih poslova, Dušan Mihajlović je to...

B92: Njemu je to uručeno, mene zanima da li je on kao ministar policije tada...

Žarko Korać: Ne, pod punom odgovornošću tvrdim da nikada na kolegijumu Vlade... Da li je on to pokazao premijeru, to je sad njegova reč, premijera više na žalost nema da odgovori da li... Ali niko od nas, potpredsednika Vlade, i kolegijum Vlade, taj politički deo Vlade, ja nikad taj dokument nisam video. E sada, ja sam se iznenadio da je uopšte vođena takva istraga.

B92: Šta je otvoreno uredbom Vlade Srbije?

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Ništa.

B92: Kako ništa? Ljudi su išli gledaju svoje dosijee.

Zoran Stijović: Pa, pitajte ljude koji su gledali šta su videli i koliko to ima veze sa stvarnošću. To je jedna stvar koja... To je jedna uredba kojom je u stvari izmanipulisano tadašnje rukovodstvo države, izmanipulisano i u široj javnosti je pokušano da se predstavi kao otvaranje arhiva Službe bezbednosti, što nema nikakve veze.

Predstavnici nevladinog sektora zbog takve uredbe, koja zapravo ne otvara sve dosijee, pokreće inicijativu pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti uredbe, čime praktično zahtevaju donošenje zakona. Ustavni sud na čelu sa Slobodanom Vučetićem međutim uredbu proglašava neustavnom tek 2003. godine, ali zakon, iako ga je napisao i predložio nevladin sektor, nikada nije donet.

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Naišli smo na velike otpore od početka iz samih službi, ali moram reći, na izostanak podrške od ključnih političkih partija u DOS-u u tadašnjem trenutku, 2001, 2002. godine. Njihov osnovni je cilj je da se dosijea ne otvore. Ona pokazuju jasno ko je odgovoran za neke događaje loše iz prošlosti, ona neposredno optužuju neke ljude iz službi i neke njihove saradnike koji nisu u službi, ali su recimo u redovima npr. poslanika, pravosuđa ili nekih drugih društvenih institucija.

Biljana Kovačević-Vučo: Ono što je nas zanimalo u vezi otvaranja dosijea, učešća Službe u ubistvima, učešće Službe u ratnim zločinima, učešće Službe u Miloševićevoj politici, uloga Jovice Stanišića, svih tih aktivnih nosioca, moćnih ljudi, podrška u određenim momentima politici i na koji način, to je sve bilo jako važno i naravno preko tih dosijea političkih, koji su uništeni ili izneti od strane Radeta Markovića, bi se neke stvari detektovale. Ne sve, ali veliki deo stvari bi ipak omogućio da se vidi protivzakonito delovanje te službe.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Da li je neko tražio da se otvore dosijei vojske Jugoslavije koje su vodili njihovi bezbednjaci? Vojska Jugoslavije je isto tako kao i mi, po istom kriterijumu, vodila obrade i za unutrašnjeg neprijatelja i za ljude, kada je u pitanju suprotstavljanje obaveštajnim službama. I to je vodila obrade za oficire i podoficire i građanska lica u Vojsci Jugoslavije. Isto tako je formirala dosijea, imala mnogo bogatiji fond dosijea. To su fantastični dosijei. Molim Vas, kada bi svojevremeno neko dete nekog našeg, uslovno rečeno, da se ljudi ne uvrede, ja ih tako ne gledam, neprijatelja, deca išla u vojsku, iza njih bi išao i podatak da je to dete tog i tog, koji se obrađuje po toj i toj liniji, pa je vojska preuzimala i da ga prati i da šalje izveštaje i sve ostalo... Molim Vas, to je istina.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Očekivati sada da u vojnoj službi postoje neki grdni dosijei, ja mislim da su to zablude.

B92: Ali ljudi iz DB-a kažu da je vojna služba radila isto što i oni, potpuno identično.

Aleksandar Vasiljević: Otkud oni znaju? Ja ne znam šta je radila vojna služba, otkud oni znaju šta smo mi radili? Ja lično sam za to da se ti dosijei otvore na način kako je to bilo otvarano u Resoru državne bezbednosti.

B92: Pa, nije bilo ništa?

Aleksandar Vasiljević: Znači, ne može da ima nešto što ne postoji.

Svetko Kovač, načelnik Vojn- bezbednosne agencije: Mislim da se trebaju otvoriti dosijea i civilnih i vojnih službi bezbednosti. Ne mislim da će građani Srbije bolje živeti ako službe otvore svoja dosijea, ali mislim da je to mnogo značajnije za službe zato što se često neosnovano optužuju za zloupotrebe u korišćenju tih dosijea, a mislim da je to dobar način skidanja hipoteke prošlosti.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Nijedna skoro zemlja nije otvorila svoje dosijee. Otvorila je istočna Nemačka, koja se smatrala okupiranom od strane Rusa. Slovaci su otkrili da im je bivši predsednik i šef Evangelističke crkve, vođa... Da su bili saradnici državne bezbednosti. Slovaci su velike šokove doživeli. Mislim da bi u našoj sredini mnogi ljudi doživeli teške šokove kad bi videli ko su sve bili saradnici. Imate na vlasti ljude koji su saradnici nekih službi za koje je to nedvosmisleno utvrđeno. Recimo, u našoj zemlji se to ne pojavljuje kao neki problem. Ja mislim da u normalnim demokratskim zemljama ti ljudi ne bi mogli da budu na mestima na kojima se nalaze.

B92: A na koje ljude mislite?

Žarko Korać: Ljudi, recimo, koji su bili do skora na vlasti itd. imaju vrlo jasne... Podaci o njima postoje. Znači, otvaranje... Da, ne mogu više od toga. Ne znam, Brankice, mora da shvatite, kad postanete član nečega, onda potpišete jednu obavezu i ta obaveza nije protiv moje savesti, ali ja ne mogu javno da kažem: "Taj čovek radi ono što najviše interesuje Vaše gledaoce“ jer takvo društvo bi bilo strašno. Prvo, to bi bila moja reč protiv njegove jer taj čovek bi rekao "to je laž". Onda bih ja završio na sudu, ja bih sigurno bio osuđen jer, da bih ja to dokazao, moralo bi da se otvori njegov dosije, a njegov dosije se neće otvoriti jer vam Vlada to neće dati, zato što u tom dosijeu ima svega i svačega.

Posle promene vlasti, formiranja Đinđićeve vlade, utvrđeno je ne samo da je uništena dokumentacija DB-a, nego da je tada još uvek načelnik DB-a Radomir Marković u prelaznoj vladi disk sa dosijeima lidera opozicije izneo iz Službe. Tada je protiv Radomira Markovića, Nikole Ćurčića, Branka Crnog i Milana Radonjića podnet krivična prijava zbog odavanja službene tajne.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Na tim disketama su se u stvari nalazili podaci za lidere opozicije. Sad se ponovo vraćamo na početak našeg razgovora: s jedne strane uništiš dokumentaciju, a sa druge strane snimiš i to je, koliko se ja sećam, na toj disketi bilo oko 8.000 stranica. Bogami, pozamašno. Mi te diskete nismo našli, oni su rekli da to nisu izneli i da ne znaju gde je to. Mi smo podneli krivičnu prijavu za to odavanje državne tajne.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Znači, zabavljali su se u Koštuničinom kabinetu čitajući naše dosijee. To je sigurno. Što se tiče tog narezanog diska, to je vrlo interesantno, to je otišlo i to je negde, negde. Tri diska su valjda narezana, među kojima i moj... Vrlo je čudan izbor. Znam da je tu i... Tu je i Koštunica, tu je i Đinđić, tu je i, mislim... Mislim, samo moram da se setim, mislim da je ovaj Sindikat Nezavisnost, ovaj Bane Čanak, mislim da je i Dragan Milovanović, koji je vodio sindikat onaj drugi... Neki čudan izbor ljudi koji su oni doneli. Eto, to je primer neprofesionalnosti te službe, ali vrlo interesantno pitanje kome su to odneli i zašto su to odneli.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Tamo piše sve...

B92: Ako je tačno da je to odneto npr. u kabinet kod Koštunice tada...

Zoran Mijatović: Ne znamo to. Vidite ovako...

B92: Dobro, neka bude kod Pere Mikića je odneto i to sad ima neko...

Zoran Mijatović: Vidite, može da bude, ako je to dato nekome, može da se zloupotrebi. Može. Ali ako se zloupotrebi, zna se i ko je odgovoran, onaj ko je sad oslobođen.

Optužnica za iznošenje diska sa dosijeima bila je za ovih sedam godina jedina optužnica koja se bavila zloupotrebama u Službi državne bezbednosti. Ceo postupak je međutim bio proglašen službenom tajnom i zatvoren za javnost. Optuženi Radomir Marković, Branko Crni i Milan Radonjić nedavno su presudom Okružnog suda oslobođeni. Oni su prvo bili osuđeni, pa je onda Vrhovni sud vratio predmet na ponovno suđenje, posle čega je Okružni sud doneo oslobađajuću presudu. Ta vest nije prošla zapaženo u medijima. Postupkom je bio obuhvaćen i Nikola Ćurčić, ali je postupak obustavljen kada je preminuo u novembru 2006. godine. Pošto je njegov predmet posle smrti bio arhiviran, ekipa emisije "Insajder“ tražila je od republičkog tužioca Slobodana Radovanovića uvid u predmet, ali takav zahtev nije odobren i pored toga što je to u interesu javnosti.

Zahtev Insajdera: "Smatramo da nakon obustave postupka protiv Ćurčića ne postoji opasnost da uvidom u predmet ugrozimo postupak. Takođe se nadamo da ćete nam izaći u susret, pošto građani Srbije imaju pravo da znaju o kakvim optužbama se radilo, a s obzirom da se radi o ozbiljnim prekršajima, zbog kojih su posledice mogle da trpe mnogi. Smatramo da je za građane bitno da znaju koliko su institucije države uradile ne bi li se zloupotrebe otkrile, a krivci kaznili."

