Ovo je plejlista sastavljena od muzičkih numera koje su emitovane u okviru radio emisije Peščanik (OSMA SEZONA, od septembra 2007 do  juna 2008).

128. emisija

22.03.2003.

Učesnici: Nenad Prokić, dramaturg; Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju i novinar Teofil Pančić


Svetlana Lukić: Pokušavam da ne mislim da su najbolji dani našeg života prošli i da smo ih potrošili ne znajući da su poslednji, pokušavam da ne mislim na Zorana Đinđića, da saosećam sa ljudima u Bagdadu, da prizovem slike miliona Iračana pod zemljom kako osluškuju, čekaju majku svih bombi. Neki već živi zatrpani mole se Alahu a sa granice im se približava tamna senka, i ako prežive tu bitku za Bagdad to nije bitka iz koje se vraćaš ovenčan cvećem u sunčano jutro uz mahanje dece i mladih žena. Nema nikoga ko to gleda i nikoga da te pohvali.
 
Muslimanski raj "džana" ili "dženet" je za razliku od našeg čulan, sav u bojama, beduini se tamo u oazama izležavaju pod drvećem kraj potoka sveže vode, vina i meda a služe ih sjajnooke devojke. Đinđiću bi se dopao ovakav pristup stvarima. Sećate li se kako se pravio blesav u noći hapšenja Miloševića i tvrdio da sa sinom gleda film "Gladijator". Nisam film gledala ali mora da je u njemu neko izgovorio gladijatorski pozdrav "Ave Cezare, pozdravljaju te oni koji će umreti".
 
Koncepciju kraja sveta muslimani su preuzeli od nas i njihova istorija se završava strašnim sudom a Ramsfeld bi to nazvao "Operacija šok i strava". Po Kuranu u scenama konačnog meteža, negde na granici Iraka i Sirije pojavljuje se đavo, šejtan, a onda ga ubija niko drugi do naš Isus.
 
Ne mogu da prestanem da mislim na Đinđića i na to da smo se Svetlana i ja u Kneza Miloša mimoišle sa kolima u kojima je već ležao mrtav na zadnjem sedištu. Mislim na dobrog strelca koji naslonjen na ćebe u dubini sobe čeka, na Miloševića za koga se nismo setili da nađemo tako dobrog strelca, na božjeg raba Amfilohija koji se nad oltarom molio kao da pre hoće da se naruga ili nasmeje u lice Đukanoviću, Solani ili Kuku nego da izmoli božju naklonost za Zorana Đinđića.
 
Neko je jednom rekao, ne znam ni ko ni kada, ''nisam verovao da ću živeti u tako strašnom času kada je Bog toliko ponizio ljude dopustivši im da čine šta hoće''.

 
Za ovu emisiju, prvu posle ubistva Zorana Đinđića, zvale smo samo ljude sa kojima volimo da se, sasvim neprofesionalno, uzajamno tešimo.

Nenad Prokić: On nije nikada dobijao veću podršku od 4 ili 7,5 procenata, a sada kada je načinio taj jezivi gest mučeništva i žrtve, nije on ali Srbi to uvek traže od svojih najlepših glava, e sad je to neki jezik koji oni valjda razumeju i koji mi valjda razumemo i odjedanput je on nama strašno blizak. Ovde su stalno ti neki lideri, te istinske patriote, istinski intelektualci koji misle dobro svom narodu morali da nadoknađuju nešto u ime svih nas. Mi smo svi bili malo sposobni da skočimo, onda su oni skakali mnogo više nego što sami mogu i u tome su goreli. To se direktno dogodilo sa Zoranom Đinđićem, on je mogao da napravi karijeru bilo gde u svetu, uspešnu, sjajnu, briljantnu, a on je ostao ovde i sada je to negde ovaj narod shvatio i video je šta je izgubio – naravno, kasno kao i sve ostalo.

Nekako smrt uz njega ne ide, uz taj njegov optimizam koji je na kraju ipak naivan kada je reč o ovom društvu i ovoj državi, ovim ljudima. Čitav taj njegov napor – on toliko pametan na kraju je ispao naivan jer je nemoguće odjedanput pobediti toliko nagomilanih problema i tom brzinom. Za mene je on bio neki spejs šatl, kao TGV, onaj francuski voz, u odnosu na sve što se kretalo uopšte, a u ovoj Srbiji malo toga se kretalo.

Svetlana Vuković: Jesi li išao na sahranu?

Nenad Prokić: Jesam, i bio sam negde srećan zbog njegovog dela koje će ostati sjajno i blistavo jer je toliko različito od dela drugih političara na ovim prostorima, ko zna koliko stoleća unazad. Jer je to divno, u sudbini jednog čoveka nema veće sreće nego kad u svom životu, u svom zrelom dobu, u svojim stvaralačkim godinama otkrije svoj životni zadatak. I on je bio jedan od tih retkih koji je otkrio svoj životni zadatak u svojim najboljim godinama i žrtvovao svoje izvanredne kvalitete tom zadatku.

On je sigurno znao zašto živi, a ja sam veći skeptik od njega mnogo, ja sam stajao uvek na stanovištu da je ovde nemoguće bilo šta promeniti jer je narod nekako nezahvalan. On je to uspeo. Sećate se da sam ja u vašim emisijama uvek govorio: samo Đinđić, samo njegova opcija, i uvek sam davao neku malu ogradu – dobro, ima on svojih loših strana, pa ne znam ovo, pa ne znam ono, ali opet samo on, samo on. Sada me je malo sramota što sam imao te svoje otklone koji su možda imali svoj razlog jer su verovatno i postojali, ali to je zaista malo prema onome šta je on u konstruktivnom smislu uradio za ovo kratko vreme.

Mislim da bi sa Koštunicom ili sa nekim drugim liderom koji je trenutno na listi za glasanje u Srbiji, ceo ovaj posao koji je on uradio za dve godine trajao deset godina i to nije nikakvo preterivanje.
 
Žao mi je što sada treba da se otvori šampanjac za Savet Evrope, pa to i nije nešto, i Albanija je u Savetu Evrope, bez ikakvog omalovažavanja, Albanija je jedna vrlo pristojna zemlja trenutno. Mislim da samo Belorusija nije u Savetu Evrope. To nije nikakav veliki korak. Zašto nisu dali kao ohrabrenje toj ekipi koja je to sigurno zaslužila, kao narod nismo. Drugo, ti pritisci su tu već ionako preveliku brzinu Đinđićevu za ovdašnje prilike još više ubrzavali i kao svakom spejs šatlu i ovome je pretila opasnost da eksplodira, što se upravo i dogodilo.

Evropa bi nekako morala da shvati da je ovde zaista problem toliko bio veliki, ovde je prosto narastao, ugojio se jedan kriminalno-klerikalno-postkomunistički-nacionalistički monstrum sa velikim brojem glava i sada te glave neće uvenuti i otpasti same, to mi moramo da uradimo. Neće to moći, možda da pomogne neko sa strane, ali to mora neko ovde da uradi.

I sada kada se neko žali na ovo vanredno stanje, ja ne mogu da se pridružim tome zbog toga što, prvo, ne osećam na svojoj koži neko ograničenje slobode, s druge strane, ja živim u vanrednom stanju 13 godina, to meni nije nikakva promena, ali bar sada vidim ko ide u zatvor. Ako bi se ovo iskoristilo za obračun sa turbo-folkom, pozadinskim ideologom svih tih pogrešnih teorija koje su pravljene u ovom društvu, to bi onda bilo zaista sjajno. Ja sam ovih dana, za vreme žalosti, bio lišen maltretiranja svih tih pevača po našim radio i televizijskim stanicama i to je zaista jedno olakšanje, to je jedan očišćeni mentalni prostor u kome se lakše diše, u kome se mogu praviti plemenitije stvari.

Ne znam da li su ti koji sada odjedanput obožavaju Zorana Đinđića nakon njegove pogibije, da li su u stanju da i taj, jedan kopernikanski obrt naprave, da se i toga liše, da prekinu pupčanu vrpcu sa orijentom, sa lošim aspektima azijatstva, da zaista glasaju za svoj sopstveni interes, da pitaju da li hoću da imam dobre banke, da li hoću da imam dobra pozorišta, da li hoću da imam dobar aerodrom ili hoću da imam dobre kriminalce koji će da rukovode time. I strašan je položaj ljudi koji 13 godina žive objašnjavajući Srbima šta je njima interes a šta nije interes. Da nije interes praviti Radovana Karadžića i Mladića nacionalnim herojima jer to oni nikako ne mogu biti, ni po kojem osnovu, da nije nacionalni interes ćutati o Srebrenici, najvećem pokolju nenaoružanih civila nakon Drugog svetskog rata, nego je, naprotiv, zbog ozdravljenja društva, zbog istinskog patriotizma neophodno da se s time obračunamo.

Ako smo ćutali kada je reč o kriminalu, videli smo do čega to dovodi. Taj monstrum samo se goji i raste. Jednog dana će zaista sve progutati. U svakom društvu ima kriminala ali nisu u svakom društvu kriminalci najpopularniji ljudi. Pa gde to ima? I kako može Ceca Ražnatović da bude idol nekome? Pa njoj je možda to u redu da ona bude idol, ali ovom društvu ne bi smelo da bude u redu da takav idol postoji, da deca po školi pevaju njene pesme, ili ne znam, bilo koji drugi, i Karleuša, nije ni ona ništa drugačija. Prema tome, nije to model koji može da nas odvede bilo gde. To je njihova mera i ja u njihovoj meri neću da živim, ne mogu više.
 
Najgore je kada mali pate od ludila veličine a to je upravo nešto što je promovisala naša crkva, ona je nas ubeđivala da smo neki nebeski narod, i sad od Đinđića hoće da naprave Lazara mučenika. To je naopako, to je pogrešno. To nema veze sa Zoranom Đinđićem, nema veze sa suštinskim stvarima koje su potrebne za sreću jednog naroda. I staviti tog čoveka i gledati patrijarha kako mu sa strane asistira ćuteći, to meni govori mnogo više o stanju u crkvi, to nas koji vidimo još više udaljava od takve crkve. Ti nemoj da gledaš šta ja radim nego slušaj šta govorim. To je poruka koju oni nama šalju sve ove godine. To nije dobra poruka za pastvu. Prema tome, mogao je tu da bude neki čovek koji je u većem dosluhu bio sa onim što je Đinđić radio. To njegovo raskomadano srce moralo je na kraju da podnese i sramotu tog ceremonijala koji njemu uopšte ne pripada, kao pojavi mu ne pripada, naprotiv njemu stoji dobro to "armani" odelo o kome su svi govorili i ogovarali ga zbog toga, ne nego će da nosi "beko" i opanke, šta treba da nosi jedan premijer. Hvala bogu da smo imali konačno jednoga koji zna da se obuče.

Ako je neko ko je posmatrao tog popa, a vidim da ih ima, to primetio i uspostavio svoju distancu prema tome, kritičku, i ako je to shvatio kao jednu poruku koja je nedostojna, neprilična, onda je to baš trebalo tako da se dogodi jer će imati svoje pozitivne efekte. Ja bih se tu na Amfilohijevom mestu osećao nepozvanim da se pojavim a ne da govorim. Mislim da je unutar crkve moralo da se nađe snage da tu govori čovek koji je primeren mestu i času u kome se pojavljuje.
 
Pa nema nazad. Ako se stane, onda teško nama svima. A to je sve opet zato što nad ovim narodom široko i teško visi neka neznana senka, i stalno sam mislio šta je to, a u stvari to je sopstvena senka. Nismo mi iznad svoje senke nego je naša senka iznad nas. Mi smo nešto postavili potpuno naopako u fizici tako da smo mi natkriveni svojom sopstvenom senkom i zato nam je mrak. I to kad se skine jednoga dana - mislim da mora da dođe jednom i taj dan.

Krajnje je vreme da se okupimo oko nekog malog, bliskog cilja koji će zaista da učini da se ovde živi bolje, da bude čistije, da ljudi budu srećniji i to uopšte nije tako teško želeti – da ti bude bolje a ne da ti bude gore.

Stalno neko mirenje. Ja sam voleo Zorana Đinđića zbog toga što se nije mirio. Odavde su ljudi ili emigrirali ili su ostali i mirili se sa stanjem. Pa dobro, hajde, izabrali su Miloševića, pa dobro sad hajde ovo, pa dobro sad hajde ono. E tako ne ide, moraš da preuzmeš neku odgovornost makar sam za sebe ako ne nešto više. On je preuzeo za druge pa evo.

Svetlana Vuković: Ti si njegovu smrt ipak na kraju doživeo kao podsticaj jer nam u stvari nije ostavljen drugi izbor?

Nenad Prokić: Pa nije, opet iz neke nervoze što se odgovornost ovde posle 5. oktobra prebacivala na one koji su podmetnuli leđa a ne na one koji su to sve zamesili.

Ekipa koju je on okupio u vladi je verovatno najbolja ekipa koju je Srbija ikad imala, normalni ljudi koji mogu i da zaplaču, koji mogu da budu van sebe, ali koji svoj posao dobro rade. Pa to je za Srbiju melem naprosto, posle onog Marjanovića, njemu niko nije zamerio što se lickao i odela oblačio, niko. Baš su našli Zoranu Đinđiću da zamere što je imao belu ispeglanu košulju. Strašno je to, negde mi to stoji iza čela, a to je jedino što znam da mi sigurno stoji jer ono što imamo iza čela je jedino s čime raspolažemo u ovoj zemlji gde se sve preko noći gubi.

Opet, nekako je jezivo i opet ima taj neki srpski mrak u sebi to što je on znao kakva mu opasnost preti i negde je ukalkulisao i taj događaj i rekao – e pa dobro, šta ću sada, hajde da vidimo. I koliko ja vidim, stravično je da uopšte neko treba da se žrtvuje na takav način, pogotovo neko ko je tako moderan kao on. Ali to je očigledno stupnju kulture ovoga naroda bilo neophodno i mislim da će to biti jedan kopernikanski obrt, i to me drži u nekom optimizmu. Mislim da su sada ljudi odjedanput shvatili koliki je to gubitak, kolika je to šansa bila oko koje se nisu bili okupili pravovremeno. Pa ja sam njemu jednom rekao, ti si sa 4% postao premijer, pa to je kao da su mene izabrali, pa nisi imao nikakve šanse, a naprotiv – imao je jer su njegove sposobnosti bile apsolutno najveće od svih koji su se ovde bavili politikom.
 
Moj otac je poreklom iz jednog sela ispod Rudnika, deda u stvari. Naravno, oni su uvek voleli onoga ko je na vlasti, nisu se baš mnogo bunili, to je mentalitet njihov, i, uopšte, mislim da je u Srbiji takva situacija. Kada je došao Đinđić on je bio prvi na vlasti koga nisu baš nešto voleli – ne, on trza glavom, trza rukama, on treba da ide kod lekara, on se drogira i takve neke poruge srpske su ga pratile, besmislene i neukusne, ali evo sad su i oni plakali. Ovo je poruka koju im je uputio, sročenu onako kako su oni navikli da prihvataju poruke, nažalost on je to skupo platio ali je poruka stigla. Poruka je stigla, plače cela Srbija, ne plače Beograd, i što bi rekao ovaj naš komediograf Kovačević ''plaču nad samima sobom''.

On je znao gde živi, mnogo je bolje poznavao Srbe nego što su Srbi poznavali njega, nije hteo da odustane i to se tako završilo. Mene su razočarale izjave DSS-a, Koštunice. Mislim da su neukusne, neumesne, kilave kao i sve što je do sada proisticalo iz politike te stranke, ali bojim se sada te stare srpske nesreće, političke borbe koja će nastati. Na DOS-u je sada mnogo toga. Mislim da bi oni zaista konačno morali da shvate ozbiljnost situacije ako nisu već do smrti premijera. Zamislite šta bi bilo da nije isporučio Miloševića i Šešelja, to što su mu patriote toliko zamerale, šta bi sada ovde bilo i kakva bi se dodatno senka nadvila nad nama.

Mislim da povratka na staro nema i mislim da ovih 700, 800 uhapšenih ljudi dokazuje i pokazuje na neki način da to neće da se završi onako kako smo to do sada viđali i da ih sudije puštaju na neke učeničke fore koje su bile uvažavane kod suda. Stajao sam na stanovištu da nikada u životu ne treba tužiti jedno ljudsko biće i nisam nikada do sada tužio nijedno ljudsko biće, nikada. I onda sam našao tu rečenicu kod Štefana Cvajga, a čovek je zajedno sa svojom ženom 1942. godine izvršio samoubistvo bežeći pred Hitlerom. Da ja ne bih došao u situaciju Štefana Cvajga, voleo bih da se napravi ta čistka jer sudeći prema mom uvidu u to kako se sudilo, to ne valja ništa.
 
Stojan Cerović, nedeljnik "Vreme": ''Na jednoj strani bili su oni kojima je Đinđić sve više ličio na stranog lakeja i izdajnika, na drugoj oni koji su mislili da je i on ipak nekakav srpski nacionalista koji samo blefira i gleda kako da se ratni zločinci nekažnjeno izvuku. Između nije bilo prolaza a Đinđić je upravo to pokušao i bio je to pokušaj dostojan divljenja jer Srbiji nije ni preostalo ništa drugo nego da nastavi da na tom istom mestu traži prolaz koji za sada još nema. Deo tih zaverenika odgovornih za ubistvo premijera sigurno se nadao da će dobiti izvesnu političku podršku od Koštunice sve dok on nije sišao sa predsedničke funkcije. On je napravio užasnu grešku onda kada je izrazio razumevanje za pobunu Crvenih beretki, iako sigurno nije želeo da stvari idu ovim putem. Greši i sada kada predlaže koncentracionu vladu jer to podrazumeva poziv svim strankama a takva saradnja nemoguća je iz razloga krupnijih od političkih. Naime, radikali su složno bojkotovali komemoraciju u Skupštini Srbije čime su nesumnjivo izrazili svoje slaganje s ubistvom premijera, što je samo po sebi monstruozno. U monstruozitete bi se mogao mirno ubrojati i Amfilohijev govor nad Đinđićevim odrom gde se kroz lukave fraze lako moglo razabrati da govornik o pokojniku ne misli ništa dobro a iskoristio je zgodnu priliku da i prisutnim stranim delegacijama kaže šta misli o svemu od NATO bombardovanja do predstojećeg napada na Irak. Zvučalo je ne samo sasvim profano i neumesno nego i zlobno, osvetoljubivo i pakosno.''