Ovaj zahtev je odbijen jer, kako nam je objašnjeno u republičkom tužilaštvu, predmet je još uvek vrlo živ. Činjenica je međutim da to praktično znači da je predmet, i posle presude u kojoj postoje podaci o zloupotrebama unutar Službe, ostao državna tajna. Stijović kaže da je začuđujuće kako se, i pored svih dokaza o iznošenju dosijea, radnici DB-a oslobođeni optužbe. On međutim naglašava da se u tom procesu kao svedok pojavio Miloš Teodorović, sada penzionisani radnik BIA, i stao u odbranu optuženih.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Svedočio je čovek koji je organizovao uništavanje dokumentacije, svedočio na tom suđenju da uništavanje dokumentacije nije bilo. Sud je poverovao očito njemu, a ova informacija i ovo što sam ja radio, što su radili mnogi ljudi o otkrivanju zloupotreba i kriminalu, stoje u nečijim fijokama i niko se niti bavi time, a ljudi koji niti o tome razmišlja da to na sudu negde procesuira ili proveri i kaže da li je to istina ili nije istina.

Sudija Okružnog suda, koja je donela oslobađajuću presudu za radnike DB-a, Milena Rašić u kratkom obrazloženju rekla da je sud našao da nije dokazano izvršenje tog krivičnog dela. Prema njenim rečima, zakon izričito predviđa postojanje štetne posledice po državu ili mogućnost njenog nastupanja, što u konkretnom slučaju, kako je rekla, nije moglo da se dogodi. Ona je navela i da Služba državne bezbednosti jeste stavila oznaku državne tajne na konkretna dokumenta koja je sud pročitao i utvrdio da se radi o odlukama o obradi ličnosti, koje su 90-ih i te 2000. godine bile u opozicionim partijama i Otporu i odlukama iz oktobra 2000. godine o prestanku obrade tih ljudi.

Pošto su ove partije na izborima 24. septembra osvojile vlast, da su podaci sa diskova i bili učinjeni dostupnima, to ne bi moglo da ima posledice po politički aspekt države. Sudija Milena Rašić smatra da Tužilaštvo nije dokazalo u čemu bi se sastojale štetne posledice po Srbiju da su skenirani podaci učinjeni dostupnim. Tako, i pored toga što je dokazano da su dosijei izneti, nije dokazano kod koga se nalaze.

B92: Hipotetički, koliku moć bi danas imao neko ko ima te dosijee?

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Vrlo veliku. Vrlo veliku, pogotovo što se pretpostavlja da je taj poslednji, taj period od poslednjih nekoliko godina Miloševićeve vladavine, recimo, poslednje godine Jovice Stanišića i onih koji su došli posle njega, Radomir Marković, da je u tom periodu bilo dosta aktivnosti službi bezbednosti na političkoj sceni Srbije i pretpostavlja se da su i političke stranke, od kojih su neke danas, da kažemo, vrlo aktivne na sceni Srbije, pa i u parlamentu, da su bile na neki način involvirane, u vezi sa Službom bezbednosti, još prostije rečeno, da je Služba bezbednosti neke od tih stranaka pomagala.

Zoran Mijatović, koji je posle formiranja Đinđićeve vlade postao zamenik načelnika DB-a, prethodno je od ’93. do ’98. godine bio jedan od najbližih saradnika tadašnjeg načelnika Jovice Stanišića.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme: Ali je činjenica bila da je procenjeno u tom jednom trenutku 2001. godine da je ta kombinacija Mijatović, stari lisac koji sve zna, što je strašno važno u takvim poslovima, i Goran Petrović, kao čovek neokaljane i potpuno čiste prošlosti, pri tom veoma sposoban, da su dobra kombinacija da vode Službu i to se pokazalo boga mi u prvih nekoliko meseci, praktično sve do kraja njihovog mandata, da su oni dobra kombinacija za tu stvar.

Sve do 2000. Služba se najviše bavila liderima opozicije. Kasnije su međutim ti isti ljudi o kojima je npr. Mijatović iz prethodnih obrada znao sve postali njemu i ljudima iz Službe vlast.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Oni su možda mislili da ja o njima sve znam. Ja sam o njima znao eto tako, deklarativno. Možda sam znao najviše o Vuku, zato što je kod njega bila i ta operativna tehnika. Možda je ili Batić ili Koštunica ili bilo ko od tih ljudi - ja sad ne mogu da se setim koji su to ljudi čija su imena iz predmeta bila na toj disketi, ne mogu da se setim tačno koji - možda su mislili: eto, taj Mijatović možda zna i šta smo jeli i šta smo doručkovali i da li ovo, da li ono. Ja nikad te ljude tako nisam gledao. Nisam gledao ni Vuka Draškovića tako. To je za mene bio čovek i igrom slučaja smo se našli on na jednoj, mi, Služba na drugoj strani, ali nikad nisam sebi dopuštao da na bilo koji način, i kad sam se vratio i kad sam bio u Službi, da na bilo koji način manipulišem sa tim dokumentom u javnosti.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Jedanputa sam nekome od tih ljudi nešto rekao o sebi i onda je on meni rekao: jao, profesore, nemojte o tome. To je eto tako vreme bilo. Pričao sam kako mi je jedan konobar rekao, kad sam jednom sedeo sa Rasimom Ljajićem i nekom Šveđankom, kako je konobar se valjda uplašio posle 5. oktobra, kaže: "Pre nego što ste vi došli, iz Državne bezbednosti bili i stavili u slanik... Ima jedan slanik, oni donesu gde je mikrofon, pa onda oni stave to na sto, tako se to uvek radi i onda vas prisluškuju“. I sad njega valjda... Uplašio se on i onda on kaže: "Stavi ti slanik", a ja se setih tog detalja... Nas troje smo poručili mineralne vode, Rasim, ja i ta Šveđanka, bio je neki neprijatan sastanak, Rasim me molio da prevodim tu nešto kao prijatelj i nije zbog nas troje, nego neke četvrte osobe... Neprijatan razgovor o nekome je bio, nismo mi ništa bili... I onda on stavi slanik, ja se sećam, bilo je u Mažestiku, ja pomislim: "Što stavlja slanik? Ovaj čovek lud", popodne sedimo, a onda rekoh: "Valjda namešta sto sutra za doručak jer to se tako radi". I onda on meni: "Ha, ha, profesore, znate, onda kad ste sedeli sa onim iz DOS-a, onaj što je musliman, ja kažem - Rasim, kaže, Rasim, pa bila jedna gospođa, kao... Da, da, da, e, ja se setio sastanka – kaže: "Pa, ja sam u taj slanik, Državna bezbednost me molila da stavim tu na sto, oni su... To se bežično snima, to se tako radi". I onda to pričam onome: Pa, kakva ste vi služba?! Sa mnom ste se bavili. "Pa, jao, nemojte, profesore, morali smo."

Neposredno pre formiranja vlade Zorana Đinđića tadašnji rukovodioci DB-a na čelu sa Radomirom Markovićem su, pored uništavanja dokumentacije, iznošenja diska sa dosijeima, izneli i prepravili knjigu saradničke mreže, koja je, kako se to kaže u Službi, "zenica oka Službe“, odnosno najvažnija stvar.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Da bih vam objasnio slikovito šta to znači, to je, registar saradničke mreže je knjiga u kojoj se, koji kao neki nazovi delovodnik, u kojoj su se vodili registri lica koja su organizovano, sistematski, tajno radila za Službu državne bezbednosti. To je jedna knjiga koja se vodi od ’45. na ovamo i kada se ta knjiga popuni, nastavlja se druga knjiga na tom dokumentu i taj dokumenat se drži u sefu načelnika Centra. Znači, to je najpoverljiviji dokumenat ne samo u Službi državne bezbednosti Srbije, nego u svim dokumentima. Ljudi koji rade tajno za Službu bezbednosti. Znači, sklonjeni su, prepravljeni, napravljeni novi registri. To se desilo 3. novembra 2001. godine, videlo se da su ti registri prepravljani, video se jedan isti rukopis. Znači, isti čovek je to radio, isto... Znači, jedan grafolog bi to vrlo lako ustanovio i po mastilu i po svemu i, znači, otvorena je sumnja da se mnogi saradnički dosijei i mnoga lica, dokumenti o mnogim licima koja su radila za Službu, nalaze u nezakonitim rukama.

To znači da je posle 5. oktobra iz Službe sklonjen spisak onih koji su bili saradnici Službe, a među kojima su danas i novinari, analitičari, političari, eksperti, predstavnici sindikata, crkve i pravosuđa. Taj pravi registar se nalazi kod nekoga. Nije utvrđeno kod koga, čime taj neko danas može da manipuliše i ucenjuje. Onaj ko danas ima taj pravi saradnički spisak jednostavno na papiru ima sve: ko je šta radio, ko je šta bio, i tako, u zavisnosti od toga kod koga se nalazi saradnička mreža, npr. razni političari iz prošlosti i ljudi iz Službe ili npr. tajkuni, mogu da ucenjuju sve te saradnike i da jednostavno dobiju sve što zatraže, od političkih funkcija do raznih monopola. Stijović tvrdi da vrlo lako može da se utvrdi kod koga se to nalazi.

Zoran Stijović: To je samo volja da se jedno pitanje, koje je od velikog značaja, ponavljam, od velikog značaja za bezbednost, nacionalnu bezbednost ove države... Da ne bi dalje išao, šta mislite da se taj registar saradničke mreže nalazi u nekoj političkoj partiji? Ili da se taj registar saradničke mreže nalazi u nekoj stranoj obaveštajnoj službi?

Služba bezbednosti i vojna služba saradnike regrutuje na različite načine.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Ako kažem, a istina je da je Služba do ’90. godine bila ideološka služba, onda moramo priznati da je veliki broj saradnika bio i angažovan na toj ideološkoj, patriotskoj osnovi. Jedan deo saradnika se angažovao i na tzv. kompromitujućem materijalu, znači, to je materijal koji bi se u odnosu na neko lice mogao upotrebiti, a da to lice ima neke negativne posledice. Angažovati saradnika znači jedan komplikovan posao, osnovi su različiti. Znači, bilo je patriotizma i ucene, a bogami, bilo je i novca.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999, savetnik načelnika RDB 2001: Ima mnogo ljudi koji su registrovani kao saradnici, a to i ne znaju. Znate, to je prosto... U praksi se to vrlo često događalo.

B92: Pa, kako?

Vlada Nikolić: Tako što sam ja operativni radnik u tajnoj službi, Vas poznajem kao svoju drugaricu iz nekog ranijeg života, viđamo se, pijemo kafu i družimo se, a ja Vas registrujem kao saradnika. Razumete? Vi nemate pojma da ste saradnik, a ja Vas u Službi vodim da ste moj saradnik.

B92: Da, ali kako to sme da se radi? Je l’ to dozvoljeno?

Vlada Nikolić: Dozvoljeno, to je... Kako bi... Jeste dozvoljeno u smislu...

B92: Pa, ne, ali zar nije... Zar taj saradnik ne mora Vama da daje neke informacije da bi bio saradnik?

Vlada Nikolić: Daje, Vi dajete informacije tako što sa mnom neformalno ćaskate, a ja onda to zloupotrebim, pa to pretočim u saradnički izveštaj.

Vojna služba ima saradnike i među civilima, iako bi delokrug njenog rada trebalo da bude samo Vojska. Civili su postajali saradnici vojne službe još u vreme JNA.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Angažovani su vojnici saradnici i to prilično veliki broj, da ne kažem u četi, da je ovaj saradnik gde je skladište ratnih rezervi, da postoji saradnik itd. Kada su ti mladići završili odsluženje vojnog roka, a bili su angažovani za saradnju sa vojnom službom, oni koji su izrazili želju da bi nastavili kontakte sa vojnom službom, zadržavani su u evidenciji kao saradnici organa bezbednosti.

B92: Dobro, ali ti vojnici su npr. kasnije postali profesori, privrednici... Je l’ oni tada ostaju saradnici vojne službe?

Aleksandar Vasiljević: Apsolutno. Oni ostaju u najvećoj meri kao, uslovno da kažem, konzervirani saradnici, konzervirani za ono stanje vanrednih prilika ili ratno stanje. Ali smo imali dosta slučajeva gde su vojnici koji su bili saradnici u JNA ne zadržavaju na vojnoj evidenciji isključivo nego se, uz njegovu saglasnost, predaju na kontakt Službi državne bezbednosti Republike ili pokrajine u kojoj žive.

Pošto je dokumentacija uništena, predstavnici Službe na čijem je čelu Radomir Marković nalaze načina kako da novoj vlasti pokažu da su važni i da se bez njih ne može. Tako je već početkom novembra 2000. godine gotovo istovremeno u svim zatvorima u Srbiji izbila pobuna. Do danas niko nije utvrdio da li organizacija pobune pokrenuta iz tadašnjeg vrha DB-a. Radomir Marković, u društvu sa aktivistima organizacije za ljudska prava, tada je bila obilazio zatvore i imao ključnu ulogu u smirivanju osuđenika.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Činjenica je da se vrlo lako prešlo i preko te pobune na jugu, znači, u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, koja je izbila tokom novembra 2000. godine, da se lako prešlo preko zatvora, pobune u zatvorima, da se lako prešlo preko priče o uništavanju dokumentacije i mnogim pričama koje su se desile i da se sve nekako to, "pusti, idemo dalje, šta je bilo, bilo je, idem dalje". Međutim, ne možete vi sa piromanima koji su palili požare da gasite te požare. Ne mogu piromani da vam budu vatrogasci.

Druga velika kriza posle pobune po zatvorima u vreme prelazne vlade bila je oružana pobuna na jugu Srbije, koja je takođe izbila u novembru 2000. godine. I tu je Radomir Marković odigrao ključnu ulogu, obilazeći front u društvu sa Legijom i predstavnicima DOS-a. Na taj način pokazali su da, osim Legije i Markovića, niko drugi ne može ni da smiri pobunu na jugu Srbije, ali isto tako je ostalo neispitano već osam godina kako je do pobune uopšte došlo i kakva je uloga DB-a u tome.

Zoran Stijović: Suština, vezana za taj novembar 2000. godine, kada je ubijeno nekoliko policajaca, a kasnije i masakrirano, je u tome da se ne zna ko je i kako doneo naredbu da se policija povuče sa tih graničnih punktova koje je imala prema Kosovu i Metohiji i da se nakon ubistva tih, ja mislim, četiri policajca i nakon tog njihovog masakriranja teroristi iz te tzv. oslobodilačke vojske Preševa, Buanovca i Medveđe spuste u Veliki Trnovac i tu naprave jezgro ponovo otpora vlastima u Srbiji. Znači, to je rovita situacija, to je odmah nakon promena, nakon 5. oktobra, neko je na radio stanici, putem motorole, doneo naredbu da se policija povuče. I policija se sa linije...

B92: A kako se ne zna ko je mogao da donese naredbu?

Zoran Stijović: Vrlo lako bi to moglo da se ustanovi. Ja moram da Vas podsetim da je takav slučaj bio i u Račku. Teroristi su sišli u Trnovac, napravili bazu, policija se povukla u autobuse i napustila to područje. To budi sumnju u dobre namere svega toga i da li je to baš urađeno, da li je to bio strah, neprofesionalizam ili je to bila nečija namera.

Stijović kaže da je Služba bezbednosti imala svoju ulogu u pobunama. On otkriva kako je ustanovio nameru Službe DB-a da tada budućem premijeru Zoranu Đinđiću nameste veoma kompromitujuću situaciju 31. decembra 2000. godine.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Tog dana je tadašnji, pokojni, danas pokojni premijer Zoran Đinđić, tada kandidat za premijera, trebao da dođe u Bujanovac, da vidi, da razgovara sa tim lokalnim stanovništvom. Paralelno sa njegovim dolaskom, albanski ekstremisti su, u dogovoru sa strukturama, sa Srbima, na žalost, za neverovati, hteli da organizuju podizanje albanske zastave u Velikom Trnovcu. Istovremeno, kada se pokojni Đinđić pojavi u Bujanovcu da istaknu albansku zastavu na školi, kako bi ga prikazali kao oslobodioci Albanaca i kao nekog ko kohabitira sa albanskim ekstremistima i to je...

B92: Čekajte, je l’ to bilo u dogovoru sa predstavnicima Službe državne bezbednosti srpske ili sa...

Zoran Stijović: Predstavnici srpske Službe bezbednosti iz lokalnog detašmana našeg u Bujanovcu su obstruisali i prikrili saznanja o tom događaju. Ja sam otišao u Bujanovac, to raspravio tamo po uobičajenom sistemu informisanja, obavestio rukovodstvo službe i šire, znači, i te strukture, i pokojni premijer, tada kandidat za premijera, je bio upoznat sa čitavom idejom i planom.

Dvadeset dana kasnije Zoran Đinđić postao je premijer nove vlade Srbije. Prva odluka koju je donela Vlada bila je smena dotadašnjeg šefa DB-a Radomira Markovića. Nedugo zatim Marković je i uhapšen. U zatvoru se nalazi i danas. Novo rukovodstvo DB-a, Goran Petrović i zamenik Zoran Mijatović, počinju da istražuju zloupotrebe Službe u prethodnom režimu. Za ispitivanje Radomira Markovića u zatvoru bio je zadužen Zoran Stijović, koji je tada pomoćnik načelnika beogradskog centa DB-a. Stijović je tokom ispitivanja Markovića bio odgovoran direktno Mijatoviću, a za "Insajder“ otkriva koliko su bile značajne izjave Radomira Markovića, koje, iz nekog razloga, nikada do danas nisu iskorišćene za pokretanje mnogih krivičnih postupaka.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: U skladu sa propisima, ja sam sastavljao informaciju i dostavio nadležnom, višem starešini ili rukovodiocu. Radomir Marković... Ti razgovori su trajali nekoliko meseci i mislim da su, da je to što je Radomir Marković tada ispričao od velikog značaja za zemlju i mislim da bi isto, možda ne u toj meri kao uništavanje dokumentacije, ali u dobroj meri, objasnilo mnoga dešavanja na prostoru Srbije i šire u proteklom periodu.

Ispitivanje Radomira Markovića vođeno je od aprila do juna 2001. godine, u strogoj tajnosti, u posebnoj prostoriji CZ-a. Marković je otkrio i dosta informacija o Službi, naročito iz vremena kada je na čelu bio Jovica Stanišić. Objašnjavajući način na koji je Služba organizovala ubistva i sprečavala istrage, o Radovanu Stojčiću Badži, Željku Ražnatoviću Arkanu, Marku Miloševiću, o hladnjačama, masovnim grobnicama i etničkom čišćenju na Kosovu, o velikim proneverama u MUP-u putem lažnih platnih spiskova, objasnio je kako je Milošević tokom sankcija organizovao državni šverc i kako je podelio sektore, kome je dao da radi naftu, a kome cigarete, koji su funkcioneri MUP-a i DB-a u vreme hiperinflacije dobili milionske kredite od Komercijalne banke koji nikada nisu vraćeni, ko je i kako nosio džakove para na Kipar i kako je zbog toga ubijen Žika Petrović, direktor JAT-a. Objasnio je i poreklo 600 kilograma heroina, koji su pronađeni 5. oktobra u sefu DB-a Komercijalne banke.

Zoran Stijović: On je bio spreman da za mnogi deo tih događaja bude i svedok na sudu i to je tih 15 izjava. Znači, te dve izjave su samo izašle u javnost, trinaest ostalih nema.

B92: A šta ima u tim izjavama? O čemu je sve pričao?

Zoran Stijović: Pa, evo, pogledajte šta ima u ove dve koje su se pojavile, pa ćete videti, pa možete samo zamisliti šta ima onda u ovim ostalim.