Svetlana Lukić: Gospođa Borka Pavićević.

Borka Pavićević: Došla sam ovde u Paviljon i onda sam videla na Haškom sudu objašnjenje neumoljivog Miloševića sa forenzičarem Helenom Rante – bila je reč o metku, jedno od njegovih bizarnih pitanja da li je taj metak koji je duboko u zemlji mogao biti ispaljen sa manje ili veće razdaljine, i tog trenutka je na vašem programu B92 počela vest o jednom tom istom metku od koga pada Đinđić.

Kada bismo mi duboko mislili o stvarima ne znam tačno ni kako bismo ih preživeli, ta zakonomernost istorije je nešto što treba duboko da se sluša iznutra. Evo pre dva dana počinje napad na Irak i ja čujem sirene i onda se opet sve to poveže. U tom času ne samo da imaš reakciju mentalnu, ti imaš biološku reakciju na te zvuke. Prema tome, Milošević je pobedio u jednoj stvari. On je tokom rata doveo čitavu jednu varvarsku klasu na vlast a što se na kulturnom planu završava pre neki dan ulaskom u onu kuću gore na Dedinju. To je jasno od početka rata – dolaze ljudi kojima saznanje o tome da je sinoć neko bio mrtav pored njih apsolutno ne znači ništa, ti ljudi koji su došli oni nemaju čip za to, odnosno nemaju nikakvu empatiju ni prema čemu.

Razgrađen je definitivno jedan koliko-toliko konstituisan jugoslovenski model i onda je na tome počelo stvaranje onoga što se zove nacionalni model i ta takozvana patriotska kultura. Još pre Dejtona je bilo jasno da svako ko zida bespravno kuću stavi srpsku zastavu na krov i da je to to. Đinđićeva sahrana je plebiscit jedne javnosti o tome da joj treba vera i nada. Dakle, to je neki katartičan trenutak. Katarza je osvetlila celo društvo iznutra. Budućnost se može otvoriti ako se bude bilo na nivou te tragične radnje, jer to je i nekakva istorija poslednjih godina. Svako neuviđanje tragičnosti jednog događaja obesnažuje ljude i čini da se stide. Jer ako ne prihvatiš te neke stvari za ozbiljno i relativizuješ ih, onda ćeš relativizovati sve. I ja duboko verujem u taj smisao istorijskog procesa. On je tragičan u ovom času ali istovremeno je izvor snage.

Za mene je centralno pitanje to što smo se mi od 5. oktobra do ovih nesrećnih dana trudili da mislimo da će budućnost sama od sebe da prevlada prošlost a to jednostavno ne može da se učini. To tinja, to je jedan veliki proces suočavanja sa načinom političkog opštenja. U stvari je jasno da sve ima veze sa svim. Mogu samo da postavim jedno pitanje: da li smo bliži građanskom ratu bili pre Đinđićeve smrti ili iza? Stvarno je strašno pitanje ali mislim da smo mi sada možda dalje od građanskog rata, mislim da je to ta cena. Koliko ima ljudi koji neprekidno govore o tragici, o žrtvi, o istoriji, a imaju mirne živote, a interesantno je koliko je Đinđić čovek koji je govorio o pragmi, o stvarnosti, o životu, a njegov je život tragičan, i kako se to zamenilo.
 
Bili smo ovde, onda smo otišli da odnesemo cveće dole na mesto i prvo mi je bilo to što čovek ima dvoje male dece, i to je strašno. I političko ubistvo i ubistvo predsednika je stvarno strašna stvar, ali prvo mi je bilo njega užasno žao lično i njegove kuće.
 
Kakvi su nadimci svih ovih ljudi koji se pominju, Budala, ali se oni zovu i Legija, taj nadimak nije baš bezveze, i onda imaš izjavu Duška Mihajlovića da je on stao u svojim istragama do vrata DB-a. Dakle, ako smo mi pošteni, onda mi moramo otključati vrata ljudi i institucija koji su zaista za to odgovorni. Sigurno da ima kriminala, sigurno da ima narkomafije, ali nije reč o tome. Reč je o kontinuitetu ratnog kriminala. Reč je o institucijama i o ljudima koji su stvoreni u tom krvavom ratu. Evo, sinoć vidim da Lečić pominje to, pa, dobro, ja to znam, svi mi sve to znamo, samo je pitanje kada tajna postaje istina. U trenutku te tragedije ili te smrti razbija se tajna. To je smisao toga, taj pucanj otvara tajnu i pretvara je u javno.

Blesavo je reći jednu odvratnu rečenicu od koje čovek treba da se uzdrži a to je 'bre, ljudi, jesmo li vam to tolike godine govorili da Hag, da veliki zločin rađa stotine manjih zločina'. Pa nismo se time bavili zato što je neko hteo da bude mnogo pametan nego zato što to ne može na drugačiji način, zato što se to nalazi svuda, zato što je mala korupcija povezana s velikom. Pa pogledajte šta smo saznali sinoć za zamenika javnog tužioca. Pitanje je koji ljudi se sada time bave i na koji način i pitanje je koliko je pucanj te tajne u javno, koliko on ima veliki zamajac da dalje ne postoji tajna.

Mudrost je ili hrabrost je udariti uvek tamo gde je najčvršće i nemojmo se mnogo baviti onim stvarima koje silaze sa istorijske scene, da vidimo šta ostaje na istorijskoj sceni. Recimo da baš napišem neki tekst o Ceci, mada je to zanimljivo kao kulturološka analiza ali je ipak smisao da vidimo šta stoji iza toga. Ako si čovek, onda daj da imenuješ onog gde te najviše košta, da to imenuješ a ne da se uključiš u opšte raspoloženje. Mislim da po tome treba ceniti javne gestove. To jednostavno nije privilegija, to je jedan strašan, ozbiljan posao. Bavljenje politikom je pogotovo u ovim uslovima pitanje ako hoćeš i askeze i to je strašan posao a ne nikako sprovođenje vlasti. Eto, to smo sada sve videli.
 
Ovo je bio internacionalni trenutak. Ta tragedija je međunarodna, ona je velika. Ona onda stvori šta je bitno a šta je nebitno i onda otpadaju Pera, Mika, Laza, onaj direktor preduzeća, ona tetka, ona baba, ko je zaposlio sekretaricu, a ko je ne znam šta uradio, što je bez sumnje važno ali nije u istorijskom kodu. Taj brejking njuz je ponovo povezao preko tragedije, nažalost, nas sa svetom. Zašto je važno biti deo sveta? Zato što onda ono što radiš ima smisla, i način na koji živiš, i način na koji umireš. Đinđićeva smrt je internacionalna. Učinila je politiku javnom. Zato se i povezuje 5. oktobar, i 6. oktobar i preskaču te dve godine upuštanja u meandre i nerazrešavanja centralnih stvari u ovom društvu. Zato, čini mi se, ljudi i izgovaraju da je to 6. oktobar.

Svetlana Vuković: Mislite li da je Koštunica nešto shvatio?

Borka Pavićević: Neka je na njemu. Na razne načine se u istoriji strada, na razne načine istorija donese presudu.

Vesna Pešić, list "Danas" pod naslovom "Smrt na domaku srpskog sna": ''Nije Zorana ubio nikakav zemunski klan, jer takva terminologija sugeriše da je premijer bio kriminalac. Taj organizovani kriminal je organizovani deo Miloševićeve policije i vojske. Ti koji ubijaju imaju visoke pukovničke i generalske činove i dobili su ih zato što su ubijali. Znamo ko je ubio Slavka Ćuruviju, Ivana Stambolića i sada Zorana Đinđića, bivši i sadašnji službenici koji nisu razjureni i pohapšeni. Ista ta službenička fela, taj kordon smrti, štiti Mladića i Šljivančanina. Srbija ne sme u sebi da krije takve tajne. Vanredno stanje ne treba ukinuti dok se zločinci ne zatru.''
 

Teofil Pančić: Meni se dešava, po drugi put, ta moronska situacija da nešto što je važno vidim na jedan blesav način. Naime, često je običaj u mojoj kući da je televizor uključen ali da je bez tona. U jednom trenutku je to bio RTS, drugi program, nekakav film je tekao i u jednom momentu sam samo pogledao i video kako kajron gore curi, pročitao i sledio se. To je ona vrsta iznenađenja koje to nije, jer zapravo sve ti je jasno. Čovek je 10, 15 dana pre toga preživeo ono na autoputu, ali stvar je bila toliko nadrealna da ne možeš da veruješ.

Zašto kažem drugi put? Zato što sam na isti način 11. septembra 2001. bacio pogled i video kako se avion zariva u onu kulu Svetskog trgovinskog centra i prvo sam pomislio da je film, onda sam pomislio da su marsovci, onda sam pomislio nešto što je verovatno još gluplje nego da su marsovci a to je da su Rusi, odjednom sam se prebacio u neki hladnoratovski registar, potpuno nesvesno. Tada sam tu stvar onako bezveze video na nemom televizoru.

Tek negde uveče kada sam se okupio što s kolegama, što s prijateljima po gradu, tek onda sam zapravo postao svestan. To je onaj trenutak kada zapravo shvatiš šta se desilo, odnosno kada shvatiš da je to nešto što je neopozivo. Da to nije neki događaj koji kreće, eto, u nekakvom pravcu pa ćemo da vidimo u kom pravcu. Ne. Ovo je tačka na jedan život i ovo je tačka na sve naše odnose sa tim životom koji su, naravno, bili vrlo komplikovani ali na svoj način i vrlo bliski što, kao što i sama vidiš, sada svi odjednom otkrivaju, čini mi se, mnogi i na vlastito iznenađenje. Ja sam to veče pustio suzu za tim čovekom, odnosno više njih, i to se ponavljalo i sledećih nekoliko dana u nekim prilikama i na sahrani. Nije me blam da to kažem, ali u ovoj kulturi lažnog ''kula'' kakva je ova naša to se smatra nečim, onako, kao nije to primereno, ali zaista to je tako.

Moj odnos prema Đinđiću nije bio nikakav lični odnos, ja čoveka nisam ni poznavao, i to vrlo namerno – to u mom poslu nije nešto što mi treba, naprotiv, to je nešto što mi ne treba. Recimo, voleo bih da sam mogao Đinđića da upoznam 80-ih godina kao pisca disidenta, filozofa. Ali u godinama praktičnog bavljenja politikom, ne.  Čemu? Možeš da kažeš da je sva ova reakcija svega onoga što je, da kažemo, bolje u Srbiji, svega što je pristojnije u Srbiji, da je to što su toliko lično doživeli tu stvar i što ćeš čuti od milion ljudi, i čemu se i ja apsolutno pridružujem, to osećanje da si izgubio zapravo nekoga svog. Da je to neko s kim si se, naravno, stalno svađao kao što radiš sa svojima, normalno, ali ko je definitivno neko iz tvoje priče, iz tvog sveta. To je prvi gubitak, ti si izgubio nekoga ko je tvoj po tvom izboru. Sećamo se Titove smrti, sećamo se opšteg ludila i histerije koja je nastala i opšteg svenacionalnog plača, ali to je nešto potpuno drugačije jer Tito je bio "jedini". Đinđić je bio sve suprotno od toga i ljudi koji su tako žalili za njim kao što su žalili, žalili su nekoga za kime nisu morali da žale. I, naravno, tako je sa našim mentalitetom, imao si do 12. marta ljude kojima ništa kod tog Đinđića nije dobro, a sada se ti isti ljudi upisuju u Demokratsku stranku.
 
To je ono osećanje neopozivosti, to je ono osećanje nepopravljivosti. Desilo se nešto što se ničim ne može popraviti. Kada bi sutra Srbijom potekli med i mleko i kada bi ovo postala apsolutno najbolja zemlja za život na svetu, i dalje se ne bi mogla popraviti činjenica da je život tog čoveka izgubljen na tako strašan i tako idiotski način. To je onaj prvi sloj toga zašto mi plačemo. Onaj drugi sloj je, naravno, i to što čovek plačući za drugim uvek malo plače i nad samim sobom.

Mislim da je sahrana, možda to sad morbidno zvuči, ali da je sahrana malo ohrabrila ljude. Ljudi su se prebrojali i drugačije su se osećali. Ali prva dva-tri dana ljudi su mislili 'bože, da li je to stvarno', što reče neko ovih dana – vratio se Sloba iz Haga i ubio Zorana Đinđića. Da li ćemo mi da se vratimo u onaj košmar? Da li će da se vrati sve ono što smo nekako mogli da trpimo godinama, ali kada se to jednom završi, mi to više ne bismo mogli da trpimo ni pet sekundi. Mislim da smo se svi zatekli u tom osećanju da li je to to, da li se to vraća. Svako ko ume da razmišlja dobro zna da je ovde mafija pre svega politički projekt a onda ekonomski. Svi smo se mi zapravo uplašili da li uopšte ima smisla da živimo ovde i da uopšte više funkcionišemo.
 
Mi smo bili pred hramom, čekali smo da se pogrebna povorka spusti do Slavije i onda smo se tu uključili u povorku, išli do groblja i pošto je tamo bila ogromna masa, zapravo većina ljudi iz mog društva je tu negde i odustala i krenula kući, a jedan moj prijatelj i ja smo se nekako probili kroz ona vrata i otišli na samo groblje. Ne znam ni sam, uopšte mi nije jasno zašto sam to radio, ali kao neki dug nečemu, nekome. I posle kada se sama ceremonija završila, onda je došla policija i razmakla tu grupu građana u špalir tako da smo mi onako u nekakvom špaliru gledali sve ove zvaničnike kako prolaze i bilo je strašno zanimljivo slušati komentare. "A vidi evo ovaj, evo onaj", pa bi onda nešto rekli. Jedino kada su Koštunica i Maršićanin prolazili bila je apsolutna tišina, ali meni je taj komentar bio najupečatljiviji od svih.
 
Kada sam ugledao Miloševića na ekranu, dakle ne nekakav snimak nego uživo, zaista sam osetio da ima nečega užasnog u tome što je taj čovek nadživeo Zorana Đinđića. Da ima nečega toliko duboko pogrešnog i duboko užasnog u tome da je Zoran Đinđić mrtav a da ta kreatura sedi tamo, vrpolji se na onoj stolici i izbacuje iz usta svoje razne nusprodukte. Bilo je nešto toliko uvredljivo, toliko sam se osećao bedno gledajući tu scenu, samo gledajući, jer nisam mogao još i da slušam njegov glas. To je bilo strašno. Zaista kažem, nije hrišćanski to reći, ne znači da ja njemu želim ovo ili ono, ja naprosto kažem da sam se tako u tom trenutku osećao i verujem da nisam bio jedini.

Svetlana Lukić: Kao da je on nadživeo sve nas.

Teofil Pančić: Da. Činilo mi se sve ove godine otkada je Sloba u Hagu da je neka pravda, da je neki račun ispostavljen. Sada više ne znam da li je njemu ispostavljen račun. Kako god okreneš on vrlo, vrlo jeftino prolazi.
 
Te večeri 12. marta, u jednom momentu sam rekao jednu verovatno patetičnu stvar, sebi najbližoj osobi 'ovo nam je osveta što smo se onako radovali 5. oktobra', na šta je ona rekla 'pa da li mi moramo da plaćamo suzama svaku radost'. A to je to. To je i dalje to. Mi i dalje moramo svaku radost da plaćamo suzama.

Ima jedan izraz koji je strašno u modi u poslednje vreme, a ja ne znam da li sam ga ikada u životu napisao, to je katarza. Stalno se govorilo o nekoj katarzi. Ja sam jedan prek i naopak čovek pa ja ne verujem u katarze i u pročišćenja i u takve stvari nego verujem u krivičnu odgovornost i u ganjanje zlikovaca i stavljanje iza brave, ja samo u to verujem kada je to u pitanju, ni u šta drugo, ali ovde govorimo o jednoj drugoj vrsti katarze, o katarzi običnih građana. Ti danas, čini mi se, u ovom trenutku nigde u Srbiji nećeš čuti ono što je bilo sasvim normalno da se čuje do 12. marta – te priče o izdajnicima, o Mladiću, Šljivančaninu, naprosto to nekako kao da je nestalo. Čini mi se, da sada skembaju nekakvog Mladića ili tako nekoga i da ga pošalju u Hag, ne znam da li bi se na trgu okupilo 15 ljudi, toliko je to nekako postalo izduvano. Toliko pretenciozan mit žrtve zapravo je potpuno obesmišljen, jer eto, nažalost, čak i žrtva je na drugoj strani, čak i žrtva je zapravo negde drugde a ne tamo gde je oni prikazuju. I to je ono što mi se čini kao neka naša jadna vajda od svega ovoga. Ne znam da li će to da potraje, da li će ljudi možda kada se malo ohlade, da li će možda da se vrate svojim starim lošim običajima, ali ovako, u ovom trenutku mi to nekako tako izgleda. Kao da se taj svet nešto upristojio, kao da je nekako počeo stvari ozbiljno da shvata.

Sad ja treba da dođem u situaciju da budem neko ko podržava vanredno stanje. Da mi je to neko rekao pre par godina ja bih rekao – pa, čoveče, svako vanredno stanje je nešto što je po definiciji suprotno svemu onome za šta se ja zalažem. E, sad ja dolazim u situaciju da treba to da podržim i da čak i hoću to da podržim. Ne mislim da mene kao građanina i mene kao novinara vanredno stanje obavezuje da ćutim o tome da neko pravi svinjarije u moje ime. Ne može, to neću da dozvolim. Može neko da me ućutka, da me spreči, ali ja sam sebe da ućutkam i autocenzurišem svakako neću. Ali sve ono što je vanredno stanje usmereno ka tome da konačno u ovoj zemlji zlikovci, mafija i sva njihova rodbina, uključujući naravno i njihovu paranovinarsku, parasudijsku, paratužilačku i ne znam sve kakvu rodbinu, da oni završe tamo gde treba, to svakako podržavam i u tom smislu ova štreberska kritika uvođenja vanrednog stanja potpuno mi je strana.
 
Tu se slažem sa Mišom Ramačom koji je napisao u "Danasu" da vanredno stanje u ovoj zemlji traje od Osme sednice. Onaj ko je sada primetio vanredno stanje, taj nije ni sada morao ništa da primeti.

Mene je sledila hladnoća tog čoveka, hladnoća njegove reakcije i ta njegova prva izjava. Slušajući njegove reči, ja sam slušao čoveka koji i u tom trenutku vodi kampanju. Celo to njegovo odsustvo javno, sve do subote je bilo toliko upadljivo. Njega nigde nije bilo – sreda, četvrtak, petak... Nešto strašno je bilo u tome. Ne znam šta sam ja konkretno očekivao od tog čoveka, ja u principu ništa ne očekujem od Vojislava Koštunice, bilo je nečega užasno pogrešnog u tom potpunom znakovitom odsustvu. E, onda kada su se stvari slegle i kada smo krenuli na ono što se zove politika u doslovnijem smislu reči, onda je krenula ta Koštuničina priča o koncentracionoj vladi. Njega su, tog Zorana Đinđića, ubili Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj i mrtvi Arkan, u političkom smislu reči oni su ga ubili, to je njihova osveta. I ti imaš čoveka koji je simbol petooktobarske demokratije, je li tako, koji se zove Vojislav Koštunica, koji nama kaže ovo – ljudi, nesreća je, daj da se vadimo iz nje tako što ćemo Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i mrtvog Arkana preko njihovih ovlašćenih zemaljskih predstavnika da uključimo u vlast koja treba ovu zemlju da vadi iz govana. To je njegova poruka. To je ono što je mene potpuno užasnulo, da on te ljude gleda kao tako nekakve regularne političke igrače. Mislim da oni nisu nikakvi regularni politički igrači od prvog trenutka kada je zapucala prva puška tamo negde u Slavoniji ili u Lici, a kamoli da su regularni politički igrači u martu 2003. godine u Srbiji.

On je sebe locirao na onoj drugoj strani od svega za šta se Srbija u nekom potpuno metastranačkom smislu, koja se okupila na Novom groblju, ono što je ta Srbija, za šta se ona zalaže. On nije neko ko je onako malo po strani, znaš, kao neki čudni rođak ali u principu deo familije. Ne. On je čovek definitivno tamo negde drugde. Nikad viš ništa s njim.
 
Nenad Prokić, nedeljnik "NIN": ''Već dugo sam se pitao šta je to još potrebno da bi Srbija konačno zavolela Zorana Đinđića. Sada znam. Bilo je potrebno posle svega da joj ponudi na dlanu i svoje raskomadano srce. I to vam je dao, dragi Srbi, iako se takav gest toliko protivio njegovom biću. Njegova prepametna glava je i to morala da ukalkuliše zbog vaše srećnije budućnosti znajući da je to nešto što nećete moći da prenebregnete. Pa sad vi prenebregnite ako hoćete, smete i možete. Hajde opet glasajte za kilave, korumpirane i retardirane. Proglasite opet krezube kokošare i palikuće patriotama ili proglasite patriotom i njegovog ubicu koji se verovatno godinama vežbao na sarajevskoj deci. Kada ispečeš zanat na tako sićušnoj meti, šta je pogoditi srce odraslog čoveka sa stotinak metara.''

Najava 358. emisije    

 

Svetlana Lukić  

20.02.2009.

 

Svašta se dogodilo u ovih nekoliko dana u ovom našem večitom, umirujućem i zavejanom ćorsokaku. Bila je godišnjica proglašenja Kosova nezavisnom državom. To je bila prilika da naši političari prigodno ponove mantru da nikada, ni u ludilu, ni u snu ni na javi, nećemo priznati Kosovo kao samostalnu državu. Ovi dani su bili posebno veseli za Vuka Jeremića koji je u tzv. borbi za Kosovo stekao identitet, karijeru, apartmane, tompuse, besplatne posete Njujorku i njegovim skupim restoranima. U isto vreme njegova izraelska koleginica Cipi Livni, čija je stranka osvojila većinu na poslednjim izborima, rekla je svojim sunarodnicima - ako želimo mir sa Palestincima, moramo dići ruke od polovine biblijske Svete zemlje. Smogla je hrabrosti da to kaže u momentu kada treba da pregovara sa desničarskim Likudom, tj. Benjaminom Netanjahuom o formiranju nove vlade. Ali lako je Jevrejima da se odreknu Svete zemlje, misli Jeremić Vuk, koga ne zanimaju te biblijske ruševine. Teško je njemu i njegovom nastavniku Tadiću da se odreknu, svako svoje, vrtoglave, ničim izazvane političke karijere.

 

Svemoćna, ali beznačajna vlast Borisa Tadića svela se na izbegavanje sukoba sa svakim potencijalnim koalicionim partnerom i na besciljno tumaranje.

 

Nastavnik Tadić je ove nedelje rekao Oliju Renu da ga ne zanimaju brzi i prolazni ciljevi, tj. proces pridruživanja, nego ga zanima konačan cilj, članstvo u EU. Bilo je i do sada mnogo indicija da naš predsednik nije političar velike pameti. Naučio je da pobeđuje na izborima, da prisvoji vlast, ali upravljanje ne znači samo pobedu na izborima, nego i sprovođenje vlasti. Ne znam kako se beše zove onaj Napoleonov diplomata, koji mu je rekao - sve se može učiniti bajonetima sem jednog; ne može se sedeti na njima. Ne može se sedeti na izbornoj pobedi, mora se nešto i raditi.

 

Neko je predsednika ubedio da ta Evropa i nije nešto, da je odslužila svoje, a pošto nismo u stanju ni da je uzmemo ni da je ostavimo, najbolje je da se sa njom izmotavamo. Šuška se po srpskom dvoru da evropske vrednosti više ne vrede, da ih je pregazilo vreme, pa hajde da iskoristimo priliku i proživimo razulareno.

 

Izjavom da nas ne zanimaju prolazni ciljevi, tj. pridruživanje, već zastava u Briselu, predsednik Srbije je pokazao neviđeno, sramotno nerazumevanje tog procesa. Možda od sedenja po kafićima nema vremena da čita, da svrati do Milice Delević i pita je da mu objasni - šta mu to znači proces pridruživanja. Poslužićemo se sportskim metaforama koje naš predsednik voli i razume. On je Oli Renu rekao da je njegov cilj da naš tim zaigra u Ligi šampiona sa Mančesterom, Realom, Milanom i Ajaksom, i da ga ne zanima da igra bilo kakve kvalifikacije. A Oli Ren mu je na to kazao - evo ti gramofonske ploče Abbe sa numerom Gde je Boris, a u međuvremenu te molim da napraviš teren, zakrpiš mreže, krpenjaču zameniš kožnom loptom, cokule i opanke kopačkama i naučiš svoje igrače da se fudbal igra nogom, a ne pesnicama; pa ćemo videti. I šta je odlučio naš predsednik - da se okrene Moskvi i da nas svakim svojim gestom uči kako je najbolje da se vratimo u svoj zavejani ćorsokak, da se izolujemo, izdvojimo iz sveta. Ukratko, on nam daje uputstva za varvarsko ponašanje. Minimalna definicija civilizacije je da je to svakako volja da se živi u zajednici sa drugima, u našem slučaju sa Evropom koja je stvorila sistem normi, čiju su delotvornost potvrdili vekovi.

 

I Biljana Kovačević i Miša Brkić u ovoj emisiji komentarišu velikodušni gest Rasima Ljajića, njegovu posetu bolesniku Velimiru Iliću, koji ga je prethodno uvredio kao Bošnjaka. Imam nekoliko dilema kada je u pitanju jedan od najpristojnijih, najumerenijih, ali i najdugovečnijih ministara, Rasim Ljajić.

 

Prvo, posle posete bolesniku Iliću, rekao je da je išao da ga priupita za zdravlje, što je u redu, lepo, ali je problematičan drugi deo rečenice u kojoj kaže - i da stavim (političku) tačku na celu priču. Kako on zamišlja da je u njegovoj nadležnosti da stavlja tačku na šovinističku izjavu srpskog domaćina Ilića. Ljajić Iliću ne može da oprosti u ime bošnjačkog naroda. On nije muftija, a nije ni papa Jovan Pavle II, koji je tek sedam godina posle pokušaja atentata na njega, otišao u zatvor kod svog atentatora Ali Agdže i dao mu oprost, koji je ovaj prethodno tražio. Velimir Ilić nije tražio nikakav oprost, ali možda je Alah milostiviji od Hrista.

 

Drugo, ovih dana Serž Bramerc je rekao da još nema potpune saradnje Srbije sa Hagom. Rasim Ljajić je na to pristojno, lepo vaspitano i bez podizanja glasa ustanovio da bi nam sada bilo bolje da je na Bramercovom mestu još uvek Karla Del Ponte, jer bi naša Karla umela da ceni naše napore da ulovimo Mladića.

 

Još pristojnije i nežnije reči Ljajić je imao za samog Mladića, za koga je pred glavnim tužiocem Haškog suda i ambasadorima zemalja članica EU rekao, citiram - očekujem da će Mladić biti lociran, uprkos njegovom odličnom skrivanju i visokoj bezbednosnoj kulturi. Izvinite, ali meni ovo zvuči kao divljenje prema čoveku koji je optužen za genocid.

 

Jedan vladar Sirakuze kaznio je svoga sina, jer je previše dobro svirao flautu. Naslednik prestola valjda treba da uči neke druge veštine. Isto važi i za našeg flautistu Ljajića. Lepi maniri su jadna garancija za dobro obavljeni politički posao.

 

 

Muzika u današnjoj emisiji:

 

Diana Krall, Willie Nelson & Elvis Costello – Crazy

 

Darko Rundek & Cargo orkestar – Put u sumrak

78. emisija

02.01.2002.

Učesnici: Miodrag Zec, ekonomista; Dragiša, inžinjer; Erik Gordi, sociolog; Dragan Babić, novinar; Bogdan Tirnanić, novinar i Dušan Makavejev, režiser


Svetlana Lukić: Dobar dan, poštovani slušaoci, 2.01. je 2002. godine. Eto, na samom početku da ne zaboravimo da se odužimo svom bivšem predsedniku, a ova brojka je neverovatna brojka, kao iz naučno fantastičnih romana, znači kako bi pisali ovaj datum – 02012002, liči na ličnu šifru za putovanje u svemir i kolonizovanje neke negostoljubive planete. A mi da moramo da se selimo, naglo, recimo, svi odavde, stigli bi prvo desetkovani, a onda bi i tamo napravili neku sklepanu dar-mar državu.

Mi bismo sigurno na kraj sveta i veka poneli puni ljubavi i poštovanja onu svoju izreku – Kada bi sve pameti pustili u polje, svako bi, bogami, za svojom potrčao.

Ustvari, treba da vam čestitam Novu godinu, a ne smem, pošto se sećam kako nam je čestitao Novu godinu i predsednik i premijer, presele su prilično. Đinđić se nije potrudio ni dva minuta da razmisli o tome šta će reći, nego onako, kao da smo maloumni stalno ponavlja – naša tranzicija je najbrža, najlepša, najbolja, i to kaže MMF, i to kaže Svetska banka, i to kaže Evropska banka za obnovu i razvoj, sve držim pod kontrolom, samo nemoj da mi smetate. A srdačnu i umilnu čestitku predsednika Koštunice moram da citiram kratko.

Evo šta kaže predsednik: "Šta nam svima želim u Novoj godini – razjašnjavanje situacije, odgonetanje odgovora na pitanja koja nas danas muče, konačno rešenje državno pravnog statusa, želim nam nove Ustave, demokratske, savremene, valjane, koji će i trajati, a neće kao dosad predstavljati potrošnu partijsku robu". Dalje "Celoj našoj zemlji želim boljitak i višeglasje, srpsko je pevanje još u srednjem veku bilo dvoglasno. Želim nam da skupština kontroliše vladu i sarađuje sa njom, zaposlenima i poslodavcima, sindikatima, izvršnoj i zakonodavnoj vlasti želim pravi društveni dogovor, a Vojvodini želim, kao uostalom i svima nama, regionalizaciju i decentralizaciju.'

Ove tople i umilne reči su upućene 31. decembra svima nama, a prethodnog dana, znači samo 24 sata pre toga kao da su dva čoveka pisala ovu koju ste čuli čestitku i ovu koju ćete sada čuti, a ta druga čestitka je upućena Dobrici Ćosiću. Predsednik Koštunica mu je čestitao 80. rođendan i evo šta kaže, citiram: "Srećan vam rođendan, ovako lepa i zaokrugljena brojka, da nam još dugo i plodno poživite, bogato i korisno za Srbijicu u kojoj narod, sloboda i Ustav neće valjda biti samo izgovor da bi se došlo na vlast, onako kako ste vazda upozoravali. Jedno znam, ako ste dosad i rekli nešto srdito ljudima oko ovih Morava, što nisu na pravom mestu posađeni, niste to činili što vam je za njih ljubav u manjku. Hvala vam za svaku časnu izgovorenu i napisanu reč, još mnogo da ih bude", navodi se u pismu predsednika Koštunice, ali nekog drugo, ne ovog 31. decembra Dobrici Ćosiću.

Eto, ovu emisiju smo počeli pozdravom predsedniku bivšem, Miloševiću, evo odmah da čujete i predsednika Koštunicu. Dakle, u ovoj emisiji ćemo vas podsećati na ovih godinu dana, neke stvari koje su nam se činile zanimljive, a jedna je bila, sećate se onog užasnog dana, hladnog, kada su Crvene beretke izašle sa avionima, kamionima i svime što su imali od opreme tu kod nas, kod Sava centra. Imali su štrajk običan, kako kažu, a kako je rekao predsednik Koštunica. Crvene beretke su stajale, da se podsetimo tačno onde gde su građani neki ispraćali tenkove za Vukovar.

Tog dana je bilo mesec dana od rušenja Twinsa u Njujorku, a tačno u 7,31 predsednik Koštunica je ušao u salu Kolarčevog narodnog univerziteta, rekao "Dobro veče" i 45 minuta držao govor o Milanu Grolu, i samo malo da se podsetite, da vidite šta je njemu bilo zanimljivo iz biografije Milana Grola.

Vojislav Koštunica: "Pitanje demokratije takođe nije za Grola bilo samo pitanje političko i socijalno-ekonomsko, ono je bilo možda iznad svega pitanje moralno. Još kao student on je pristupio Samostalnim radikalima. Ova stranka postavila se neretko kao neko kolebljivi moralni arbitar u moralnim pitanjima, stekavši zbog svog političkog puritanizma naziv moralna žandarmerija. Milan Grol upotrebljava izraz valjan čovek. Ko je valjan čovek? To je čovek koji valja nekome i izvan sebe, valja svojoj porodici, valja opštini, zemlji, valja svakoj zajednici u kojoj je, čovek koji gleda na dobro zajednice kao na svoje dobro i pašteći se za to dobro smatra da gleda svoja posla.

On zadovoljan završava svaki dan u kome oduži nešto od duga zajednici koji on kao čovek oseća da je težak, ipak ugodan. Kad pažljivo pročita svih sedam brojeva Grolove Demokratije čovek ne može da se otme dvama utiscima – da je vlasnik i glavni autor tog lista potpuno neshvaćena osoba, u tragičnom nesporazumu sa okolinom poput kakvog junaka antičke drame i da je strašno ukletnički usamljen.

Jednostavno, sazdan kako je bio sazdan, sa pogledom na svet i lestvicom moralnih i drugih vrednosti koje je imao, prosto rečeno, jedan pristojan, građanski vaspitan čovek, on nije mogao da shvati da bi neko organizovan, ne usamljeni ludak, hteo da ruši a ne da gradi, da vlada od sada pa doveka, da pravi sprdnju od tradicije i sebe samog bogotvori.

Na kraju, kada se još jedanput osvrnemo na tu neobičnu i upečatljivu intelektualnu i političku karijeru Grolovu, onda celo njegovo poimanje politike podseća na ono što je Maks Veber izneo u svom poznatom predavanju o politici – Politika znači uporno i lagano brušenje čvrstih dasaka i to sa strašću i odmerenošću".

Svetlana Lukić: Ove godine će se verovatno na proleće rešiti, razrešiti ta saga između Srbije i Crne Gore, a prošle godine, naravno, u nekoliko navrata je bila veoma aktuelna. Mi vam retko govorimo u ovoj emisiji o tome, valjda nema šta, stalno smo se nešto vrteli u krug, ali ćete čuti samo na kratko šta su na jednom savetovanju ovde govorili jedni drugima Predrag Simić, predsednikov savetnik, predsednika Koštunice naravno, a na drugoj strani stola su bili mladi Đukanovićevi saradnici predvođeni lijepim plavim Igorom Lukšićem, njegovim portparolom. A nekako u isti mah u Domu sindikata su se sastali Crnogorci iz Srbije predvođeni Matijom Bećkovićem.