Od tada do danas javnost je saznala samo za dve izjave Radomira Markovića: jedna o uklanjanju leševa Albanaca sa Kosova dospela je u Hag, a druga o Miloševićevim naredbama protiv tadašnje opozicije, pa sve do priče o dva miliona maraka koje je Uroš Šuvaković, preko Dragana Karića, poslao Marku Miloševiću u Moskvu, a objavio je u svojoj knjizi Dušan Mihajlović. U „Povleniskim maglama i vidicima“ bivši ministar policije tvrdi da je Marković bio kapitalan svedok-insajder. Kao čovek iznutra mogao je da nam detaljno objasni sve što smo naslućivali i skicirali kao neku kriminalnu piramidu, sastavljenu od politike i podzemlja. "Do mojih ušiju dolazili su izveštaji da Marković sarađuje dajući dragocene informacije, koje su bacale novo svetlo na Miloševićev period vladavine", napisao je Dušan Mihajlović.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Ja sam sa njime u zatvoru obavio jedan razgovor, koji je trajao negde oko sedam sati, uz njegovu dozvolu snimio na magnetofon i to skinuo i onda podcrtao Stijoviću elemente budućeg informativnog razgovora koje on treba da radi sa njim. E, onda je Stijović krenuo, što je tačno, verovatno Vam je to rekao, napravio je, po mojoj proceni, ja ne mogu da se setim broja, možda petnaest izjava po ZKP-u. Ali nemojte sad da mislite, kad neko uzme izjavu po ZKP-u od nekoga, pa to vredi. Po pravilima, sve to što je on pisao, moralo je da ide u analitički tim, koji je bio formiran za vođenje tih akcija. To tamo mora da bude. Teško ja mogu Vama da kažem, koji sam otišao posle devet meseci od toga, gde se koji papir nalazi. Znači, u jednoj od te tri akcije se moraju nalaziti ti papiri. Stijović mora da zna, nije ih odneo kući, ja mu to verujem.

B92: Stijović je dao Vama i Goranu Petroviću.

Zoran Mijatović: Pa, da upoznamo i to što Stijović uradi i to pustite u analitički tim.

B92: Znači, izgubilo se negde u analitičkom timu?

Zoran Mijatović: Pa, ne može da se izgubi. Ja tvrdim da se nije izgubilo.

B92: Pa, da, ali kako onda nije iskorišćeno za neki postupak?

Zoran Mijatović: Ako Vi mene sad, kada bi mene ovaj načelnik sada, čovek koji vodi BIA rekao: "Mijatoviću, dođi da nađemo", ja bih našao gde je. Pa, ne može da nema.

B92: A je l’ to važno, tih petnaest izjava, da li su važne?

Zoran Mijatović: Pa, ne mogu ja da presudim koliko je svaka vredela.

B92: Dobro, a je l’ ste čitali?

Zoran Mijatović: Vredela je ova za Hag zato što je ona govorila o asanaciji terena.

B92: Ali sve su takve.

Zoran Mijatović: Nisu sve takve. Nisu sve takve.

B92: Znači, čovek koji je razgovarao sa njim kaže...

Zoran Mijatović: On je razgovarao s njim i Stijović je mnogo dobar čovek, jedan vredan čovek, ali preuzeo je na sebe da premerava vrednost onoga što je radio. Nije bio jedini čovek koji je to radio. Evo, čak se ja ne usuđujem.

B92: Da li Vi mislite da treba izvući negde iz analitike te izjave i uraditi nešto po tom pitanju ili to više nije važno?

Zoran Mijatović: Po tom pitanju nema šta da se radi. Rade Marković je presuđen za ono što se dogodilo.

B92: Ali je otkrio mnoge stvari.

Zoran Mijatović: Ništa nije Rade Marković tamo posebno otkrio, to su neke... Ja ne znam šta je Stijović rekao. Kažem, ja opet njega uvažavam.

B92: Sve je to i snimljeno?

Zoran Stijović: Sve je snimano.

B92: A kod koga se to nalazi? To ste Vi dostavili - kome?

Zoran Stijović: Službi bezbednosti, državne bezbednosti. To znači u hijerarhiji, znači, iznad mene u Službi... Ja sam bio pomoćnik načelnika DB-a Beograda, Centra državne bezbednosti Beograd, u tom periodu i za mene po hijerarhiji je bio u operativnom smislu zamenik načelnika Centra, načelnik Centra i gore zamenik načelnika Službe i načelnik Službe. Znači, ta struktura treba da odgovori gde se nalaze ti materijali i dokumenta i sve ostalo.

B92: Je l’ to bilo dovoljno za pokretanje raznih istraga?

Zoran Stijović: Apsolutno. Apsolutno.

Kada su Petrović, Mijatović i Mihajlović početkom juna 2001. godine izveli iz zatvora Radomira Markovića na tajnu večeru, on je posle toga prestao da priča. Markovićeva odbrana je tokom suđenja za Ibarsku magistralu i ubistvo Stambolića tvrdila da je tada Markoviću učinjena nečasna ponuda da za sve nateže zločine lažno okrivi Miloševića i još dvoje, troje ljudi, a da se ostali sačuvaju. Mihajlović, Petrović i Mijatović svedočili su da su tokom večere nije ni pričalo ništa važno.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Sad ću da Vam objasnim. Znači, ja sam uzeo nalog, došao sam po Radeta, izveo ga iz zatvora, stavio u moj džip, gde su bili vozač i dva pratioca i niko živi. Znači, ja sam čoveka doterao bez ikakvog problema gore na Institut bezbednosti. Rade i ja smo ćakulali, nije to bila večera... Taman posla, pa mi ga nismo zvali na večeru, nego na razgovor. Razgovor je trajao ne znam koliko, nije ni bitno više.

B92: A što nije razgovor obavljen u zatvoru?

Zoran Mijatović: Pa, ministar neće da ide u zatvor. Ja sam išao u zatvor da obavljam razgovor ceo život, ali smo uradili po zakonskoj proceduri. Istina, možda sam ga malo kasnije vratio, ponudili smo Radetu večeru, kada smo, ministar je otišao, "Hoćeš na večeru?" Kaže: "Gde da večeram?" Nije čoveku bilo do večere.

B92: Pa, je l’ rekao bar nešto?

Zoran Mijatović: Nisam se bavio večerom nego centralinim pitanjem šta je pričano, a ne šta se jelo.

B92: Pa, je l’ rekao nešto važno?

Zoran Mijatović: Ma, nije ništa. Pa, šta da kaže važno?

Svih petnaest Markovićevih potpisanih izjava, plus tri službene beleške, sačinjene na osnovu njegovih neformalnih ispovesti, sve potkrepljeno tonskim zapisima, uredno je predato tadašnjem vrhu Službe. Nije poznato šta se dogodilo sa tim iskazima Markovića i zašto nikad do danas nisu pokrenuti krivični postupci.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Očigledno je uložen vrlo veliki napor da se to sve to mnogo ne talasa zato što je... Niti je bilo spremnosti da se ta služba menja kompletno niti ste imali kime da ih menjate, a da stvar bude još gora, smenjeni su samo neki od tih ljudi koji su bili na vrhu te službe i ta služba je, po svom tom maniru da služi svakog gospodara, samo promenila, tako da kažem, počela da služi drugog gospodara.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Čitava priča je pokušana na tom nivou da se zatvori i svi postupci su i tako vođeni i vode se i imaju mnogi interesa i mnogi su imali interesa u tim pričama i nakon 5. oktobra i danas da se te priče tako zatvore. Mislim da je ključ priče uništavanje dokumentacije, otvaranje dosijea, registra saradničke mreže, jer će to pokazati svu težinu tog problema, svu dubinu te septičke jame i to će omogućiti i zdrave osnove da se krene u pravljenje jedne ozbiljne, respektivne službe bezbednosti, koja treba ovoj državi Srbiji.

Zoran Đinđić je, zahvaljujući mehanizmu koji je u vreme Miloševića uspostavljen između političara, Službe i novinara do 2000. godine, bio proglašen za izdajnika i stranog plaćenika. Posle promena postao je zahvaljujući istom mehanizmu kriminalac. Od 2000. godine u Srbiji se masovno osnivaju tabloidi, koji u vreme Miloševića nisu postojali, osim onih koji su se bavili estradom. Logično je bilo da iza takvih novina stoje razni pripadnici civilnih i vojnih službi. Služba je, kao što ste čuli, imala u saradničkoj mreži i novinare koji su služili za kreiranje raznih afera. 2001. godine Vojislav Šešelj tvrdnju da je Đinđić kriminalac iznosi upravo preko novoosnovanih tabloida.

U optužbama koje iznosi Šešelj se tada poziva na "Laufera“, a to je bila Služba bezbednosti. Tako je i posle promena, uz pomoć Službe, političara i medija, u javnosti stvorena atmosfera da je glavni kriminalac u Srbiji bio Zoran Đinđić. Koliko je ta kampanja bila jaka najbolje pokazuje činjenica da i danas postoje oni koji veruju da je premijer Srbije ubijen zato što je bio kriminalac.

Sva ova ubistva dogodila su se u vreme dok je Radomir Marković bio na čelu DB-a. Odlukom novo-izabranog predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice 2000. godine Marković ostaje na čelu DB-a gotovo četiri meseca posle promene Miloševićevog režima.

"Dešavalo se, u vreme dok sam ja tamo bio, da prisustvujem kao nevidljivi svedok i vrlo veselim događajima, proslavama itd, ali se događalo da se, kažem, na mojim ušima čovek šlogira ili da čovek umre, da prisustvujete najpotresnijim scenama u jednoj kući, da to sačuvate dok ste živi."

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac Resora državne bezbednosti (RDB): Delo i uloga i mesto u službi bezbednosti, ne samo posle 5. oktobra 2000. nego i do 5. oktobra, predstavlja, nećete mi zameriti ako kažem, jednu septičku jamu, o kojoj priča, o tome, znači, bacanje bombe u tu septičku jamu. To iz septičke jame će isprljati sve, i mene i mnoge koji su i iz politike i službi bezbednosti i sveg ostalog, ali to je nešto što moramo da uradimo. Ta jama mora da se očisti i ta i ta priča mora da se ispriča do kraja.