Igor Lukšić: Sve relevantne analize pokazuju da Crna Gora, ako ne brzo, a ono znatno, znatno brže od Srbije može u Evropsku uniju, a Srbija, bilo s Crnom Gorom, bilo bez nje, ne može do 2005. dostići ni u jednoj grani '89.

Predrag Simić: Ja ne sumnjam da nezavisna Crna Gora ima možda dobre šanse da do 2010. uđe u Evropsku uniju, ali se plašim da ulazak Crne Gore u Evropsku uniju 2010. datum ulaska Srbije i ostatka Jugoslavije u Evropsku uniju pomera barem za 5 do 10 godina kasnije. To je naš problem.

Igor Lukšić: To što ste vi sad meni pošteno rekli, kad to kažu svi političari u Srbiji, onda ćete tek dobiti dodatan broj glasova sigurno u Crnoj Gori za zajedničku državu.

"Crnogorci izginuše slavno, Crna Gora umire neslavno."

Igor Lukšić: Recimo, sad su otvorene karte potpuno, a šta bi bilo da su otvorene karte potpuno prije godinu dana? Nas možda ne bi bilo u Crnoj Gori, jer bi ovaj sa Dedinja nešto uradio vjerovatno, a druga stvar, da li bi uopšte bilo pada režima Slobodana Miloševića da smo mi krenuli prije godinu dana.

Matija Bećković: Na budućem referendumu će se pojaviti i moći da učestvuju oni koji u Crnoj Gori žive poslednje dve godine, ali ne i oni koji su živeli sve do pre dve godine. I to je logično ako znamo da ni ideja o nezavisnoj Crnoj Gori nije starija od dve godine.

Igor Lukšić: Da vam ja sad ne ponavljam šta je sve pružano kao podrška iz Crne Gore, pa sve do saveznih izbora na koje Crna Gora opet nije izašla, ali da Crna Gora... da je potpuno okrenula leđa, da nije izašla i da nije pružila logističku podršku DOS-u Milošević bi nakrao tih 100.000 glasova koliko je još mogao da nakrade u Crnoj Gori i opet ne bi pao.

Matija Bećković: Iznenada je i preko noći otkriveno kako je Crna Gora manja i da je najveća nepravda koju je Srbija učinila to što je veća.

Igor Lukšić: Kompromis koji je izuzetno poželjna kategorija nije uvijek moguć. Znači, kompromis bi bio između 1 i 2, jedna i po stolica, e, ne može jedna i po stolica ili da molimo Kofi Anana da uvede novi model jedne i po stolice.

Matija Bećković: O onome što se u Crnoj Gori piše i govori o Srbiji i Srbima, Srbija ćuti i čini se da ne čuje, ne bi li Crnogorci sami sebe bolje čuli.

Igor Lukšić: Smijem slobodno ustvrditi da Crna Gora predstavlja biser u mediteransko-balkanskoj regiji po pitanju poštovanja multietničnosti, multikonfesionalnosti. Ne bih išao nazad u istoriju i govorio za doba kralja Nikole '18. godine kada su okukpacione srpske trupe ušle u Crnu Goru da bi anektirala Crnu Goru, držanja albanskih generala koji su bili u crnogorskoj vojsci koja je veoma bila lojalna Crnoj Gori i kralju Nikoli, nego to su neke druge priče.

Matija Bećković: Lako je danas biti Srbin u Stambolu, ali je teško na Cetinju.


Svetlana Lukić: Sada slušate Miodraga Zeca, profesora Miodraga Zeca koji je ujedno i savetnik ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića i Dragišu, našeg slušaoca koji ima probleme jednog budućeg biznismena, lepa srpska reč.

Miodrag Zec: Mi smo između Istoka i Zapada, mi smo u mekom socijalizmu, mi smo u nesvrstanima, mi smo treći put... Verovatno ogroman deo ljudi rođen u tom jednom psihološko-političko-filozofskom miljeu i oni su smatrali da mi možemo nešto naći, da postoji neki tajni prolaz između nužde i slobodnog izbora, da postoji nešto što ćemo se mi opsetiti, dosetiti i tako dalje.

Tu stalno upadamo u strašne zablude, nema trećeg puta, postoji samo odlaganje i troškovi traženja trećeg puta i jednog novog društvenog eksperimenta. Znači, ima jedna paradigma demokratskog društva i tržišne privrede sa svim njenim dobrim i lošim posledicama.

Razmisli svako jutro da li imaš šta da radiš, šta si tog dana proizveo, da li si tog dana bilansirao svoju potrošnju, proizvodnju. Svako mora da napravi neki svoj lični proizvod, nešto što on nudi, a da nekome treba u dobrovoljnoj razmeni, a ovde nema dobrovoljne razmene, ovde preduzeća trguju s državom.

Naša najuspešnija preduzeća su sami kupci i prodavci, to je osnov našeg biznisa. Mirko Marjanović je kupac i prodavac, ili je trgovanje sa državom ili trgovanje pravima, ili trgovanje rentama. Ovde niko nije na slobodnom tržištu, mali, mali broj. Mi smo uništili tu kreativnu sposobnost kreiranja novoga, raspodele iz dobitka, mi stalno idemo na preraspodelu.

Ovde je u logici mentaliteta hajdučkog – neću ja da pravim kuću, ja ću da uselim se u tuđu kuću, ja sam pobednik, ja sam revolucija. Tako da je ovaj oporavak nije samo ekonomski, ovo je jedna duhovna obnova potpuno jedna ...

E, onda, kako to sad sprovesti. Neki autoritet, to tako biva, neko kome se veruje kaže – ljudi, kasa je prazna, kasa je prazna. Jedan je deo zašto je prazna što postoje lopovi koji su nam nešto uzeli, hajde, naći ćemo njih, naplatićemo, ali kasa je prazna što se ne doliva. I psihološki to tako nije, ljudi ne vole konkurenciju ni u ličnom, ni u poslovnom životu i svi pokušavaju da je izbegnu, svi; od najmanjeg deteta koje želi da bude prvo u kući, do najkrupnijeg preduzeća koja žele da budu privilegovana. Ako je to tako onda nema reforme.


Dragiša: Nisam hteo za Miloševića, sad radim za Đinđića za 100 maraka. Dao mi mesec dana plaćeno da idem u Ukrajinu da dovedem tu Ukrajinku. Ja sam njoj složio priču da sam ja biznismen koji okreće pare kad sam bio gore, sad radim za 100 dolara. Ma, kao nema to veze, đavola nema veze, dva-tri telefonska razgovora, pa kao, dobro, da vidim, znaš, ja sam počela da radim... Neće, čak ni Ukrajinka neće na 100 dolara da dođe. Što, da napusti tatu i mamu... Neće. Nismo više mi poželjna destinacija za Ukrajinke i Ruskinje, možda za neku Moldavku, one su...

Svetlana Lukić: Šta, u bedaku?

Dragiša: Da, Moldavija je... bedak najveći.

Miodrag Zec: Granica je nebo, promenićemo svet. Mi živimo u uverenju da je naše stanovništvo veće, da je naša država veća, da je naša ekonomija veća, da je naš geostrateški položaj važniji nego što jeste i da nama ne pristoji da tako radimo svašta, da budemo... šta ja znam, kelneri, konobari.. I mi s prezrenjem gledamo na te narode neke koji su radni. Prosto je znači ekonomija jedna stvar koja je definisana tako i nema. I sad, prvi koji kaže – nema, prazna je kasa, ovi odmah misle da laže.

Mi imamo jedan adolescentan odnos građanina prema državi, kao dece prema roditeljima. Kažu – dajte pare, a država kaže – nema, šta kažu deca, ili ne daš ili si nesposoban da ih napraviš, a ne ja da nešto uradim u toj celoj stvari i tako dalje. Dakle, reforma je nešto što je ogromno, neka je Bog na pomoći onima koji to rade.

Dragiša: Pa, ko će da ode u zatvor, otići će onaj ko je direktno Đinđiću radio o glavi, znači, neće on zatvarati iz nekih moralnih načela ili iz zakona, on će da zatvori onoga ko mu je baš radio o glavi, fizički... Da, bio sam u Demokratskoj stranci, moj kum koji je '90. otišao u Moskvu da se bavi biznisom kaže – pa, dobro, hajde, razumem to, ima mnogo ljudi koji šetaju nečije opanke oko kuće, to što šetaš Đinđiću opanke oko kuće, jel' uzimaš neku kintu za to? Kako, džabe to radiš? Pa ti si onda budala.

Ne znam čije sam ja komplekse lečio pa nisam nastavio da se bavim biznisom '90. godine nego sam otišao u politiku, eto, mislio sam, ono, novi početak, jednaka šansa za sve... Ma, ne znam, moj kum kaže – ti si ustvari zavidan. Ne, ja preispitujem sebe, odnosno, možda nisam uopšte nikakav čovek visokih moralnih načela, možda sam jednostavno zavidan. Zavidim Kariću, eto, voleo bih da sam ja Karić.

Miodrag Zec: Većina radništva i tako dalje, ljudi znaju da ništa ne rade, ali oni traže da neko drugi to reši, niko neće da pođe od sebe i da kaže – e, mi smo taj točak što škripi. Ja upravo radim posao koji ne znam, koji nedovoljno radim i ja sam više plaćen nego što zaradim, nezavisno od toga da li ja od toga mogu uopšte da živim. To je ta kolektivistička svest, to je to utapanje. Kakav je Zapad? Individualističko društvo. Mi kažemo – to je egoizam pežorativno, pa egoizam je osnov ekonomije.

Pa, kaže Adam Smit – nemamo mi dobar ručak zato što mesar nas voli, što je altruista, nego što je sebičan, baš zbog njegove sebičnosti, što je on takav kakav jeste on će nam radi svog interesa prodati dobro jeftino meso, a naš čovek smatra da je to nešto nepristojno. Pa, kod nas se još uvek veliki deo stanovništva pežorativno izražava o nekim elementarnim ekonomskim kategorijama, smatraju ih nepristojnim.

Ja mislim da zato svakodnevno treba ponavljati tu potrebu da svako sam za sebe bar, ako neće javno, neće ljudi javno da priznaju, teško je to priznati, sramota je ljude da kažu – evo, 50 godina sam radio nešto, ne znam ni šta sam radio. I to sad, to što ja umem i to znam, to ne treba nikom i ja trebam da sad učim se...

Ne može se, prosto neke stvari se ne mogu naučiti, to je problem tranzicije. Ne možete vi naučiti voziti bicikl u 50. godini, ima da padate danima. I potrebna je čitava ta revizija znanja. Recimo, neko zna Marksov Kapital napamet, ima takvih ljudi, to je bilo hvale vredno, ljudi su to radili i to se tražilo, sad, recimo, šta mu to znanje vredi. Zna kako funkcionišu samoupravne interesne zajednice, ljudi su potrošili brda... šume su isečene da se napiše to... I dobro, to je tako, ali šta sad s tim? Samo kad bi sad počeli da bacamo knjige koje nam više ne služe, to bi preplavilo trgove, to je tako... Prosto se urušava jedan celi sistem, i to je to.

Dragiša: Ma, uvezao bih dva kamiona jedne robe i bio bih dobar, eto, 4% bih bio dobar, da platim banci, akreditiv, sve, sve, prevoz, 4% dobar. Znači, na 50.000 maraka, evo, izračunajte 4% koliko je.

Svetlana Lukić: A znaš šta kažu ovi ekonomisti sada, kažu da svi mi hoćemo to, uvozimo, izvozimo, a da niko neće ništa da pravi. Ti si inženjer, ti možeš nešto da praviš.

Dragiša: Pa, znaš kako, za proizvodnju ti je dugačak ciklus, moraš godinu dana... obično su dugi ciklusi dok ti se oplodi para. E, u proizvodnju idu ljudi koji već imaju veliki novac. Recimo taj brat od moga kuma, on je radio sa papirom. Kad je nakupio milion maraka onda je počeo da investira u proizvodnju, ali ne ovde, u proizvodnju papira u Slovačkoj. Možeš da investiraš u šta... da gajiš piliće, koja je to proizvodnja koja ti daje... Mislim, pričamo o proizvodnji koja će da bude zamajac za nešto krupnije.

Svetlana Lukić: Ti barataš sa 50.000 maraka, možda bi morali da budemo skromniji, pa kao ne sa 50.000 nego sa 5.000, pa da se nešto vrti, pa da se živi sa umesto sa 100 dolara sa 150 dolara...

Dragiša: Obrtao bih ja 5.000 dolara, ali kad bih video u zatvoru sve ove biznismene, hiljadu srpskih biznismena kad bih video u zatvoru. E, onda bih ja rekao – eto vidiš, oni su u zatvoru, sad smo svi krenuli od nule, obrćem svojih 5.000 maraka i srećan sam.

Mene ne interesuje Milošević i Marko Milošević. Taj komšija pored mene koji vozi BMW, biznismen, on mi se posle 5. oktobra smeje u facu. Do 5. oktobra je on obarao pogled predamnom, do 5. oktobra, a posle 5. oktobra on mene gleda u oči i kaže – šta je, šta je bilo. Posle 5. oktobra ja obaram pogled pred njim.

Svetlana Lukić: Šta ćeš da radiš?

Dragiša: Pa, ne znam, da mi date 50.000 maraka i da vam vratim za dva meseca bez kamate, pa da se i ja ovajdim nešto.

Miodrag Zec: I drugi će reći vaši slušaoci – ja sam očajan, ja ne mogu da platim ništa. Recimo stanuju u trosobnom stanu, penzioner je, nema kome da ostavi, nije spreman to da proda, da ode u Mirijevo u dvosoban stan da ima potpuno solidnu razliku, nije spreman.

Jedna kolegica moja se meni žali da joj je NATO agresor polupao prozore na kući, i ona kaže – ja sad od svoje plate ne mogu da zastaklim kuću. Kuća je na Dedinju, dobijena preraspodelom komunističkom.

Možete li zamisliti čoveka u svetu bilo gde da stanuješ, u stanu koji uopšte ne možeš da zastakliš od svoje godišnje plate. Onda se postavlja pitanje – odakle ti tu, odakle ti tu. Gde može biti neko ko ima neku imovinu socijalni slučaj, kako može da bude? Kako može biti slučaj? Mora se ta imovina pretvoriti u tekući dohodak pa neke stvari rešiti, ali sve je zakovano ovde.

Šta naše preduzeće ima? Ima ogromnu fiksnu imovinu, znači ima dimnjak, ima sekretaricu, ima direktora, ima kapije, ima hale, obrtna sredstva nema, zalihe repromaterijala su male, žiro račun je prazan. Znači, u strukturi imovine naših preduzeća 70% aktive čini imobilizacija, čini nešto što je fiksna imovina, a manje od 30% čine obrtna sredstva, zalihe i tako dalje. Rentabilno preduzeće na Zapadu obrnuto je.

Pogledajte američke filmove, imate, kasarna u Americi recimo, ona je od kartona, od drveta, a naše kasarne su neoklasične palate, ali tamo su najnoviji kompjuteri. Znači, pogrešna je struktura imovine i pojedinca i preduzeća.

Prosečnog jugoslovenskog građanina više košta imovina nego što mu donosi prihoda. Tako ima vikendicu na moru, pa gradio u Hrvatskoj 150.000 kuća, pa ovi sad otmu, pa sudske sporove, pa tako dalje i tako dalje. E, šta je država, država je ta da daje procedure gde se čovekova prirodna racionalnost može ostvariti.


Svetlana Lukić: U Beogradu je često jedan Amerikanac Erik Gordi, on je zavoleo ovde jednu ženu, zavoleo je prilično ovu zemlju, čak je zavoleo i turbo folk toliko da je napisao jednu knjigu koja je izdata ovde u Beogradu, u Samizdatu, knjiga se zove 'Kultura vlasti u Srbiji'.

Erik Gordi: Ja sam sasvim slučajno počeo da se bavim, tad je još bila Jugoslavija, kad sam upoznao tadašnju devojku, sada je moja žena, a počeo sam da slušam njezine kasete. Imala je uglavnom kao jugoslovenski Rok'n'Rol '80-ih godina i zaista sam bio fasciniran, jer uglavnom Rok'n'Rol iz istočne Evrope nije baš nešto. Recimo, jeste slušali ruski rokenrol, pa na šta uopšte liči ruski Rok'n'Rol. Ja se izvinjavam Rusima, ali zaista... mislim, Rok'n'Rol iz Beograda i iz Zagreba i iz Ljubljane, ta muzika ima takav duh, takvu anarhiju da sam zaista bio inspirisan.

I onda sam mislio – pa moram ovo da pratim. Onda kad sam kasnije čuo za onu čudnu pojavu kod vas koja se zove turbo folk i to mi je bilo beskrajno fascinantno. Ja mislim da sam ja verovatno jedini čovek na svetu koji voli turbo folk.

Tako nešto nisam video osim na iranskoj televizijskoj stanici iz San Hozea, postoji nešto slično kao čikica peva, oko njega dvadesetak mladih igračica, sve je to... Inače, to je nešto što ne postoji nigde na svetu. Ljudi kažu da onaj prethodni režim ništa nije stvorio, ništa nije izmislio. Nije tačno. Stvorio je turbo folk. A mislim da su ljudi iz grada to tumačili kao simbol zauzetog kulturnog prostora, mislim, ovo je mesto koje je bilo naše mesto a sada više nije, tako da su ustvari krivili muziku za ono što su osećali u ostatku života. Muzika nije kriva.

Ipak, simbol tog vremena je ono "Koka kola, Marlboro, Suzuki, diskoteka, gitara i buzuki, to je život, to nije reklama, nikom nije lepše nego je nama".

Postojao je taj talas ratnog folka koji je trajao najviše dve godine, onda je taj talas, mislim, ukinut. Gde je sada Baja mali Knindža, da li je čovek uopšte živ?

Slika koja mi ostaje ovako u pamćenju je recimo KST u dva sata posle ponoći, DJ pušta neku jugonostalgiju, Prljavo kazalište i tako dalje. Ipak su ti ljudi klinci, imaju 16 godina, znači da su imali 10 kada je sve ovo počelo, a svi znaju sve reči. To mi je ostalo u pamćenju.


Svetlana Lukić: Govori Dragan Babić.

Dragan Babić: Meni je mnogo lakše i oslobađa me svake iluzije kad kažem Srbija, nego kad kažem Jugoslavija, nego kad kažem... Posebno mi ide na nerve ono – ovi prostori. To kad čujem meni se smrkne. Koji prostori? Odavde do Vranja i odavde do Subotice? Kina je prostor, Rusija je prostor, Argentina je prostor, Brazil je prostor, pa i neke srednje velike evropske države, Francuska, Španija... Koji je ovo prostor?

E, ali oni kad izgovore prostor, oni su istovremeno sebi dali takva prava kao što su i ti prostori, jer, zaboga, na tim prostorima... Vi ne možete to ni da ograničite, ni da pojmite šta je to, to je prostor... Kakav prostor? Koji je to prostor?

Oni prvo treba da naprave put koji ide direktno, pravo, od Valjeva do Negotina. To je prvo – da nauče da misle pravo – to je pravo, a ne da ide ovako, ide gore, pa ide dole na jug, pa ide na istok, pa onda ide malo na severoistok, pa onda stignete iz Valjeva u Negotin i Zaječar.

To je takođe jedan ovako čisto filosofski projekat, napraviti put koji...šest traka kao u Americi, tri s jedne, tri s druge koji pravo iz Valjeva u Negotin. Tako treba razmišljati, jel', u XXI veku? A ne ono, uzmemo hranu suvu za četiri dana, pa putujemo od Valjeva... kako beše ono, idem magistralom do Beograda, mora, pa onda idem dole do Ćuprije, pa skrenem ovako kao prema Boru, kao neke moždane vijuge, pijano, ludo nešto, metastazira, neki lavirint ludila, strasti. Onda putuju oni za Zaječar.

Sve što je do sada podignuto podignuto je u vreme socijalizma. Žalim slučaj.

Šta je optimističko? Optimistička je naša priroda, u to sam potpuno ubeđen. Mogao bih i to da upropastim, ali neću. Mi zaista kao deca imamo jedan, možda smo tako infantilni, imamo jedan jedan optimistički pristup stvarima. Možda zato što nismo upućeni u sve teškoće koje nas čekaju ili naprotiv, imamo taj optimizam divljaka kome su sve prepreke savladive, što je divno, to je ono što je najlepše verovatno u nama.

Sve to mi sa lakoćom, to je čas posla, to ćemo mi časkom da savladamo. To je možda jedna sjajna odlika, ali ne bi je valjalo iskušavati strašnim zadacima. To je kao kad sa nekih volovskih kola pređeš na F16, tu ima toliko posla, a pritom si ti manje-više skoro neaktivan, stalno stižu do tebe neki podaci koje moraš da slušaš i da usmeravaš tu blesavu stvar koja hrli negde sa 2.400 na sat, skoro pasivan.

Ne znam, možda je to veselje naše bezrazložno, možda Đinđić to hoće, šta ja znam. Možda on hoće da stavi Srbe pred neke neverovatne sportske zadatke, trči, skači, plivaj... Srbi navale ka nekome cilju.

Svetlana Lukić: A stvarno Đinđić jako mnogo uznemirava ljude.

Dragan Babić: Oni se nakostreše od užasa. On mnogo brzo priča. On govori u konkluzijama. Sva njegova je leksika – tako da, i on odmah izvlači zaključak, i znači da, tako da, znači da.. On tako govori i svake druge, treće, četvrte rečenice, već to je mnogo, on izvuče jedan zaključak. To mislim užasava Srbe. On je pun zaključaka. On nijedan jedini govor, ja ga još nikada nisam čuo, a slušao sam ga mnogo, nije završio nekim pastoznim govorancijama koje se razliju, meandriraju, ne odu nikuda, nego ih on uvek skuplja, on ih pribire i završava – tako da, znači da.

I sad ovi slušaju to i misle – Bože, ovaj tačno zna šta hoće, a nama uopšte nije do toga. Sad će neko da nam kaže tačno šta treba da radimo, kako ćemo tačno da se ponašamo, pa to je suviše od nas zahtevati. Zato je njima Koštunica drag, on čovek ne pravi zaključke, on kaže – tako piše u zakonu, pa ćemo se i mi ponašati lepo kako tamo piše.

To je već jedan blaži oblik, to je onako jedna veoma prihvatljiva demokratska forma, to negde postoji zapisano, pa ćemo to tako da uradimo, videćemo kako je to.

A ovaj se narogušio, zaključuje, prema tome, tera nas, prema tome, zahteva, prema tome, traži od neke nadljudske napore. On hoće da mi rintamo od jutra do sutra. Je l' on lud?!

Ma, Srbija je jedan onako potpuno renesansni koncept, sva je sreća da me niko ne pita i da nemam tu moć. To treba pustiti potpuno, to je tako anarhično i ludo sve, to treba do te mere atomizovati, kakvi regionalizovati, to treba pretvoriti u gradove nezavisne, kao u srednjem veku, svako da tera svoje. Oni ludaci tamo da prave sir, oni tamo, ne znam, sade neke ludare, oni tamo da vade onaj bakar... U Valjevu ne znam šta će da rade, nemam pojma, oni da gaje šljive... To sve treba pustiti, onako, neka svi to radi svoje. Ko to hoće da dovede u red taj strašno greši. Mi smo anarhičan jedan svet, pusti sve to, neka rade šta god hoće i onda bi oni bili srećni.

Pa, ima mnogo filozofa koji ne vole da rade, što da radi, legne ispod drveta, zeva onako, broji one avione... Tolike pare zarađuju na tom radio faru sa severa na jug, gledajte sad ponovo iznad Beograda, to su neke pare... 40 miliona dolara mislim, se zarađuje samo od toga što dve stanice sprovode u tom radio faru avione za jug. Najskuplja srpska privredna grana što po nebu idu neki ljudi voze se dole na jug. Tamo oko 40 miliona dolara mislim godišnje se uzima od te tehničke usluge, može neko lepo da sedne da broji...

Ja recimo strašno volim da brojim te avione, sve znam o tome, tako da... Ide neki srećan svet, vozi se negde, mi zevamo u ovoj rupi odozdo, ko su ovi, kud će, kud idu ovi, noćas, što reko Zuko – kud će ovi noćas.

Svetlana Lukić: A sada ćete čuti Bogdana Tirnanića i Teofila Pančića.

Teofil Pančić: Ako gledamo novinarstvo to ćeš videti u bivšim državnim medijima. Znači, isti ljudi koji nisu zucnuli protiv Miloševića sada....


Svetlana Lukić: Nešto kompjuter neće da čita Teofila Pančića, onaj Bil Gejts pije džabe šljivovicu što smo mu odneli tamo, a probaćemo sa Bogdanom Tirnanićem.

Bogdan Tirnanić: Ova garnitura ljudi koji su na vlasti su svoju istorijsku misiju završili 5. oktobra, samo što oni nažalost misle da njihova istorijska misija tog dana tek počinje. Tako da mene ne izbuđuje ovaj interregmum života koji nam se ponovo događa, jer znam da mi je to prirodno, samo to ne znači da su ti ljudi koji su sad na vlasti oslobođeni svake odgovornosti.

Njihova prevaziđenost se dokazuje time što su oni neotporni na kritike kao i prethodna vlast, kao i svaka vlast koju smo mi doživeli. Oni se vrlo vređaju kad ih podvrgnete kritici, pa kažete da je to budalaština, kao što je budalaština taj Zakon o ekstra profitu, kao što je budalaština Zakon o pozorištu, kao što je epohalna budalaština Zakon o radio-televiziji.

Prethodnih 10 godina vi ste mogli tačno da ih upoznate i niste mogli od njih da očekujete ništa drugo nego što oni i sada čine. Niste valjda očekivali da će Voja Koštunica sada da kaže – ma, jebeš Ustav, daj mi da sredimo... Ili da Đinđić kaže – ljudi, nemojte, to nije po zakonu. Ja mislim mnogo bolje o Voji Koštunici nego o Zoranu Đinđiću, ali kad bi me pitali da se opredelim između Voje Koštunice i Đinđića ja bih se opredelio za Đinđića.

To što fali Đinđiću, on je sam to više puta rekao, i on smatra da su to pogodnosti, možda jesu – kome je do morala neka ide u crkvu, politika je preduzeće, biznis i tako dalje. Znači, Đinđić je kao svi odbegli levičari, osim onih koji su otišli u teroriste, pravi predstavnik današnjeg novog svetskog poretka, svetskog poretka vrednosti, ne svetskog poretka sile.

E, pa Koštunica je upravo suprotno, njegov odnos prema zakonu, lojalnosti i legalitetu, ovome ili onome, ga sprečava da učini bilo šta. Tako da ćemo imati tu jednu polarizaciju na dva bloka, ovaj patriotsko-mrsomudački sa DSS-om i ovaj zapadnjačko-džeparoški sa Đinđićem, i tu ćemo imati kao treće rešenje, što mislim takođe da je opcija na koju igra slavni šef naše države Bil Montgomeri, to je Nebojša Čović. Ovi će svi ostali otpasti, najbolje je da Đinđić svrši posao, posle da ga osudimo zbog toga što je kršio zakon.


Svetlana Lukić: Dušan Makavejev.

Dušan Makavejev: I ja imam utisak da ukoliko ima neke otupelosti kod nas, to je deo našeg autizma koji traje evo već trinaestu godinu, a koji je ustvari bio neko zlo čedo jednog takođe rajskog života, koji su bili, ne znam, 40 i kusur godina komunizma u kome postojala je neka mala nedozrelost kod ljudi.

Individualizam je bio nešto vrlo specijalno. Sad je to vreme prošlo, ali nažalost, kod nas taj individualizam kad je počeo da se razvija on je bio razvijen u jednoj lesefer atmosferi od početka Miloševićeve vladavine – ko god šta želi on poda mnom može to da uradi. Hoćeš da kolješ ljude, onda idi onamo, možeš da odeš u manastir, možeš da budeš šta god hoćeš, i ponuda Miloševićeva je bila fenomenalna, od svih nacionalnih mitova do najkriminalnijih stvari.

To je bilo rajsko vreme ja mislim za fukaru i za polusvet i za neostvarene ljude i za ljude koji su skriveni psihotičari. Mislim, čovek sa svim svojim potencijalima je... pošto je neizmeran, i to svaki čovek... znači u svakom od nas postoje najstrašnije mogućnosti i vrlo retko se pogodi takvo vreme u kome najstrašniji potencijali toliko velikog broja ljudi mogu da se svi realizuju istovremeno. I da budeš krajnji sluga i da budeš vrhovni gospodar i da budeš car, i da budeš... ili da budeš leš... postaneš ljudožder, da jedeš druge ljude. Sve je bilo moguće i sad izaći iz toga nije lako.

Ja mislim da ova panika koja vlada, možda je predsednik republike primer te totalne panike koja se spolja prikazuje kao nešto potpuno mirno i skoro ravnodušno. Jedna panika od toga da bi se moglo obelodaniti da najgore stvari koje su o nama govorili i mislili možda nisu ni blizu onom užasu koji mi još u sebi imamo.

Svetlana Lukić: I za kraj ove emisije Dušan Makavejev govori o tajnoj vezi između Amerike i Srbije.

Dušan Makavejev: To je jedina zemlja na svetu koja kad ti dođeš tamo niko te ne pita kad se vraćaš. Oni su ubeđeni da je tamo tako dobro da svi žele tamo da žive. U masi drugih zemalja uvek kažu – a kad vi idete nazad? jer vole da žive sami sa sobom. Za razliku od Amerikanaca koji kako dođeš odmah na ulici naprave parti da se upoznamo sa novim stanovnicima naše ulice.

I oni imaju te neke vrlo inteligentne načine da tog zastrašujućeg došljaka, da kažem, pretvore u prijatelja ili nekog s kim su načisto, znaju ko ste. To je recimo način na koji se njihova kultura brani, što je fenomenalno. U Kanadi čak dobiješ, plate ti šest meseci da učiš jezik i kažu ti gde ćeš da se zaposliš i daju ti kurseve.

Mislim, to su te neke velike gostoljubive zemlje koje ne samo da su ogromne i moćne, nego imaju mesta da svake godine prime novi milion Meksikanaca i milion Evropljana i ko zna koga. Tamo naših ima verovatno pola miliona ljudi, naših, ako računaš i Bosance i sve redom. Prema tome, ta naša briga o njima s jedne strane je razumljiva, a s druge strane, ako oni ne umeju o sebi da se brinu bolje nego bilo ko... nemojmo se brinuti.

Svetlana Lukić: ... a krstaški rat. Šta li sad to znači?

Dušan Makavejev: Pa, krstaški rat je ... Da, sad će da se podsete...I mi smo imali deset krstaških ratova i ako se sećate Fridrih Barbarosa je kroz Srbiju prolazio u krstaškom ratu. Ima jedna knjiga koju sam dobio na poklon od Pere Lukovića, neverovatno, to je neka istorija našeg srednjeg veka u kome se opisuje... Naš neki Crnogorac, neki intelektualac opisuje susret Barbarose i kralja Milutina. I sad je bilo zakazano da će se oni negde sresti na nekakvoj granici, tu gde su prolazili ti krstaši pored naše Kraljevine Srbije i kaže, priđe Barbarosa kralju Milutinu, kralj Milutin ga pogleda i kaže mu – da ideš ti u pizdu materinu, okrene se i ode.

I kad mi je to Pera Luković ispričao, ima jedno deset godina, ja nisam mogao da verujem i onda sam dobio od njega na poklon taj tekst. Prema tome, mi znamo sve o krstaškim ratovima kao što vidite, prema tome što bi se brinuli i bojali nekog novog krstaškog rata, mi znamo šta ćemo raditi. Kad nam dođu na granicu mi ćemo im reći...

283. emisija

23.02.2007.

Učesnici: Vera Marković, iz SDU-a, Miša Brkić, iz Ekonomista, Ivan Čolović, antropolog i Vladimir Todorić, pravnik


Svetlana Lukić: Kako ono kažu navijači – bog te, mnogo smo jaki. Da nismo, ne bismo jutros tako olako ustali iz kreveta i krenuli nešto da radimo. Raditi bez svrhe je prilično smešno i čin bez svrhe mogu da izvrše samo jaki, tako reći heroji.

Sada, kada smo našli smisao postojanja, da se podsetimo gde to živimo. Živimo u zemlji koja je svoje najveće umove poslala u Beč da poraz pretvore u pobedu, da vino pretvore u vodu i da jednim hlebom nahrane pet hiljada ljudi. Koštuničini i Tadićevi savetnici su na Ahtisarijev plan odgovorili svojim, dakle, tražimo da se na Kosovu napravi poseban srpski entitet – Republika Srpska, drugi deo.

Ne možemo da tražimo podelu Kosova, jer bi to značilo cepanje, a to bi pocepalo grudi Koštunice i Sande Rašković-Ivić, a i ovi iz sveta ne vole tu formulaciju. Zato su Slobodan Samardžić i drugi umovi smislili novu Republiku Srpsku.

Sve vreme Koštunica i njegove sove osluškuju Putinovo bilo i nadaju se da će on otpočeti novi hladni rat. Lepo je počeo pre nekoliko dana, ali sada je nešto stao, mada se naša neupitna vrednost, naš svetac koji hoda po kancelariji u Nemanjinoj, nada i da će Ahmadinedžad da napravi nešto korisno od svog obogaćenog uranijuma. Sve bi prizvao čovek iz Koštunića i budući svedok na suđenju za atentat na Zorana Đinđića, samo da Kosovo ne dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama.

U međuvremenu nema ničeg novog, sasvim normalno se hapse profesori Pravnog fakulteta u Kragujevcu zbog primanja mita, rektoru Kragujevačkog univerziteta ne pada na pamet da podnese ostavku, ministru prosvete, veselom Vuksanoviću ne pada na pamet da posramljen napusti svoje ministarsko mesto. On je, čovek, pun razumevanja, najpre za sebe, a onda i za Grke koji su odlučili da do daljeg zamrznu priznavanje diploma naših fakulteta. Rektor Beogradskog univerziteta je zapanjen ovim potezom grčkog ministarstva prosvete. Pa to se desilo u Kragujevcu, kaže, i to je samo jedan izuzetak.

Kada imate ovakvog rektora Beogradskog univerziteta, onda nije ni čudo da imate i sve ove ostale umove. A vi ćete na početku emisije slušati Veru Marković iz Socijaldemokratske unije. Vera Marković je jedno vreme bila poslanica u skupštini Srbije. Svetlana i ja smatramo da je ona idealna poslanica i da je šteta što ona to neće biti i u ovom sazivu. Vera Marković je doktor psihologije, a razgovor sa njom počinjemo pričom o Kosovu.