Moć, položaj, novac, interes ili lična osveta pojedinaca bili su dovoljan razlog da država uz pomoć tajnih službi čitavu deceniju odlučuje o tome ko će biti živ, a ko mrtav. Eliminisali su političke protivnike režima na najsuroviji način, a u ime državnih interesa pljačkali, švercovali i sticali bogatstvo.

Tajne službe bile su svih ovih godina, kako se ispostavilo, profitabilna preduzeća. Koristeći svoju moć i uticaj, čelni ljudi Službe su omogućili sebi, političkom vrhu, raznim pojedincima bliskim vlasti veliko bogatstvo, vile, kuće i stanove, a sve pod izgovorom patriotizma. Dok je Srbija propadala i bila sve siromašnija. Podobni kadrovi su samo prelazili sa funkcije na funkciju. Sistem se širio. Mreža saradnika postajala je sve veća, a saučesnici u zločinu sve brojniji.

Služba ima svoje saradnike u svim profesijama. Od radnika, profesora, sudija, tužioca, novinara, intelektualaca, sveštenika, akademika do sindikata, pa su tako uvek mogli da pokrenu, u svakom trenutku, čitav mehanizam za razne akcije, afere i podmetanja. I posle promene vlasti 2000. godine u suštinu su, i pored kozmetičkih promena, ostali nedodirljivi. Bili su u stanju da sada, zbog straha, ali i osvete, prelazni period iskoriste za nova ubistva, uklone tragove zločina, da kreiraju pobune po zatvorima, štrajkove radnika, osnuju svoje visoko tiražne novine, konsoliduju snage i tako pokažu novoj vlasti da su neophodni i važni. Osim toga, reč je o ljudima bi i zahvaljujući onome što znaju mogli da unište život mnogima iz vrha vlasti, ukoliko im se ovi suprotstave. I tako je krug bio zatvoren.

Službe bezbednosti su zbog očuvanja reda i mira, obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada, važan deo sistema u svakoj zemlji. U Srbiji međutim, od takvih službi za vreme Miloševića napravljena je privatna vojska. One su bile sasvim podređene komandi Miloševića i Mirjane Marković i interesima SPS-a i JUL-a, odnosno njihovom ostanku na vlasti. U skladu sa tim formirana je oružana jedinica JSO, u okviru Službe državne bezbednosti, što je bio jedinstven slučaj u Evropi. Na takav korak predstavnici Miloševićevog režima se odlučuju zbog toga što Vojsku nisu mogli da tako lako kontrolišu, jer je u pitanju bio veliki sistem i kao takav ne može biti pouzdan za prljave poslove. Iz Vojske i DB-a su koristili lojalne pojedince, koje su postavili na rukovodeća mesta, ali su uz pomoć njih koristili i čitave državne mehanizme za ubijanje, pljačku i šverc. Tako je DB, iako manji sistem, od Vojske imao ogromna ovlašćenja i još veću moć.

Dušan Stupar, načelnik beogradskog centra Udbe 1984-1987: Kada je stvarana Ozna, kada je stvarana Udba, posle toga i Državna bezbednost, glavni moto je bio da je služba "mač u rukama partije".

Aleksandar Vasiljević, načelnik vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1990-2002: Vojna služba se nikada nije bavila niti ubistvima niti likvidacijama niti prljavim poslovima.

Svetko Kovač, načelnik Vojno-bezbednosne agencije: Da nismo zaštićeni govori činjenica da mi danas razgovaramo.

B92: 2008?

Svetko Kovač: 2008. Drugo, vi znate da je u medijima bilo dosta natpisa i o vojnoj službi i Vojno-bezbednosnoj agenciji, tako da ne mislim da smo zaštićeni i ne mislim da treba da budemo zaštićeni.

O tome čime se sve bave službe bezbednosti, kako i koga prisluškuju, prate, uhode, ali i pripremaju ubistva i afere, gde su danas oni koji su znali za pripreme raznih ubistava, a samim tim bili saučesnici u zločinima, ko ih i danas štiti, kao i svim mehanizmima delovanja, od Ozne do DB-a, od KOS-a do VBA, o svemu što je do danas bila strogo čuvana državna tajna - gledaćete u narednih nekoliko emisija Insajdera.

Služba bezbednosti, odnosno tajna policija, dobija veliku moć još od 1945. godine. Tadašnja vlast, koja je imala, kako se to govorilo, istorijski mandat jer nikada nije izlazila na izbore, bila je paranoidna da joj se sprema kontrarevolucija. Tako da je od samog početka Ozna, iz koje su nastale vojne i civilne službe, imala velika ovlašćenja da zaštiti vlast, a to je značilo da eliminiše sve potencijalne neprijatelje vlasti.

Srđa Popović, advokat: Imala je raširenu mrežu doušnika, kakvu nikad posle toga nije imala. Ja to pamtim, u ovoj ulici u kojoj smo sada, Takovskoj, postojao je bio čovek koji je bio poverenik Ozne i to su svi znali i svi su ga se bojali. On je bio apsolutna vlast u ulici i čak su se ljudi i dece njegove bojali. "Nemoj pred njima ništa da pričaš, pazi, Miša i Ljilja, mogu tati da kažu..." Tako da je tu jedan veliki strah vladao. Onda je došao IB (Informbiro), koji je bio stvarna opasnost, kao peta kolona Staljinova, onda su se oni potpuno razularili jer im je rečeno da to mora sve da se iskoreni i da treba da se ide i u živo meso i u one slučajeve koji su jedva sumnjivi, za svaki slučaj. Tako je počelo.

Posle Ozne, sve do četvrtog plenuma Komunističke partije, odnosno do 1966. tajna služba zvala se Udba. Tada je transformisana u DB i pod takvim imenom je postojala sve do 2002. godine, kada je transformisana u BIA. Tako se zove i danas. Služba nije počela da ubija tokom devedesetih već od samog početka, a tokom sedamdesetih i osamdesetih organizovala je i ubijala političke emigrante po inostranstvu.

Kasnije, u vreme Slobodana Miloševića, ubijali su političke protivnike u zemlji. Da je reč o jednom zatvorenom sistemu, koji decenijama živi i samo menja oblik, najbolje pokazuje činjenica da je učešće službi bezbednosti u ubistvu političkih emigranata i danas strogo čuvana državna tajna. Aleksandar Čotrić, koji je bio zamenik ministra za dijasporu, istraživao je u ime Ministarstva kako se nekadašnja Služba državne bezbednosti obračunavala sa političkim emigrantima.

Svuda je gotovo bio istovetan obrazac tih ubistava. Ovi ljudi su ubijani svi kasno noću, kada su bili sami. Oni su ubijani u zasedi. Mnogi od njih u svojim stanovima su bili sačekani. Svi su ubijeni hladnim oružjem. Ni u jednom slučaju ubice nisu otkrivene i to su mogli da urade samo profesionalci i samo dobro organizovane službe, koje su imale novac, logistiku, zaštitu države.

Sve republike tadašnje SFRJ tokom sedamdesetih i osamdesetih imaju svoje službe, ali i saveznu Udbu, koja je zajednička. Odluke se donose na vrhu, pa je tako i svaka republika preko službe pratila svoju emigraciju u inostranstvu. Dušan Stupar bio je načelnik beogradskog centra tadašnje Udbe krajem osamdesetih. Danas je direktor i vlasnik firme "Univerzal". Ovo je prvi put da neko od bivših pripadnika Udbe u Srbiji govori javno o tome kako su se obračunavali sa emigrantima.

Dušan Stupar, načelnik beogradskog centra Udbe 1984-1987: Svakako da je naš jedan od prioritetnih zadataka bio borba protiv emigracije i njihovih okupljanja, organizovanja i tako dalje.

B92: Šta znači borba?

Dušan Stupar: Borba znači...

B92: Ubiti?

Dušan Stupar: Ne samo ubiti, ubiti je kao poslednja mera... Naš je zadatak bio da neutrališemo njihovo delovanje, njihovo neprijateljsko delovanje u odnosu na Jugoslaviju kao zemlju, kao državu, da neutrališemo. Šta znači neutrališemo? Znači onemogućiti da se bolje organizuju, unositi razdor u njihove redove. Služba je primenjivala i krajnja sredstva. Ona nikada sama, ali uz punu saglasnost političkih faktora...

B92: Šta su krajnja sredstva?

Dušan Stupar: Krajnje sredstvo je ovo o čemu ste me vi sada pitali...

B92: Ubistvo?

Dušan Stupar: Mi to ne nazivamo ubistvom. Mi smo... Služba je u svojoj praksi primenjivala ta sredstva.

B92: Kako se to u službi naziva?

Dušan Stupar: Neutralisanje neprijatelja.

B92: Eliminacija?

Dušan Stupar: Eliminacija neprijatelja... Kao krajnja mera, kada nije postojalo drugog načina...

B92: Mislite li da je iz ove perspektive danas da je tu bilo dosta pogrešnih zaključaka ko je neprijatelj?

Dušan Stupar: Apsolutno ne. Pošto smo imali situaciju da... Neprijateljska emigracija otima avione, da ubija naše diplomatske predstavnike, da se organizuje da bi bila što efikasnija u toj borbi. Da se vrše razni teroristički akti prema našoj zemlji, prema našim ljudima, prema našim diplomatsko-konzularnim predstavnicima. Onda je apsolutno iluzorno da sad postavljam neka pitanja sa aspekta da li je to trebalo ili nije trebalo i tako dalje. Tu se primenjivala deviza "na ljutu ranu ljutu travu". Kako se ta emigracija borila protiv naše zemlje, protiv Jugoslavije, tako je adekvatnim merama i Služba odgovarala na te mere.

Aleksandar Čotrić je kao zamenik ministra za dijasporu pokušao od BIA i MUP-a da zvaničnim putem dobije odgovor da li u njihovim arhivama postoje podaci o umešanosti DB-a u monstruozno ubistvo Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević 1977. godine. Odgovor nikada nije dobio.

Aleksandar Čotrić, zamenik ministra za dijasporu 2004-2007: Ubistvo koje je najviše pogodilo naše emigrantske krugove. Dragiša Kašiković je bio izuzetan aktivista, član Srpske narodne odbrane, urednik njihovog glasa, lista “Sloboda”. Bio je književnik, prevodilac, slikar, jednom rečju vitez srpske političke emigracije na severnoameričkom tlu i ubijen je kada je došao posle ponoći u prostorije Srpske narodne odbrane u Čikagu. Tada je ubijena i devojčica Ivanka Milošević, koja je imala samo osam godina, koja se u to vreme nalazila na gornjem spratu i, privučena bukom, ona je sišla i ona bila je likvidirana kada je Dragiša Kašiković sa preko 60 uboda oštrim predmetom i kasnije čekićem praktično izmasakriran. Istu sudbinu sa preko pedeset uboda je doživela i ova devojčica Ivanka. Naravno da je time bila upućena poruka ostalima da se okanu od političkog delovanja protiv Brozovog režima, da će proći na isti način i oni i njihova porodica. Poruka je bila –Tito može svuda da vas stigne!

Aleksavdar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1990-2001: Najekstremniji, oni koji su podmetali mine po plažama duž Jadrana, po poštama... Govorim sve o konkretnim slučajevima. Kada se radi oko pošta, to je pošta u Zagrebu, po bioskopima ovde u Beogradu, po garderobama, po sredstvima javnog prevoza... Dakle, ekstremna grupacija koja se bavila izvođenjem i pripremanjem terorističkih akcija u zemlji. Donošene su veoma selektivne odluke na najvišem nivou. E sad je u javnost isplivavalo da su takve likvidacije vršili ljudi iz kriminalnog podzemlja. Vršena je selekcija od ljudi iz sveta podzemlja, koji su bivali negde na Zapadu ili u sredinama gde se ta emigracija kretala, i po odluci najvišeg vrha u zemlji vršene su ove likvidacije. Vojna služba u tom delu nije učestvovala, ali mi smo obrađivali tu emigraciju i sprečavali njenu delatnost u jedinicama.

Dušan Stupar: Jedino je savezna Udba federacij, za izvršenje određenih zadataka u inostranstvu koristila pripadnike podzemlja.

B92: Tada ulazi Arkan?

Dušan Stupar: Između ostalog i Arkan.

B92: Šta to znači, pošto je on osuđen za nešto ili osumnjičen?

Dušan Stupar: I Arkan i drugi su ti koji su bili u vezi sa saveznom službom i koji su izvršavali te zadatke savezne Udbe su bili iz oficirskih porodica. Bez obzira čime su se bavili, ja ne ulazim u to čime su se oni bavili. Bili su iz oficirskih porodica i vrlo patriotski nastrojeni i oni su i mimo službe se borili tamo, u državama gde su bili protiv emigracije. Da li je to bilo u Nemačkoj ili je to bilo u Londonu ili u Americi... Oni su privatno, sami, napadali četnike na njihovim mestima okupljanja i tako dalje, kao patriote... Apsolutno apstrahujem njihovo...

B92: Znači, nije važno da li je kriminalac, važno je da je patriota.

Dušan Stupar: Apsolutno. Znači, oni su kao patriote i kao takvi, njih je savezna Udba angažovala za izvršenje određenih zadataka u inostranstvu, samo u inostranstvu.

B92: Dobro, a kada kažete određenih zadataka, to znači za ubijanje...

Dušan Stupar: Između ostalog i za to.

Još tada ulaskom Željka Ražnjatovića Arkana, kriminalci počinju da rade za DB, kasnije se taj broj samo povećavao, pa se na suđenju ubistva premijera Srbije od svedoka-saradnika saznalo da su se vođe Zemunskog klana hvalile time da imaju odrešene ruke od strane DB-a da ubijaju po Beogradu.

Da je još uvek državna tajna podatak koliko je političkih emigranata do osamdesetih godina ubila Udba najbolje govori podatak da su BIA i MUP na zahtev Ministarstva za dijasporu prošle godine odgovorili da u svojim arhivama nemaju podatke, a ni saznanja da je tajna policija učestvovala u ubistvu istaknutih političkih emigranata.

Srđa Popović, advokat: Pa, naravno da je odbijen taj podatak. Ubijano je do juče, oni su do juče ubijali. Jesu li ubili Ćuruviju? Jesu li ubili Đinđića? Jesu li ubili Stambolića? To se obično kaže delovi Udbe... Pa, uvek delovi ubijaju, ne ubija cela Udba, nego ubijaju delovi koji su za to namenjeni, ali nije nikakvo čudo da su to i dalje državne tajne jer se to poslednji put desilo 2003. godine. To je istorijski juče i ja mislim da je i Đinđićevo ubistvo posejalo strah među ljude jer su shvatili, taj "osmi putnik“ je još uvek tu. On je još uvek tu, on samo menja gazdu.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB-a: Službe po pravilu, po pravilima igre bi trebale da budu u službi države, ne u službi politike ili partije na vlasti, a što je u našem slučaju u zadnjih pedesetak godina bilo nešto sasvim drugo... Vi znate da je do ’90. godine bio jednopartijski sistem, da je to bila produžena ruka Partije, da je nakon toga, bez obzira na uvođenje višepartijskog sistema, da su služba bezbednosti se, pre svega njeni šefovi, vrlo lako prihvatili ulogu instrumentalizacije, stavljanja u položaj produžene ruke partije na vlasti.

Osim sa emigracijom, država se tada preko tajnih službi obračunavala i sa takozvanim unutrašnjim neprijateljima u zemlji.

Dušan Stupar, načelnik beogradskog centra Udbe 1984-1987: Anarholiberali ili liberali, tehnomenadžerske strukture. Ja mogu sada, sa ove pozicije, da priznam da nekad to nama, kao pripadnicima službe, koji smo bili onda zaduženi za borbu protiv tih ljudi koji su označeni kao nosioci tih aktivnosti, da nekada nam nije bilo baš jasno. Na primer, neoliberali, tehnomenadžerska strukture, stradalo je mnogo ljudi. Mi smo imali zadatak da se borimo kao prva kategorija protiv unutrašnjeg neprijatelja. Imate određene zadatke, u smislu neutralisanja njihove neprijateljske aktivnosti.

B92: Što su oni bili neprijatelji?

Dušan Stupar: Pa, tako su označeni. Sada, zašto je od strane poretka doneta takva odluka, tako je napravljena procena. Služba nije mogla da razmišlja o tome da li je to tako, nije tako. Služba mora te ljude da izvede na sud i mora da dokaže da su oni stvarno neprijateljski delovi.

Veliki problem srpske, a i jugoslovenske tajne policije i pre tridesetak godina bila je nestašica novca za rad Udbe. Da bi se ovaj problem nekako rešio, odlučeno je da se deo policijskih i vojnih kadrova ubaci u ekonomsko poslovanje sa inostranstvom.

Dušan Stupar: I onda je pravljen izbor najboljih kadrova koji bi mogli to da rade, pod uslovom da sve to bude apsolutno pod kontrolom države i da bude država apsolutno sigurna da sve što se dešava na tom planu radi, da je u funkciji države, i onda su tadašnji kadrovi iz Udbe, najbolji među najboljima, određivani da idu za direktore firmi koje su osnivane tada rešenjem. Hempro osnovan rešenjem, koje je Tito lično potpisao. Geneks, Ineks, Tehnopromet, isto tako Aca Čizmić, Univerzal, Rapid. To su sve bile firme koje su osnovane i gde su došli kadrovi iz Udbe.

B92: Dobro, a pošto je Univerzal isto jedan od firmi koje je osnovao DB, jeste li vi kao bivši pripadnik DB-a zato danas na čelu te firme ili...

Dušan Stupar: Ne, ja sam se apsolutno slučajno zadesio u Univerzalu... Jeste da Univerzal spada u te firme koje su osnovane od strane Udbe i došli su kadrovi iz Udbe tamo. Međutim oni, kada sam ja došao, ti ljudi su već bili u penziji i otišli ili su radili u inostranstvu, a ja sam došao apsolutno slučajno u Univerzal, ne po liniji Službe.

Prelomni trenutak ne samo za istoriju Srbije, nego i za Službu državne bezbednosti bila je Osma sednica 1987. godine, na kojoj je Milošević definitivno ustoličen na vlasti. I još tada Milošević je kao predsednik CK imao iskustvo kako uz pomoć tajne službe i medija može da se obračunava sa političkim i ideološkim protivnicima. To je bio početak, a tako je ostalo sve do danas, kada je ostalo pitanje zloupotreba službe i kreiranja afera.

Na primeru čuvene humoreske “Vojko i Savle”, koja je objavljena u listu "Politika“, najbolje se pokazala moć službe i medija, kada su zloupotrebljeni za političke prljave obračune. Pozadina humoreske, zbog koje je na Osmoj sednici ostavku podneo tadašnji šef beogradskog centra DB-a Dušan Stupar, je i posle toliko godina za većinu ostala tajna.

Svemu je prethodio Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, koji je krajem 80-ih, kao nedovršen dokument, objavljen u štampi. To je izazvalo jednu od najvećih političkih afera. Nije se znalo kako je dospeo u javnost, a tadašnjem srpskom rukovodstvu nikako nije odgovarala pojava Memoranduma, koji je politički iskorišćen od drugih republika kao dokaz o velikosrpskim aspiracijama.

Tada hrvatsko, slovenačko i rukovodstva drugih republika i pokrajna napadaju srpsko rukovodstvo da se nedovoljno aktivno bori protiv srpskog nacionalizma i da nedovoljno osuđuje sadržaj nedovršenog Memoranduma. Od partijskih funkcionera, u osudi Memoranduma tada se najviše angažuju Dragiša Pavlović, predsednik gradskog komiteta Beograda, i Ivan Stambolić, predsednik Socijalističke Republike Srbije, dok se Slobodan Milošević držao po strani.