Vera Marković: Juče je potpredsednik Demokratske stranke, Dušan Petrović, rekao da vlada ne može da se formira zato što prvo moraju da se ustanove zajednički ciljevi koje bi zastupao potencijalni mandatar. Koliko je meni poznato, Demokratska stranka, a ne predsednik Tadić, ima mandatara. Demokratska javnost je videla tog mandatara i deo uspeha Demokratske stranke na izborima je postignut zbog tog mandatara, koji se pokazao kao odličan stručnjak u Đinđićevoj vladi. On je učinio da ekonomska sfera postane nešto što je bitno i što funkcioniše. Postoji opšta saglasnost da je on dobar mandatar. E, ali ako na drugoj strani postoji opšteprihvaćena teza da sada ne može da se priča ni o čemu drugom, osim o Kosovu, onda ja kažem da je to sjajno i da mi je drago što se o Kosovu sve više govori na drugačiji način. Poslednjih dana smo videli u medijima da se Srbi sa Kosova izjašnjavaju o tome da će Kosovo biti nezavisno, da će Srbi i Albanci živeti jedni pored drugih, da između njih nema sukoba i da se oni pripremaju za zajednički život. To je nešto što se nije moglo čuti pre ove predizborne kampanje i pre nego što je naša koalicija oko LDP-a o tome jasno progovorila.

Pregovarači su otišli u Beč i odmah po dolasku tamo premijerov savetnik je rekao da oni imaju amandmane na sve delove teksta Ahtisarijevog predloga, ali da on ne očekuje da će ti amandmani biti usvojeni. To pokazuje da je i u pregovarački tim procurila realnost. Oni rade taj posao zato što misle da ga treba raditi, ali i oni postaju svesni realnosti. Meni će biti žao ako ne bude kompromisa dve strane u vezi sa tim dokumentom, jer će onda sve biti mnogo teže, neugodnije, duže će trajati i cena će biti veća. Mnoge stvari sigurno još mogu da se poprave i da se izmene, ali ne postoji alternativa ovakvom dogovoru između srpske države i kosovske države u nastajanju. Svima je jasno da ta država nastaje i da će Kosovo u perspektivi biti nezavisno, dakle ne sutra i ne prenagljeno i ne bezuslovno i mislim da je to ona tačka na kojoj treba da insistira pregovarački tim. Oni treba da insistiraju na uslovima pod kojima će Kosovo dobiti nezavisnost, pre svega imajući u vidu položaj Srba na Kosovu.

Pre nego što je počela predizborna kampanja i zahvaljujući kontaktima Sonje Biserko i Helsinškog odbora za ljudska prava, bila sam u selu Plemetina i srela se sa ženama koje tamo žive i nameravaju da tamo ostanu. Sa nama su bile Albanke iz nevladinih organizacija, a ove žene iz Plemetine su isto tako napravile nevladinu organizaciju, jer su shvatile da je to dobar način organizovanja i rešavanja različitih problema. Sa nama su bile i dve parlamentarke iz kosovskog parlamenta i razgovaralo se o situaciji u selu Plemetina, lečenju, zapošljavanju, snabdevanju, svemu što čini život. Na mene je ostavilo najsnažniji utisak to da su te žene, koje se bave poljoprivredom, koje nisu mnogo obrazovane, izuzetno elokventne i tačno znaju šta hoće. One jako dobro sarađuju sa albanskim koleginicama iz nevladinih organizacija i uz tešku borbu, mnogo povezivanja, insistiranja, argumentacije, one rešavaju svoje probleme. Nabavile su polovni traktor da obrađuju zemlju, Norvežanke su im izgradile vrtić za decu, kosovske parlamentarke su i Srbima i Albancima donele agregat za struju, jer na Kosovu često nema struje, da mogu da ogreju decu i da imaju svetlo. One su tražile i izgleda da će uspeti da zaposle devojke koje su završile srednje škole. U Srbiji se ne zna da su sve državne institucije Kosova, od lokalne samouprave do parlamenta, dužne da zaposle deset odsto Srba. Dobile su obećanje da će dve devojke biti zaposlene u parlamentu, jer imaju odgovarajuće srednje škole. Dakle, problemi su rešivi. U Plemetini smo razgovarale i o tome šta bi bila alternativa ovakvom pristupu. Njima alternativa nije prihvatljiva, jer bi to bilo iseljavanje sa Kosova, dolazak na periferiju Kraljeva ili Beograda, sa ogromnim problemima u vezi sa stanovanjem, lečenjem, školovanjem dece, zapošljavanjem i verovatno lošim prijemom kod Srba iz Srbije. Zgodno mi je kako su to one rekle – Srpske političare vidimo samo kada prođu džipom i od njih nam ostane samo prašina.

Nedavno je Srđan Bogosavljević objavio rezultate istraživanja, u kojem je pitao građane šta misle o tome kako će se rešiti problem Kosova. Letos, mislim da je bio jun, četrdeset odsto građana predviđalo je da će Kosovo biti nezavisno. Međutim, posle izbora se taj procenat smanjio na polovinu. Direktnu odgovornost za tih dvadeset odsto zaluđenih ljudi snose premijer Koštunica i članovi njegove vlade, urednik RTS-a, urednik informativnog programa RTS-a i predsednik države, svako u onoj meri u kojoj je ohrabrivao razmišljanje koje nije zasnovano na realnosti. Među našim pregovaračima i onima koji su pisali, obrazlagali i usvojili rezoluciju o Kosovu ne vidim hrabre ljude. Vidim ljude koji su kukavice, licemerni i nespremni da se suoče sa svojim građanima u vezi sa čitavim nizom pitanja koja čine naš život. Onog trenutka kada bude doneta odluka o Kosovu, dogodiće se isto što se dogodilo i posle odvajanja jugoslovenskih republika, isto što se desilo i posle odvajanja Crne Gore – taj problem će se zaboraviti. Počeće ne proces pomirenja i razgovora o onome šta se dogodilo, nego proces političkog, ekonomskog, sportskog, kulturnog i svakog drugog povezivanja, hod preko leševa, zato što je to politički profitabilno.

Kada ljudi iz Demokratske stranke govore o Kosovu, vidite da je to ipak drugačiji ton od tona premijera ili njegovih savetnika i volela bih da ljudi iz DS-a prestanu da budu neiskreni i kažu šta zaista misle. Bestidno je da neko ko ima izborni rezultat kao DSS kaže – Ja neću da ustanem sa stolice i ustupim je drugome. Nema labavije, klizavije i ljigavije stvari od ulaska u vladu sa Koštunicom.

Svetlana Lukić: Šta mislite, Vera, kako ćete se osećati 29. marta, kada se objavi da je Koštunica mandatar za sastavljanje vlade?

Vera Marković: Prihvatiću to normalno, jer je to jedno od očekivanja. Svi znamo da on hoće da bude ili predsednik ili premijer. Ali sve dok se ne reši pitanje Kosova, mi ili nećemo imati vladu, što odgovara tehničkoj vladi, ili ćemo imati vladu sa Koštunicom i Tadićevim demokratama. Ta vlada bi bila izuzetno nestabilna, jer ni o čemu ne bi mogli da se dogovore. Uvek se setim reči Nenada Dimitrijevića, koji je na jednom skupu rekao – Demokratija uopšte nije nešto za šta se vredi boriti, demokratija je samo mehanizam koji se koristi da bi se neke vrednosti uvele u politički život. Dakle, tamo gde nema tih vrednosti, koje se posredstvom demokratije uvode u politički život, nema ničega za šta se vredi boriti.

Verovatno ste videli u štampi da u selu Žitište hoće da naprave spomenik Rokiju Balboi, imaginarnom liku kojeg je igrao Silvester Stalone. To je sjajna vest. A u Međi prave spomenik Džoniju Vajsmileru, koji je navodno rođen u tom selu i odatle sa roditeljima otišao u emigraciju. Gledajući kako se kod nas prave truli kompromisi, kako nikako da se napravi vlada, a i ako se napravi, šta će nam takva vlada, šta će ona da radi, ko će biti u njoj, zašto nam to rade – da ne bi razmišljali o tome i odbacujući nametanje mitologizovane istorije, oni su za sebe pronašli dva neupitna junaka. Roki Balboa je stvarno junak, ni sa jedne strane mu ne možete staviti primedbu, kao ni Džoniju Vajsmileru. To nije ni prva ni druga Srbija, to je fantastična pobuna u cilju očuvanja zdravog razuma. Stvarno su me oduševile te dve vesti. Verujem da će većina ljudi okrenuti glavu od politike i da će, ako se ponove izbori, apstinencija biti ogromna. Apstiniraće, nažalost, pre svega birači Demokratske stranke, ali i Demokratske stranke Srbije, jer ljudi vide koliko je bestidno to što Koštunica traži. Pri tome, on ne daje nikakve argumente za svoje visoke zahteve, kao što ih nikada nije ni davao. Ali sve to nije vredno novih izbora. Treba sačekati da se okonča situacija sa Kosovom, da se malo snizi jako podignuta tenzija i da onda vidimo šta se u stvari događa u Srbiji. Tek onda možemo da počnemo da brinemo o onome što čini život. Dobra vest je da su profesori i dekan Pravnog fakulteta u Kragujevcu optuženi za korupciju. Takve stvari se neće događati kada budemo gledali šta zaista radi, na primer, taj kapitalni ministar, zašto nije platio dvesta miliona radnicima koji su izvodili radove. Tada ćemo moći da pitamo ko je pravio tako nerealan nacionalni investicioni plan, za šta je on služio, ko je šta dobio iz tog plana, zašto tim redom i ko je dobio te stanove? Dakle, tada ćemo moći da vidimo od čega se živi. Verujem da na sledećim izborima nećemo imati više nijednu mitsku priču i da ćemo imati snage, mogućnosti i bistre pameti da napravimo demokratsku vladu.

Stigla je i odluka Vrhovnog suda Srbije u vezi sa novinarom Željkom Bodrožićem. On je dobio mišljenje Komiteta o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, kojim se nalaže našim sudskim organima da mu vrate novac koji je potrošio braneći se na sudu kao urednik dnevnog lista Kikindske, u kome je opravdano kritikovao Dmitra Šegrta. Svi znamo kakav je lokalni moćnik Dmitar Šegrt i Bodrožić je zaslužio da mu se plate sudski troškovi i obeštećenje za povredu ljudskih prava. Tako otprilike glasi to mišljenje. Međutim, Vrhovni sud je rekao da je on zaista uvredio Šegrta. Osim što je privredni kriminalac i politička štetočina, ispada da je Dmitar Šegrt i osetljiv. Mislila sam da takvi ljudi imaju debeo đon i da ne mogu da se uvrede. Postoji mnogo sličnih slučajeva i pred Sudom za ljudska prava u Strazburu. Kada te presude iz Strazbura počnu da pristižu, bojim se da će Vrhovni sud reagovati slično kao u slučaju Željka Bodrožića – Šta oni iz belog sveta ima meni da uređuju sudstvo? Čitav svet pokušava da nas lustrira, ali mi se ne damo. Evo, Dragomiru Kariću će biti oduzeto kanadsko državljanstvo, jer je bio bliski saradnik Miloševića. Mi ništa nismo uradili po tom pitanju i to je nešto što me stvarno brine. A onda je predsednica Vrhovnog suda, Vida Petrović-Škero, rekla da ne treba komentarisati sudske odluke. Besramno je reći nešto takvo. Za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali Vrhovni sud je potvrdio presudu na petnaest godina zatvora, valjda sa idejom da je to najveća zamena za tada postojeću smrtnu kaznu. Svi znamo da je smrtna kazna zamenjena kaznom od četrdeset godina. O čemu se tu radi? Javnost je zapanjena, a onda joj se odgovara da na sudske odluke ne treba reagovati, zato što ne treba ni da postoji javnost, pa ne treba reagovati ni na šta. Treba saviti glavu, jer povijenu glavu sablja ne siječe, to je ono čemu nas iznova uče. Ali život curi na sve strane, pojavljuje se kroz Rokija Balbou, pojavljuje se kroz govor ljudi sa Kosova, Srba koji govore o tome da će ostati da žive tamo ako ikako budu mogli, da oni nisu politički mobilisani kao Srbi iz Kosovske Mitrovice. Čuli smo i od Olivera Ivanovića, mislim u emisiji Replika na B92, da su, nažalost, Srbi na Kosovu u većini naučeni da misle ono što im se iz Beograda kaže.

Svetlana Lukić: Sada sam se setila, monah Ilarion je na kraju osuđen na svega deset meseci, je li tako?

Vera Marković: To je stvarno neverovatno, kao i slučaj sa onom knjigom u kojoj su objavljene malverzacije u Smederevskoj eparhiji. Zanimljivo je kako crkva nikada neće da kaže nijednu reč ni o Ilarionu, ni o tim finansijskim malverzacijama. Neće da kažu šta se dogodilo, da se to više ne bi dogodilo, nego samo donesu odluku da nekoga raščine. I ovaj slučaj finansijskih malverzacija završio se tako što su raščinili nekog sveštenika. I Ilariona su raščinili i pustili ga da šeta okolo. Oni izgleda još žive u trinaestom veku. Ne obraćaju se javnosti, ne kažu – To se kod nas više neće ponoviti i kad god postoje neke sumnje, izručićemo tog čoveka organima zakona. Oni imaju samo svoj crkveni sud smatrajući da je to što nekoga raščine najveća moguća kazna. Oni ne znaju da žive u svetovnoj državi, nemaju pojma o tome, to je ono što me zapanjuje.

Svetlana Lukić: Oni kao odgovaraju samo svome bogu, nikome više, kao da nisu zemaljska institucija.

Vera Marković: Svako od njih je građanin, evo, i patrijarh je glasao na referendumu, možda i na ovim izborima, ne znam.

Svetlana Lukić: Skoro sam čitala vest iz Moskve kako je lokalni sveštenik u crkvi govorio svojim vernicima. Većina njih su stari ljudi, koji su počeli mnogo da ginu na putevima i onda im je pravoslavni sveštenik, iz majčice Rusije, držao propoved o tome kako je prelaženje ulice na crveno svetlo greh. Crkva se tu uključila u život ljudi.

Vera Marković: Prilagodila se životu, to je fenomenalno.

Svetlana Lukić: I ovi naši ne pominju Ilariona, jer kada bi ga pomenuli, mi bismo se setili Pahomija, koji je dobio oslobađajuću presudu po optužbi za pedofiliju i koji se kao vladika potpisuje ispod božićnih poslanica.

Vera Marković: I učestvuje u radu pregovaračkog tima za Kosovo, u delu koji se odnosi na crkveno nasleđe. Ako država podržava razne crkvene nepodopštine, to je delo države, pre nego crkve. Dakle, crkva nema razloga da se obraća javnosti u vezi sa Ilarionom ili proneverama, nema razloga da se pravda bilo kome za bilo šta, jer je unapred oslobođena svake odgovornosti. I to je posao koji nas čeka u budućnosti.

Ženske grupe su pripremile predlog izmena krivičnog zakona, između ostalog, za seksualne delikte, gde su sada zaprećene veoma niske kazne. Žrtva se po pravilu ne oseća dobro kada čuje izrečenu kaznu. To bi moralo da se menja, a posebno jedan član koji je neverovatan. Mnogo je manja zaprećena kazna za ubistvo kojim se završava ponavljano porodično nasilje, nego kazna za ubistvo nepoznatih ljudi. To je onaj patrijarhalni model, po kojem se sve što se zbiva u kući krije ispod jorgana i dobro je da se sve zataška. A zlo počinje u porodici i najčešće se tu i završava. Smeta mi što je akcija za izgradnju sigurnih kuća zasnovana na ideji – Neka muškarci tuku žene, pa ćemo povremeno da ih sklonimo u azil, pa kada se malo oporave, neka se vrate kući. Sigurne kuće su potrebne, ali potrebnija je primena zakona za čije donošenje smo teško, dugo lobirali, a čija suština je u tome da je nasilje u porodici zabranjeno. U reklamama za izgradnju sigurnih kuća vide se slike pretučenih, pomodrelih žena, ali još nismo videli nijednu sliku nasilnika, nije nam rečeno – To je baraba koja tuče ženu i decu. Koliko znam, sudski organi još nisu doneli nijednu presudu po ovom zakonu, a zakon predviđa i da nasilnik po hitnom postupku mora da se na određeno vreme iseli iz kuće, bez obzira na to da li je njen vlasnik ili nije. Dakle, žrtva mora da bude zaštićena, a to podrazumeva ono o čemu sam govorila na početku – promenu sistema vrednosti. Ako ne shvatate da je nasilje nad nemoćnima kažnjivo i da je to zločin, onda niste ništa uradili, onda pravite sigurne kuće i sklanjate žrtve nasilja da ne bi bile pri ruci nasilniku, jer može da mu se omakne ponovo. Patrijarhat je ponovo uzeo stvari u svoje ruke i celu priču o modernom društvu okrenuo na naličje.

Svetlana Lukić: Slušali ste Veru Marković, a sada govori zamenik glavnog i odgovornog urednika nedeljnika Ekonomist, Miša Brkić.


Miša Brkić: Nema ko ne štrajkuje. Napravio sam spisak od dvadesetak firmi. Štrajkuju, od Fabrike vagona u Kraljevu, do ovih u Jugoremediji. Ovo je sedma godina od početka tranzicije u Srbiji, a kao da smo na početku. Uvek iznova treba objašnjavati ljudima da su socijalizam i samoupravljanje promašene teme. Ništa nije učinjeno da se privatizacija završi i mislim da se u važnim slučajevima previše povlađivalo takozvanoj radničkoj klasi. Mislim pre svega na Jugoremediju, gde je posle četiri, pet godina, pod direktnim pritiskom vlasti sud promenio mišljenje i oterao vlasnika. Ne ulazim u to da li je vlasnik kriminalac, jer zašto mu je država prodavala, ako je kriminalac? Čak i ako je dao najpovoljnije uslove na tenderu, mogli su da mu kažu – Nećemo sa tobom, tvoj novac je prljav, ova država ima komisiju za sprečavanje pranja novca i ne damo ti da uđeš u Srbiju. Ali oni su ga pustili i ne mogu posle četiri godine da mu kažu – Puj pike, ne važi. Direktor Filipa Morisa treba da ima noćne more i da se ujutru budi sav znojav od straha da će kada dođe na posao videti da su radnici upali u fabriku i rekli – Ko te, bre, šiša, ti si mrski neprijatelj, mi smo povratili naše vlasništvo. A nemate vladu koja kaže – Stanite, ljudi, to ne može tako.