Prvi put o svemu što se dogodilo, ali i o tome kako je Služba državne bezbednosti umešana u sve, govori Dušan Stupar, tadašnji načelnik beogradskog centra DB-a.

Dušan Stupar: U svim tim javnim nastupima Ivica Stambolić napada Memorandum Srpske akademije nauka, napada i bori se protiv srpskog nacionalizma, a Slobodan nigde ne pominje, nigde ništa o Memorandumu i između njih počinje praktično sukob i Ivica njemu daje nalog: Ti ne možeš da ćutiš, od nas se traži, ti ćutiš, ti si juče govorio ovde, nisi rekao ni reč, tamo si govorio, nisi rekao ni reč. Slobodan to na kraju čini tamo, u govoru povodom 7. jula u Beloj Crkvi, i on osuđuje praktično, on time zavarava Ivicu Stambolića da je on na liniji borbe protiv srpskog nacionalizma i on vrši pripreme praktično i priprema partijski puč kako će da smeni Ivana.

Dok traje osuda Memoranduma od političkog vrha, Akademija odbija da se izjasni o, kako se navodi, nedovršenom dokumentu. Održana je vanredna skupština SANU, koja se završila osudom tadašnjeg režima. Zbog toga politički vrh Srbije dolazi na ideju da uz pomoć Službe bezbednosti javno kompromituje akademike, koji su se politički najviše eksponirali. Tako je nastala čuvena humoreska “Vojko i Savle”, koja je objavljena u listu Politika, a koja je potresala javnost čitavih godinu dana. Taj događaj bio je kasnije jedan od glavnih argumenata u obračunu Slobodana Miloševića protiv Ivana Stambolića na Osmoj sednici.

Dušan Stupar: Oni su od nas tražili, službeno tražili da im dostavimo podatke o Pavlu Saviću, tadašnjem predsedniku Srpske akademije, i o Gojku Nikolišu. Mi smo te podatke dostavili, tražene da se dostave Slobodanu Miloševiću, Buci Pavloviću i Stambolić Ivanu. I mi jednostavno, ja sam dao nalog da se presek informacija njima pošalju, kao što su nam tražili preseke po raznim pitanjima za razne druge ljude i tako dalje, to je jedna rutinska stvar bila. Sve je to njima poslato, zavedeno u naše protokole, delovodnike. Posle se ispostavilo da ovaj ko je to dao... Pošto sam ja bio načelnik Udbe tada, ja sam dao nalog. Nigde se nije pominjalo to što sam ja dao isto to i Slobodanu, nego samo da sam dao ovoj dvojici i da su ova dvojica krivi za to, iako ja sam to poslao Slobodanu... Svoj trojici.

Presek informacija znači da je Služba bezbednosti imala dosije za dva akademika, ali da rukovodstvu ne šalje ceo dosije, nego samo najvažnije informacije o tim osobama. Godinama je ostala tajna ko je od takvih informacija Državne bezbednosti napravio tzv. humoresku sa naizgled tri izmišljene, ali prepoznatljive ličnosti. Vojko Nikolić, svima je bilo jasno da je u pitanju akademik Gojko Nikoliš, madam Argo - da ja to gospođa Margo, Nikoliševa supruga, i Savle Pavić je zapravo bio zapravo akademik Pavle Savić. U toj humoresci, koju je objavila "Politika“, Savle je penzioner, ugledna ličnost, skroman, pošten čovek, koji ništa nema sem malog stana, naučnih priznanja, ordenja i jedne lovačke puške. Nasuprot njemu je Vojko, takođe penzioner, istaknuta ličnost, ali sa legendom koju je sam o sebi stvarao. Suština sadržaja humoreske zapravo o akademiku Nikolišu je da je njegova supruga, Francuskinja, za koju se navodi da je saradnica njihove službe, te da su Nikolišu nestali svi ključevi, kao i kofer sa diplomatskim spisima. Navodi se da je on neurotičan čovek i da pokušava da se ubije. Gojko Nikoliš, kako u knjizi navodi Slava Đukić, izabran je kao meta zato što je na vanrednoj skupštini Akademije bio jedan od najoštrijih kritičara režima.

Ovakav Nikoliš, slavni general, španski borac, lekar, akademik, narodni heroj, pisac, silno je nervirao vlast. Njemu je suprotstavljen Pavle Savić, jedan častan čovek, dugogodišnji predsednik Srpske akademije, sa kojim je Nikoliš decenijama drugovao. Piscu humoreske učinilo se zgodnim da konfrontira ove dve ličnosti jer je na skupštini Akademije došlo do oštrog spora između Nikoliša i Savića, zbog čega su obojica kasnije gorko žalila. Iz toga je proistekla humoreska, koja predstavlja sramnu stranicu u istoriji "Politike“ i čiji su sadržaji dali ton beogradskoj štampi sledećih nekoliko godina.

Posle objavljivanja humoreske u "Politici“ javnost reaguje. Novinari “Politike“ pišu peticiju, traže ostavku Živorada Minovića, tadašnjeg urednika “Politike“ i izvinjenje porodici Nikoliš. Slobodan Milošević staje u zaštitu Minovića. Minović odbija da kaže ko je naručio humoresku već stalno menja izjave o tome ko je naručio i napisao humoresku.

Živorad Minović, direktor kompanije “Politika“ 1986-1995, glavni urednik lista “Politika“ 1985-1991: Stvar nije bila u tome da nisam hteo da otkrijem, nego što nisam znao, ali je istina ovo da sam govorio redakciji “Politike“, govorilo se ono što je meni govoreno u gradskom komitetu.

Živorad Minović prvi put javno govori o tome šta se sve i zašto dogodilo. On i danas tvrdi da nije znao šta je sadržaj humoreske već da je to objavio bez prethodnog čitanja, jer mu je stigao nalog iz gradskog komiteta da to mora da objavi, a i, kako kaže, zvao ga je lično Ivan Stambolić, te da je sadržaj pročitao tek kada je on objavljen. Iako tadašnji svedoci govore da je Minović sve znao i da je na takav način pomagao Miloševiću, on to osporava.

Živorad Minović: Prava istina je da se stvari događale izvan štampe, a to što se događalo u štampi je bila samo refleksija onog odnosa između te dve političke grupe, a... Kako da vam kažem, dok su trajale te rasprave o humoresci, ko je kriv, ko je odgovoran, ko je objavio i tako dalje, imao sam više sastanaka sa Ivanom Stambolićem i više puta mi je rekao, to sam i zabeležio u knjizi, u dnevniku: Nipošto se ne sme saznati odakle je došla humoreska. A Miloševiću je poslužila da brani “Politiku“, da zbog humoreske ne pređe u druge ruke.

Dušan Stupar, načelnik beogradskog centra Udbe 1984-1987: Ta humoreska je dobro došla da se optuži Ivan Stambolić i Buca Pavlović. Slobodan je pred Osmu sednicu od mene tražio da ja na Osmoj sednici optužim Ivana i Bucu Pavlovića da su oni autori i kreatori humoreske “Pavle i Savle“ i meni je on obećao mesto i nudio mesto ministra unutrašnjih poslova posle Osme sednice. Ja sam rekao da osim ovoga što znam, ja ne mogu da ih napadnem... Zbog čega bi ih napao? Ja sam podneo ostavku. Video sam da Stevanović za to što je napisao humoresku, pošto je Žika Minović bio apsolutno involviran u celu tu pripremu i tako dalje, onda su njemu dali... Pošto je i on bio zloupotrebljen, pošto verovatno nije on bio svestan šta će se posle i u kom smislu će se ta humoreska iskoristiti. On je dobio zadatak kao književnik da obradi te podatke i on je to u nekoj svojoj umetničkoj, nekoj svojoj viziji to napravio, ovima se to dopalo. Kada je počelo sve to da se valja, da se pravi od toga afera, onda verovatno kao satisfakciju neku i njemu, pošto je čovek tek posle shvatio u šta su ga uvalili, onda su mu dali NIN-ovu nagradu.

Ovo je prvi put da je Dušan Stupar javno izneo tvrdnju ko je zapravo pisao humoresku. Književnik Vidosav Stevanović u pisanom odgovoru za “Insajder” međutim navodi da to nije tačno i da će podneti tužbu.

"Humoresku ’Vojko i Savle’ i sve što se događalo oko nje proizvela je tajna služba, koja je poslušno odigrala svoju ulogu prilikom političkog obračuna dve struje u Savezu komunista 1987. Dušan Stupar je, kao šef u toj službi, bio i neposredni učesnik u aferi, što i sam priznaje, ali svoju krivicu pokušava prebaciti na druge. Stupareva tvrdnja da sam ja pisac te humoreske je kleveta, odnosno neistina, izrečena bez ikakvog osnova, zbog čega ću pokrenuti građansku i krivičnu tužbu protiv njega. Tvrdnja Dušana Stupara da mi je zbog te humoreske dodeljena NIN-ova nagrada potpuno je apsurdna i nesuvisla. Ta tvrdnja bez ikakvog osnova i smisla blati ne samo mene, nego i NIN, NIN-ovu nagradu i sve ugledne članove žirija."

Živorad Minović je posle Osme sednice imenovan i za direktora “Politike“, ali kaže da to nije bila nagrada zbog objavljivanja humoreske.

Živorad Minović, direktor kompanije “Politika“ 1986-1995, glavni urednik lista “Politika“ 1985-1991: Humoreska nije razlog za moje nagrađivanje. Ja sam postao direktor “Politike“ posle Osme sednice, kada je smenjen prethodni direktor “Politike“, ali nije stvar bila vezana za humoresku.

Minović danas kaže da jeste odgovoran za sve što se dogodilo, ali da to voli da objasni na drugačiji način.