Tehnička vlada istera žandarmeriju da oslobodi put od proizvođača svinja, ali onda donese uredbu o otkupu 15.000 svinja ili 15.000 tona svinjskog mesa, ne znam tačno. Da li je vlada sa tim proizvođačima svinja imala sporazum? – Nije. Je li ovo zemlja sa tržišnom ekonomijom? – Jeste. Ko je terao te ljude da tove svinje, a nemaju ugovore o otkupu? To je kao da ja proizvedem 15.000 pari cipela i nema ko da ih kupi i ja odem pred vladu i kažem – Slušajte, zapaliću vam zgradu ako mi ne otkupite cipele i skupim još 20.000 ljudi i vlada kaže – Ovi su kreteni, vidi šta nam rade, blokirali ulice, hajde da otkupimo te cipele.

Fenomen tehničke vlade je vrlo zanimljiv. Pazi, ona nikome ne polaže račun, nema parlamenta u kojem će neko da kaže – Stanite, bre, šta to radite? Sada su silne pare potrošene za svinjsko meso koje nikome nije potrebno, a to košta. I neće onih pet hohštaplera ministara iz svog džepa da izvade pare, pa da kupe to meso, nego ga plaćaju novcem poreskih obveznika. Šaljemo loš signal da Srbija restaurira neke stare vrednosti. Istovremeno, ima mnogo stranih kompanija u kojima se ljudi ubiše radeći i u kojima zarađuju pristojan novac. Najveći opštinski prosek plate u Srbiji ima Smederevo. To nije tako zato što je Matković direktor Sartrida, nego zato što je US Steal kupio tu čeličanu.

Vuk Drašković u vezi sa Kosovom koristi sintagmu – jedna država, dva sistema. Bojim se da i u ekonomiji stvaramo tu šizofrenu situaciju, jer imaš radnike koji rade u socijalističkim firmama i radnike koji rade u kapitalističkim firmama. Jedna zemlja sa dva sistema ne može da uđe u Evropsku uniju, jer moraš da imaš sistem koji imaju svi u Evropskoj uniji. U ovoj predizbornoj kampanji svi su kokodakali o otvaranju novih radnih mesta, a to je promovisanje najcrnje vrste državnog socijalizma. Mene plaši ta doslednosti da se iz slučaja u slučaj restauriraju vrednosti koje ni po čemu ne korespondiraju, ne sa Evropskom unijom, nego nemaju veze ni sa Rusijom, koja jeste postala kapitalistička zemlja. Napraviš ogromnu aferu sa stečajnom mafijom, ali ne otkriješ kakav je bio taj mehanizam, ko je uzeo pare, da li je uzeo, zašto je uzeo, nego ostaviš maglovitu situaciju. I onda radnici Beogradske konfekcije Beko ili Robnih kuća Beograd imaju iluziju da su njihove sjajne firme namerno oterane u stečaj. Pri tom, ti ljudi u Beku i u Robnim kućama nisu radili ni pre nego što je došla stečajna mafija, ali ti si u predizbornoj kampanji rekao kako se vlast bori protiv korupcije i privrednog kriminala i poslao ljudima poruku – Eh, gde bi nam bio kraj da nije bilo te stečajne mafije, bilo bi kao u divno vreme socijalizma i što mi ne bismo tako nastavili i dalje?

Uzmi izveštaj međunarodne organizacije Transparensi internešenel i pogledaj gde je Srbija na rang listi korupcije u svetu. Od kada je Koštunica došao na vlast, pali smo još niže. Neko ko je došao na vlast kao legalista, odlazi sa vlasti kao korupcionaš. Pri tome nijedna od velikih afera nije završena, mi ne znamo ko je i koliko novca uzeo. Afere su završavane kao u slučaju nabavke lokomotiva, kada je optuženi ministar izašao na konferenciju za novinare i rekao – Svečano objavljujem da je policija utvrdila da nije bilo korupcije i da ta afera nije postojala. Niti se policija oglasila, a istraživala je, niti je taj ministar portparol policije, koji to može da kaže. U mnogo veću aferu u vezi sa Nacionalnom štedionicom od početka je bio umešan tadašnji guverner centralne banke, a posle ministar finansija u ovoj vladi, koji je takođe rekao – Svečano objavljujem da nije bilo afere, a slučaj je zatvoren tako što je Nacionalna štedionica prodata grčkoj banci, Euro bank, i time je cela priča završena. Pre dva dana sam video vest da je Beograd film kupio srpski biznismen iz Londona za koga se kaže da je bio savetnik bez plate guvernera Narodne banke Jugoslavije, Mlađana Dinkića. Ispostavilo se da je on kupio još nekoliko firmi u Srbiji i da je za to potrošio milijardu dinara, a vlasnik je firme za nekretnine u Londonu. Očekivao bih da ozbiljni mediji krenu tim tragom, jer čovek je bio savetnik guvernera, nisu male pare u pitanju. Ispostavilo se da je on svoje pare pošteno zaradio u Londonu i odmah je sve bilo okej, spala je i poslednja trunka sumnje sa tog čoveka.

Mediji su korupcionaške i afere iz sfere ekonomije pratili potpuno senzacionalistički, sa vrlo smišljenom namerom ljudi van medija da se kvalifikovano javno mnjenje i široka javnost dovedu u poziciju objekta manipulacije. Kada običan čovek kupi novine, vidi vest o aferi i počne da cokće jezikom, cilj manipulacije je postignut: aktivizam građanina birača je na minimumu. Skidam kapu onima koji su na taj način javno mnjenje u Srbiji učinili autističnim. Kakvih je trgovina sve bilo u parlamentu, oduzimanja mandata, pa niti se oglasio Ustavni sud, niti je iko rekao – Joj, je li to moguće? Moguće je, pređen je Rubikon, jer ti si jednom uspeo i ništa ti se nije dogodilo, niko te na ulici nije mlatnuo toljagom, ako ti već institucionalno ništa ne može. Ravnodušnost na sve će da sahrani Srbiju. Ravnodušnost kada slušaš premijera kako lupeta o kosovskoj priči, ravnodušnost kada saznaš da u zemlji ne postoji Ustavni sud, ravnodušnost na to da su podeljeni stanovi članovima vlade koja više ne postoji. Ja to nikako drugačije ne mogu da nazovem nego krađom. Niko da kaže – to je grupa hohštaplera i lopuža. Ko će im to reći, ko će ih procesuirati zbog toga? Sudije primaju preteće SMS poruke, a predsednica Vrhovnog suda kaže – Nije strašno kada sudija dobija preteće poruke.

Bojim se da je već u februaru, 2007. godina završena za Srbiju. Da, izgubili smo 2004, pa se u 2005. i 2006. dalje tonulo. I ako za nešto treba suditi Koštuničinoj vladi, to je zbog toga što je prekinula odnose sa Evropskom unijom. To je milenijumski poraz Srbije sa nezamislivim posledicama. I onda vidiš lukavstvo vlasti koja kaže – Pa dobro, jebeš Evropsku uniju, daj da mi ovo Kosovo rešimo. U Srbiji je napravljen kopernikanski obrt i od budućnosti u Evropskoj uniji ti si se vratio i restaurirao prošlost kao ključnu pretpostavku političke delatnosti u Srbiji. Voleo bih da neko izračuna koliko košta prekid pregovora sa Evropskom unijom, ali u bukvalnom iznosu, koliko miliona, milijardi evra. Pa da, kada dobiješ tu sumu, podvučeš crtu i kažeš – E, za ovaj gubitak imam pravo da sudim onima koji su to uradili ovoj državi. Ne mora to da bude suđenje pred Trgovinskim sudom, ali da se zna koliko je jedna nesposobna vlast koštala građane ove zemlje, a ne da nam ti ljudi ponovo pričaju o tome da su oni nezaobilazni faktor formiranja nove vlade. Ko ste, bre, vi? Upropastili ste državu za tri godine, koliko ste vladali.

Dan pred izbore jedan konzorcijum je trebalo da dobije na tenderu koncesiju za autoput Horgoš – Požega, put koji Srbiji nije potreban. To je gurao ministar za kapitalne investicije, jer hoće, čovek, da mu kroz avliju prođe autoput. I kada je stiglo do potpisa ugovora o koncesiji, ta firma koju čine Španci i Austrijanci, je rekla – Mi to nećemo da potpišemo. Dakle, ljudi iz tog konzorcijuma su ozbiljan, poslovni svet i oni su odustajanjem od potpisivanja ugovora o koncesiji pokazali da razmišljaju na sledeći način – Doći će neka nova vlada i prvo što će da uradi je da protrkeljiše taj ugovor i videće da taj ugovor za srpsku stranu nije dobar, što narušava ugled našeg konzorcijuma. I španskoj i austrijskoj firmi važno je da sačuva svoj ugled. Džaba ti Srbija i džaba ti posao izgradnje autoputa ako izgubiš ugled, pa ne možeš da dobiješ sledeći posao. Druga poruka koju su nam poslali je – Čekajte da vidimo, možda će sledeća vlada imati drugačiji ekonomski koncept od ove i ugovor o izgradnji autoputa neće više biti validan i aktuelan. I treća njihova poruka je – U Srbiji ne postoji konsenzus o izgradnji autoputa, polovina autoputa treba da prođe kroz Vojvodinu, koja se ne slaže da to treba graditi. U takvim situacijama ozbiljne firme beže, a doći će samo špekulantski investitori i reći – Super, ovde može da se zaradi i baš nas briga. Doći će neki sa Devičanskih ostrva, da zarade i begaju. Ali ozbiljne firme ne ulaze olako u ovu kaubojštinu u Srbiji.

Loš signal je ovo što je Filip Moris zbog ugovora CEFTA bio spreman da izmesti proizvodnju iz Srbije. Srbija ne sme da ispusti ugovor CEFTA, jer zona slobodne trgovine je predgrađe Evropske unije, mini Evropska unija na zapadnom Balkanu i to je velika vrednost. Zbog nekih ranijih obećanja dve fabrike duvana, koje su kupili stranci, se ne uklapaju u to. Ako Srbija hoće da bude ozbiljna država, ona ne može sada da kaže ljudima koji su kupili te dve duvanske fabrike – Puj pike, ne važi, naš interes je CEFTA, a vas ćemo da prevarimo. Postoje ekonomski mehanizmi da postigneš, što bi rekli seljaci i jare i pare – da imaš i sporazum CEFTA i da zadovoljiš ove dve multinacionalne kompanije. Potrebna je samo spremnost vlade da to reši. Tek kada su ovi iz Filipa Morisa zapretili da će da odu, tehnička vlada je sela, pa rekla – Dobro, ukinućemo dvostruku naplatu akciza između Srbije i Crne Gore. Vlada sporo izlazi u susret zahtevima firmi koje zapošljavaju mnogo ljudi u ovoj zemlji. Ne kažem da treba da im se ulizujemo zato što su došli, ali postoji stvorena obaveza koja mora da se ispoštuje i postoje ekonomski mehanizmi kojima može da se reši spor i nema potrebe da se to toliko odugovlači. Kada ovako mrljaviš, kada dođeš dotle da ti vlasnik Fabrike duvana u Nišu kaže – Odoh ja odavde zato što si ti lenj, spor i bezobrazan, to je onda loša poruka svima koji su se već spremili da dođu, jer će da kažu – Hajde da sačekamo još malo, dok se ne formira vlada, pa ćemo da vidimo. A to još malo je do juna, pa su tu godišnji odmori, pa septembar, kada ti ostaju još četiri meseca do kraja godine. Tako smo mi, u ekonomskom smislu, izgubili 2007. godinu. Dakle, Srbija ima potencijal da bude dobra zemlja, a čep na tom potencijalu, zamisli, drži politička elita Srbije.

Fantastičan je osećaj imati predizbornu kampanju za tuđi novac. Ako je Milošević vladao do poslednje kapi tuđe krvi, Koštunica je vladao do poslednje pare iz tuđeg novčanika. Odmah je bilo jasno da nešto ne valja kada preduzeće odlazeće vlade Telekom kupuje, ide u akvizicije u susedne države. Svi smo čuli odlazećeg premijera Koštunicu, koji je rekao – Eto dokaza da je Srbija jaka u regionu, jer može da kupuje. Pa dobro, kupi telefonsku kompaniju u Grčkoj, a nemoj da kupuješ bratski Telekom Republike Srpske, da bi nam pokazao kako se ujedinjuje srpski ekonomski prostor na zapadnom Balkanu. To je bila politička, a ne ekonomska poruka, jer ekonomski to nije bilo racionalno kupiti. I vidim ovih dana da se Telekom Republike Srpske ne kupuje kešom, nego mi tek tražimo ko će da nam da kredit. To je nonsens, jer kada ideš u prodavnicu da kupiš frižider ne kažeš prodavcu – Sačekajte tri-četiri dana, idem da nađem pare, a vi mi ga isporučite. Mi sada pregovaramo sa Siti bankom da nas kreditira, a šta ako Siti banka kaže – Nacionalno okupljanje Srba na Balkanu ima posebnu cenu, pa kamata nije kao svuda u svetu dva odsto, nego je šest. Mi ćemo da kažemo – Dobro, hajde, uzećemo zbog nacionalnih interesa. Ko će to da otplaćuje? Koštunica će reći – Otplaćivaće Telekom iz profita. Čekaj, a kako Telekom dolazi do tog profita? – Tako što opljačka tebe i mene kao korisnike stabilnih telefona. Po tome vidiš da li imaš lažove i lopove ili imaš odgovornu vlast, koja će da kaže – I sa parama treba da se ponašamo jednako štedljivo kao sa nacionalnim interesima, dakle, ne treba razbacivati na sve strane, samo zato što nam Dodik dođe na proslavu Srpske nove godine da zajedno cupkamo i pevamo.

Kada im kažeš – Vi ste zaustavili reformu, oni kažu – Ne, mi sprovodimo reforme, ali nismo za brze reforme. Ekonomske reforme su ili brze ili ih nema. Upotrebiću sliku koju je pokojni premijer koristio – Hoćeš li mačku odjednom da odsečeš repić, pa će jednom da jaukne, ili ćeš sedam puta da mu sečeš rep i sedam puta će da ga boli i sedam puta će da jaukne? Nije u pitanju samo pokojni premijer, nego iskustvo zemalja u tranziciji koje su privatizaciju prošle i izašle iz nje. Dakle, ili je brza, ili je nema. Ministar finansija u reformskoj vladi Mađarske završio je privatizaciju javnih preduzeća u drugoj godini, a ti si u sedmoj godini i još je nisi završio. I onda ti Koštuničini mladoturci dodatno objašnjavaju – Mi to radimo polako, u skladu sa mentalitetom srpskog naroda. To je jedan nivo, a drugi nivo je suštinski i valjda je zato i ubijen premijer, jer ti ne samo da hoćeš da zaustaviš, nego i da okreneš tok istorije unazad. Na trećem nivou imamo šizofrenu situaciju u kojoj imaš političku elitu koja vraća točak istorije unatrag i imaš firme koje posluju po kapitalističkim uzusima, pa se ne zna ko će koga da slomi. To je ono o čemu smo malopre govorili – jedna zemlja, dva sistema. Dokle to može da traje i kada će se dogoditi sudar, kao što se u velikim zemljotresima sudaraju dve tektonske ploče? Kada će nastati lom u Srbiji, kada će ekonomska tektonska ploča reći – Mi smo preovlađujući model za Srbiju? Belorusija i mi smo još jedini ostali na toj klackalici i ne znamo gde ćemo i šta ćemo.

Nemoguće je restaurirati celokupan Miloševićev sistem. Mi imamo neki amalgam Miloševića, Broza, tog narodnjačko-pašićevsko-cicvarićevskog modela. Trenutno nema političke snage koja bi pobedila taj model. U ekonomiji postoji potencijal i ne bi me čudilo da, ako se ovakva situacija nastavi, dođe do otvorenog sukoba domaćih i stranih poslovnih krugova sa političkom elitom u Srbiji.

Tako je bilo 1989, kada je dolazio Milošević: intelektualna elita Srbije je imala uzdržan stav, u smislu – protutnjaće i to posle izvesnog vremena. To dosta govori o nesposobnosti intelektualne elite da predvidi događaje i kaže – Čekaj, jedna od opcija je da nam taj kreten slupa državu. Sada se to ponavlja i to me plaši. Danas imamo situaciju sličnu onoj iz 1988, 1989, 1990, kada je Milošević marširao kroz institucije sistema. Imaš novog, mudrog državnika i ovi apologeti oko Voje pokušavaju da nam stvore tu predstavu. Možda je moj strah preteran, ali razmišljam o tome kako bi ovoj državi moglo da se dogodi da zahvaljujući finoj rezistentnosti građanskog društva i intelektualne i ekonomske elite opet dobije čoveka poput Miloševića. Nismo mogli da formiramo vladu, a i svi sledeći izbori su takođe ispali strašni, pa neka on vlada. Tako da je ovo Deliblatska peščara, Carska bara u jesen, sve počinje da truli i trulež se širi na sve strane, prestaje život i niko da tresne veslom, nego se svi mirimo sa sudbinom. Prekid pregovora sa Evropskom unijom za mene je bio povod da ljudi izađu na ulice, da kažu – To ne može, mi smo se 2000. godine opredelili za to, ne možete vi da menjate smer. Nijedna vlast ne može da dobije mandat da promeni tok istorije. Niste dobili mandat za to, a sve što se događalo od 2004, kada je formirana Koštuničina koalicija, je upravo to, izigravanje volje građana od 24. septembra 2000. godine.