Živorad Minović: Ja više volim da upotrebim reč da se kajem... ’Ajde, može da se kaže i odgovoran. Kajem se jer sam bio glavni urednik i moj list je to objavljivao.

Da bi, kako kaže, spasao svoju dušu, Minović je zbog svega što se dogodilo odlučio 1991. godine da otvori novine i za tadašnju opoziciju. Šef tadašnjeg DB-a Zoran Janjaćković počinje svakodnevno da posećuje “Politiku“.

Živorad Minović: To su, na prvi pogled, bili ljubazni, prijateljski razgovori. Uvek treba čekati ono šta će na kraju da kaže, a na kraju je govorio uvek: "Moraš da pripaziš na svoju okolinu, okružen si opozicijom. Tvoji pomoćnici sarađuju sa opozicijom i govori se da si i ti povezan sa tom opozicijom". Posle nekoliko tih poseta pozvao sam lično Slobodana Miloševića, on je bio predsednik Republike i protestvovao sam zašto kod mene dolazi šef Državne bezbednosti. Rekao sam mu da su to informativni razgovori u stvari i da to nema smisla. Na sve to što sam rekao Miloševiću, on je imao jedan čudan odgovor: Pa, znaš šta? Daj mu nekog drugog da razgovara sa njim. Nemoj više ti.

Isti princip stvaranja afere uz pomoć Službe i medija ostaje do danas. Milošević je još tada shvatio koliku moć imaju mediji, pa je tako i radio sve da preuzme “Politiku“, u čemu je i uspeo. To je bio početak stvaranja partijskog novinarstva i pisanja po nalogu u Miloševićevom režimu.

Živorad Minović, direktor kompanije “Politika“ 1986 – 1995, glavni urednik lista “Politika“ 1985 – 1991: Znam da je “Politici“ podmetnuto, to je sve posle “Vojka i Savla”, dve stvari za Vuka. U rubrici “Odjeci i reagovanja“ je počeo da se objavljuje feljton jednog člana uprave SPO-a navodno, a u stvari je bio ubačen iz policije unutra, u samu tu upravu, i on je pravio feljton o SPO-u, protiv SPO-a, protiv Vuka Draškovića. Kada je izašao prvi nastavak Drašković me je pozvao i odmah sam obustavio izlazak tog feljtona. Uveče, već kada je dobio prvo izdanje Politike, pozvao me je Milošević, opet i kaže: Zašto je prekinut ovaj feljton o SPO-u i Vuku Draškoviću? Ja sam mu na to odgovorio: Prekinut je zato što je to napisano u Državnoj bezbednosti i gradskom komitetu. On je opet rekao u njegovom stilu, kaže: Ti se opet šališ sa mnom. To je bio njegov, taj komentar. Dakle, bilo je toga i tada sam ja, nekoliko dana posle toga, smenjen sa mesta glavnog urednika. Lično me je pozvao Milošević i rekao: Ti više nisi glavni urednik “Politike“, glavni urednik će biti Aleksandar Prlja.

Živorad Minović međutim ostaje na mestu direktora “Politike“ sve do 1995. godine. Danas kaže da se nije usuđivao da sam napusti to mesto jer je, kako kaže, bilo opasno na taj način zamerati se Miloševiću i Mirjani Marković.

Slobodan Milošević i Ivan Stambolić upoznali su se 1960. godine na Pravnom fakultetu. Od tada počinje njihovo dugogodišnje prijateljstvo. Januara 1986. godine Milošević je, zahvaljujući Stamboliću, izabran za predsednika CKSK Srbija. Samo godinu dana kasnije Milošević se obračunao sa svojim dugogodišnjim prijateljem.

Knjiga Slavoljuba Đukića: “Posle trijumfalne Osme sednice, kada se sve sleglo, ostao je još jedan, ne toliko težak koliko neugodan posao za Slobodana Miloševića. Smenjivanje najbližeg druga sa položaja predsednika Srbije. Takoreći, na tanjiru je predao vlast. Milošević je dobio bitku već onda kada je počela, prave političke borbe nije ni bilo. Inače, kompromisan i neborben, Stambolić je psihički bio nepripremljen za političku tuču. Još uoči Osme sednice, kada su mu u porodici govorili da je on na redu posle Pavlovića, odgovorio je: To je nemoguće! Ja sam sa Slobodanom bio bliži nego sa svojom braćom! Takav protivnik Miloševiću je bio lak plen.“

Milošević je prvo zahtevao od Stambolića da podnese ostavku. Međutim, Ivan Stambolić je, kako se navodi u knjizi Slave Đukića, odlučio da sam sebi stavi omču oko vrata, ali da to bude demokratska volja Predsedništva Srbije. Pristao je da ustupi svoj vodeći položaj i da ode daleko od dnevne politike, na uvaženo mesto predsednika Jugoslovenske banke za međunarodnu i ekonomsku saradnju. Cela ova operacija izvedena je na taj način što je Stambolić pre odlučujuće sednice vrbovao članove Predsedništva koji su mu bili naklonjeni da glasaju za njegovo razrešenje jer drugog izlaza nema. Za razrešenje Ivana Stambolića glasalo je šest članova od dvanaest, među kojima je bio i Slobodan Milošević.

Milošević još tada počinje da uspostavlja kontrolu i nad medijima i nad Službom državne bezbednosti. Sve do kraja svoje vladavine to su mu bile dve poluge vlasti na koje se uvek oslanjao.

Dušan Stupar, načelnik beogradskog centra Udbe 1984-1987: Služba... Ona je efikasna na onoliko koliko joj se to dozvoli. Vi, ako date konkretne i određene zadatke Službi, ona to izvršava.

B92: Ali to se obično svodi na političke protivnike?

Dušan Stupar: Ali ne možete vi Službu da optužite za bilo šta od toga o čemu mi sada razgovaramo. Služba radi ono što joj se naredi, ono što joj je zadatak, ona izvršava.

Milošević je ponovo upotrebio Službu državne bezbednosti za obračun protiv Ivana Stambolića, ali sada 2000. godine. Ne za političku već ovaj put fizičku likvidaciju.

Još krajem osamdesetih Stambolić za Mirjanu Marković i Slobodna Miloševića postaje potencijalni neprijatelj. Ubijen je 2000. godine i bačen u živi kreč. Povod za otmicu i ubistvo, bili su izbori 2000. godine. Oni su bili zakazani za 24. septembar, tačno na dan kada je 13 godina ranije bila održana Osma sednica, koja je dovela do potpunog razlaza tadašnjih prijatelja i partijskih drugova Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića.

Stambolić je uoči tih izbora 2000. godine imao kontakte sa tadašnjom opozicijom. Postojala je ideja da on bude predsednički kandidat DOS-a. Njegovo približavanje DOS-u i mogućnost da posle 13 godina ponovo bude protivkandidat Slobodanu Miloševiću, ali sada na predsedničkim izborima, za Mirjanu Marković i Miloševića bila je izdaja koja se ne može oprostiti.

Miloševićeva služba svakodnevno, prema saznanjima “Insajdera”, prati i prisluškuje Ivana Stambolića i na taj način priprema teren za otmicu, odnosno ubistvo. To je, međutim, ostala tajna do danas. Za razliku od drugih ubistava u kojima učestvovala Miloševićeva Služba bezbednosti, ovo ubistvo predstavljeno je kao otmica. Nisu se odlučili da ubiju Stambolića u šumi dok je trčao, već su osmislili sve da izgleda kao nestanak ili otmica jer u tom slučaju istragu ne vodi odeljenje za ubistva.

Paralelno sa tim, predstavnici JUL-a i SPS-a tada daju izjave za medije, u kojima govore: pitajte ženu Ivana Stambolića gde joj se muž odšetao. Na tome je i ostalo sve do akcije “Sablja”, kada je, tri godine kasnije, otkriven ovaj monstruozni zločin. Prema podacima iz sudskih spisa, sledi rekonstrukcija otmice i ubistva Ivana Stambolića.

“Sudimo organizaciji za ubijanje, odnosno, odredu DB-a namenjenom za likvidacije, ali šta je sa organizacijom ili njenim delovima, koji su bili ili su još uvek u ekonomiji, pravosuđu, policiji, medijima, politici i koja, u strahu da ne bude otkrivena, podržava ovakve odbrane okrivljenih i održava ih u zabludi da će se sve po njih povoljno rešiti? Ništa se neće povoljno rešiti. Naprotiv, biće obeleženi i oni i članovi njihovih porodica za sva vremena i, da ponovim još jednom, ne sudi se junacima jer junaci ne ubijaju sa leđa, vezane, same, nemoćne. Jaki su u grupi, a pojedinačno, pojedinačno se plaše. Čega? Gubljenja imovine, povlastica, beneficija. U ovom trenutku nijedna institucija u zemlji ne brani zemlju u toj meri kao što to radi ovaj sud. Vaša odgovornost je toliko veća, ali te odgovornosti ne treba se bojati. Naprotiv, istorija je zabeležila zlo, istorija očekuje odgovor. Odgovor ovog suda treba da bude takav da ne padne pod udar istorije. Sve što nije adekvatan odgovor na zlo režima Slobodana Miloševića istorija će osuditi.“

Posle ovakve završne reči, u kojoj je između ostalog navedeno da su Slobodan Milošević i Mirjana Marković naručivali ubistva svojih političkih protivnika, tužilac Mioljub Vitorović je smenjen, odnosno nije mu produžen mandat, čime je, u ime države, praktično kažnjen.

Mirjana Marković živi u Rusiji, gde je dobila politički azil. Slobodan Milošević preminuo je u pritvorskoj jedinici u Hagu. Za ubistvo Ivana Stambolića pravosnažno su osuđeni:

Radomir Marković - 15 godina zatvora

Milorad Ulemek Legija, Branko Berček - 40 godina zatvora

Nenad Bujošević - 35 godina zatvora

Leonid Milivojević, Duško Maričić - 30 godina zatvora

Nenad Ilić - 15 godina zatvora

Milorad Bracanović - 2 godine zatvora