Koliko glasova je dobio Koštunica sa Veljom i Palmom? 16 i po odsto. Hajde da kažeš da su 6,5 odsto dobili Velja i Palma i da on ima 10 odsto glasova. Takav rezultat je dovoljan razlog da ode na smetlište istorije, odnosno da se penzioniše, a ti vidiš kabinetskog pacova koji bi i dalje da vlada i koji kaže – Ali ja sam nezaobilazan faktor, vi bez mene ne možete da formirate vladu. Ta količina političkog bezobrazluka, da sa 10 odsto tražiš mesto premijera je neverovatna. Ima li kraja bezobrazluku ili ćeš nam reći – Ja ću da budem premijer i bez izbora? Ja to vidim kao konsekventan kraj bezobzirne političke karijere. Hajde da napravimo analizu parlamenta. Hajde da zamislimo da je država naša privatna kompanija sa 250 ljudi i da vidimo kojem bismo od tih ljudi dali platu od 2.000 evra. Oni treba da vode državu kao menadžeri preduzeća. Da li treba da platimo onim poslanicima koji su prekinuli pregovore sa Evropskom unijom? Ima, bre, oni da plate iz svog džepa, a ne da još uzimaju apanažu od države što su tamo sedeli i pravili se ludi, kao da se ništa nije dogodilo. Kako da nije, dogodila se istorijska tragedija za Srbiju.

Svetlana Lukić: Antropolog Ivan Čolović čita knjige od kojih bi nama bilo zlo i priča o njima na zabavan način. Slušate pete Vesti Ivana Čolovića iz močvare srpske kulture.


Ivan Čolović: Bio jedan mladić po imenu Janićije. On je mnogo voleo da čita strane knjige, a najviše francuske, a od svih francuskih knjiga najviše je voleo razbludne romane. Sedeo bi kod kuće zaokupljen tom lektirom i ništa drugo nije hteo da radi. Majka ga je uzalud zvala u crkvu da se pričesti i Bogu pomoli. Jok, Janićije za to nije hteo ni da čuje, nego se na majčine molbe i suze samo prezrivo osmehivao. Jednog dana majka je nekako uspela da ga nagovori da pođe sa njom u šetnju u polje. Bojeći se da će mu šetnja sa majkom biti dosadna, Janićije je u džep stavio knjigu čiji mu je sam naslov izazivao žmarce u telu – Bonaparta i žene. I zaista, kad su izašli u polje, pusti on majku da se sama šeta, a on leže u hlad da čita. Ali, gle čuda, tek što je legao, Janićija uhvati san i on poče da sanja, kao nalazi se u pustinji i mori ga strašna žeđ. Uto se pred njim pojavi neki duh i povede ga do divno ukrašenih česama iz kojih je, reklo bi se, isticala voda. Ali svaki put kad je Janićije pokušao da se napije vode, morao je da ustukne, jer je iz tih naoko lepih česama isticala samo odvratna, smrdljiva tečnost, a na svakoj česmi beše napisano njeno ime. Tako je očajni Janićije išao od česme faraonske, do česme jelinske i rimske, od česme preljube do česme gordosti, od česme neposlušnosti do česme licemera i česme književnika. Neke česme imale su imena velikih grešnika i zlikovaca, pa je tako žedni Janićije probao i užasnu tečnost koja je isticala iz česme Irodove, česme Neronove i česme Darvinove. Najzad, Janićija na izmaku snage njegov neobični vodič odvede do česme skromnog izgleda, izgrađene od drveta u vidu krsta. Na njoj je pisalo Česma vode žive. I zaista, voda iz nje beše čista, divna, te Janićije najzad utoli žeđ, ali, gle čuda, on oseti da je sa vodom iz te česme u njega ušao i novi život, te upita duha koji ga je do česme vode žive doveo, kako da opet, kad ožedni, do nje dođe. A ovaj mu dade u ruke Sveto pismo i reče – Evo ti vođe, jer taj duh je u stvari bio Janićijev anđeo čuvar. Najzad se Janićije probudi, vide da majka sedi pored njega i plače, pa se i on zaplaka, a onda zahvali majci što je svojim suzama izazvala čudo u kome se on, gle čuda, ponovo rodio.

Ovo što ste čuli, bio je moj pokušaj da rezimiram ili tačnije rečeno da prepričam Priču starca Janićija, versko-propagandni tekst u obliku pripovetke, čiji je autor Nikolaj Velimirović. Navodim i prepričavam ovaj promotivni verski narativ zato što on zajedno sa još jednim sličnim tekstom ovog istog pisca ima ključnu ulogu u knjizi koju ovog puta želim da preporučim vašoj pažnji. Već naslov te knjige: Česma vode žive, antologija srpske hrišćanske priče, govori o važnosti koja je tu data Velimiroviću. Knjigu su krajem prošle godine objavili Duhovni centar Sveti vladika Nikolaj iz Vrnjačke Banje i izdavačka kuća Plato iz Beograda. Autor ove antologije je Vladimir Dimitrijević, publicista i profesor književnosti, koji je poznat čitaocima listova i časopisa koje izdaje ili pomaže Srpska pravoslavna crkva, među kojima je našoj javnosti najpoznatiji časopis Dveri srpske. Dimitrijević je jedan od onih pisaca koji svoju privrženost Srbima i Srbiji pokazuju i tako što ne dozvoljavaju da se u pridevima nastalim od imenice Srbin glas B pretvori u glas P, kako nalaže pravilo o jednačenju suglasnika po zvučnosti, nego zahtevaju da se isključivo govori i piše – srbski, srbsko, srbska. Nema sumnje, u osnovi ovog tabuisanja korena – srb, nalazi se staro pagansko verovanje u magiju, koju je Frejzer u studiji Zlatna grana nazvao homeopatskim. Prema tom verovanju neku osobu, životinju ili stvar možemo uništiti ako nasrnemo na njenu figuru, sliku ili ime, pa u skladu s tim Dimitrijević i njegovi istomišljenici veruju da onaj ko razbija koren – srb i govori na primer – srpski, a ne srbski, u stvari nasrće na identitet Srba i celovitost Srbije.

Tabu korena – srb Dimitrijević strogo poštuje i u predgovoru koji je napisao za antologiju Česma vode žive. Književnost je tu srbska, jezik i pisci su srbski, a srbski je i Hrist. U tom predgovoru priređivač ove antologije izneo je i kriterijume kojima se rukovodio pri njenom sastavljanju. Osnovni kriterijum u izboru proznih celina, kaže on, pored njihovog kvaliteta, svakako je bio i način na koji se pisac sretao sa tematikom. U priči je makar bljeskom morala da se javi hrišćanska poruka. Ta poruka, kratko rečeno glasi – Drži se onoga što će ti u crkvi reći da treba da radiš, misliš i osećaš i sve će biti okej. Tako shvaćenu hrišćansku poruku priređivač je navodno našao u pričama na srpskom jeziku od srednjeg veka do našeg vremena, kod predstavnika raznih književnih škola i pravaca, od romantičara do modernista. Uvrstio je u svoju antologiju i priče priznatih i poznatih književnika, od Lazarevića, Jakšića, Veselinovića, Matavulja, Kočića i Stankovića do Ćopića, Josića-Višnjića, Danojlića i Basare. Ali, pored ovih priča, od kojih mnoge imaju nesumnjivu književnu vrednost, Dimitrijević je za svoju antologiju izabrao i neke tekstove sveštenika i takozvanih nacionalnih radnika napisane u narativnoj formi, u kojima je teško prepoznati bilo kakav umetnički kvalitet, ali ti tekstovi bez ostatka služe ostvarivanju ciljeva verske propagande kojoj antologija Česma vode žive služi.

To se pre svega odnosi na dva spisa Nikolaja Velimirovića. Jedan od njih je ona poučna priča o Janićiju, od koje sam i počeo, a drugi nosi naslov – Kasijana nauka o hrišćanskom poimanju ljubavi i objavljen je na kraju ove antologije kao njen epilog. Kasijana počinje i završava se u formi kvaziknjiževnog narativa, koji je Velimirović često koristio, ali veći deo ovog spisa čini poduža teološka rasprava pod naslovom – Stoslov hrišćanske nauke o ljubavi, sastavljen od sto numerisanih paragrafa. To što ovaj narativno-teološki tekst koji ima više od pedeset strana teško može da se smatra ma kojom vrstom priče, nije sprečilo Vladimira Dimitrijevića da ga proglasi vrhunskim delom srpske književnosti, odnosno, najboljom pričom u njegovoj antologiji. Kruna ove zbirke, kaže priređivač antologije, svakako je Kasijana, jedno od najlepših dela napisanih na srbskom jeziku od kada taj jezik postoji. Njen autor je žički svetloumni Nikolaj Velimirović, zlatna usta i zlatno pero srbsko. Ovom pričom Srbi iskupljuju mnogi mrak i mnogu laž koju su napisali i mnogi otrov podmetnut kao tobožnja književnost.

Šta je sastavljač ove antologije želeo da postigne objavljujući u njoj naporedo priče nekih srpskih književnika i versko-propagandne sastave predstavnika Srpske pravoslavne crkve? Ako dobro vidim, strategija koju je on ovde primenio da bi što bolje promovisao ono što naziva hrišćanskom porukom, zasniva se na dva momenta. S jedne strane, Dimitrijević je u svoju knjigu uneo priče priznate književne vrednosti da bi čitaoca naveo na to da i druge tu objavljene tekstove, tekstove versko-propagandnog karaktera, prihvati kao vrednu literaturu, a neke od njih i kao najviše domete srpske, pardon, srbske književnosti. S druge strane, versko-propagandni tekstovi u njegovoj antologiji imaju ne samo zadatak da slave Boga, crkvu, popove i sve drugo što uz to ide, nego i zadatak da podstaknu čitaoca da i u ostalim tekstovima, u književno vrednim pričama pronađe njihovu navodnu hrišćansku dimenziju, da ih čita kao da i oni vrede onoliko koliko je Bogu drago, a za crkvu prihvatljivo i probitačno.

Međutim, ja sam uveren da je Vladimir Dimitrijević izabrao sasvim pogrešan put za ostvarenje svog cilja, to jest za širenje hrišćanskih poruka i promociju spisa Nikolaja Velimirovića i drugih pravoslavnih verskih pisaca. To što se u istoj knjizi nalaze priče pisaca kao što su Lazarević, Stanković, Matavulj, Domanović, Kočić, Ćopić ili Basara i uz njih versko-propagandni narativi Justina Popovića, Nikolaja Velimirovića i drugih sveštenika i teologa, neće navesti čitaoca da zapazi neku srodnost među njima, da otkrije neku njihovu zajedničku hrišćansku poruku, kako bi to voleo sastavljač antologije Česma vode žive. Pre će biti da će to što su književni i verski tekstovi ponuđeni u jednoj knjizi omogućiti njenom čitaocu da jasno vidi jaz koji deli književnost od verske propagande, jer za razliku od promotivnih crkvenih spisa i paraliterarnih sastava verskih propagandista, vredna srpska književnost, i najbolje srpske priče, napajaju se, gle čuda, i na česmi jelinskoj, i na česmi rimskoj, osvežavaju se na česmi gordosti i dobijaju snagu na česmi neposlušnosti. Ta književnost se ponekad nadahnjuje svežinom koju donosi česma Darvinova, a vrlo često i s najvećom nasladom i polzom pije sa izvora koji se zove francuska književnost. Srpski pisac koji nije ništa pročitao o Napoleonu i ženama teško da će ikad napisati išta vredno pažnje.

Svetlana Lukić: Da se prisetimo jednog teksta Majkla Ignatijefa, u kojem on kaže: Izraz – zločin protiv čovečnosti ušao je u jezik međunarodnog prava vrlo kasno, tek nakon Prvog svetskog rata, a reč genocid je skovana tek 1943. godine. Reč genocid skovao je Rafael Lemkin, pravnik rođen u Poljskoj pre stotinu godina. Zbog holokausta je završio na obalama Amerike i tamo je kao običan građanin, bez državne potpore ili plate, sam napravio nacrt Konvencije o genocidu i sam lobirao, sve dok je decembru 1948. godine nije usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija. Neverovatno je to što je Lemkin skovao reč genocid pre nego što se u stvarnosti dogodilo ono na šta se ona mogla primeniti. Još u avgustu 1941. godine Čerčil je rekao da se svet u slučaju nacističkih zločina u istočnoj Evropi suočio sa zločinom koji nema ime. Ali ipak, kada je Lemkin skovao reč genocid 1943, to je bilo dve godine pre nego što je svet čuo za reči Aušvic ili Dahau.

Pred kraj života, kada je Konvencija već bila mrtvo slovo na papiru, a Sjedinjene Američke Države zakočile njenu ratifikaciju u Senatu, Lemkin je sa žaljenjem napisao da je u životu želeo da izbegne tri stvari – da nosi naočare, da izgubi kosu i da završi kao izbeglica. Sve su mu se tri stvari, kako je on tužno primetio, dogodile. Umro je sam i zaboravljen u jednom hotelu na Menhetnu, 1959. godine.


U ponedeljak, 26. februara biće doneta presuda po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije za genocid. 26. februar je već dan koji mnogi u Srbiji žele da zaborave. O tome vam govori stručnjak za evropsko pravo, Vladimir Todorić.

Vladimir Todorić: Jedna od najvećih smetnji da se razmrsi ovo klupko srpske politike je to što naša skorašnja istorija nije objašnjena građanima ove zemlje. Šta se u stvari desilo devedesetih godina? Je li to bio raspad jedne države, da li je ova država uopšte bila u ratu ili je samo pomagala drugu stranu u ratu, da li je postojao međunarodni sukob ili je postojao građanski rat u drugoj zemlji? Budući da u srpskom društvu nema konsenzusa o interpretaciji skorašnje prošlosti, mislim da ne može biti ni stvarne saglasnosti o zajedničkoj budućnosti. Projekat suočavanja sa prošlošću do sada je bio neuspešan i to može biti seme za obnavljanje sukoba. Taj potencijal i dalje postoji, samo što naša strana nema mogućnost da te sukobe obnovi i ponovo bude faktor mira i stabilnosti na Balkanu. Ipak verujem da objektivna istina postoji, da se ne može govoriti o postojanju dva, tri ili četiri pogleda na stvari koje su se dogodile, u zavisnosti od vrste interesa koji im pristupaju. Proces usaglašavanja istorije će trajati dugo, ali će ipak uspeti ili ćemo se neprekidno vrteti u krugu. Prvi koji su pokušali da nametnu ovaj projekat su nastradali: ili su politički omalovaženi ili su zaista izgubili život. Ti ljudi su nastradali u mediokritetskom stampedu, koji ne želi da se seti onoga juče, a sutrašnjice se samo boji. Mi smo kao društvo zagledani samo u fragmente stvarnosti i ne želimo ili ne možemo da sagledamo krupniju i jasniju sliku. Pričamo o prosvetnoj mafiji, o carinskoj mafiji, o zdravstveno-grobarskoj mafiji, o sportskoj, stečajnoj, sudskoj, drumskoj i građevinskoj mafiji. Koji god segment društva dirnete, videćete da je kriminalizovan i na vama je da odlučite da li ćemo svaki od tih segmenata posmatrati pojedinačno ili ćemo reći da je ova država kriminalizovana. Toliko smo kostura stavili u orman i strpali ispod tepiha da kada pozovemo goste, oni ne mogu da sednu na kauč, a da ne iskoči neka kost.

Zar je moguće da država nema apsolutno nikakve veze sa tim? Zar je moguće da ministar nema veze sa onima koji rade za njega, zar je moguće da guverner Narodne banke nije znao šta rade njegovi neposredno potčinjeni i tako dalje? Sada pokušavaju da sve nas naprave idiotima i da poverujemo da postoji mala grupa ljudi koja nije kriminalizovana i da su oni zaslužni za otkrivanje nedela svojih podređenih. Mi se moramo dekriminalizovati lustracijom određenih delova društva. Možda ima istine u vicu da Srbija ne bi preživela lustraciju, jer bi većina ljudi bila lustrirana. Miloševićev režim nije bio okupacijski, već domaći. Došlo je vreme neophodne smene generacija i prodora novih vetrova. Nova prilika da se ova tema stavi na dnevni red ukazuje se već u ponedeljak, 26. februara 2007, kada će biti stavljena tačka na 14 godina dug spor pred Međunarodnim sudom pravde, po tužbi Bosne i Hercegovine, za genocid, protiv tadašnje SRJ, pa SCG, pa Srbije. Možda nije u redu da se pravim pametnim tri dana pred izricanje presude, ali odlučio sam da govorim samo zato što sam video da se priprema tle da se ono što bi normalan čovek smatrao porazom proslavi kao pobeda.

Tužba Bosne i Hercegovine je široko postavljena, kako bi mogla da obuhvati direktnu umešanost SRJ u akte genocida, od kojih je najbitniji masakr u Srebrenici, ali i odgovornost Beograda za to što nije sprečio genocid i, ono što je najbitnije, za to što nije procesuirao osobe koje su optužene za genocid, odnosno nije ih isporučio Tribunalu u Hagu. Naša javnost je stalno uljuljkivana pričama o tome da neće ni doći do rasprave o suštini spora, jer smo mi tako lukavo isplanirali našu taktiku da će sud biti primoran da se proglasi nenadležnim. 1993, kada je tužba podneta, naša zemlja je bila suspendovana iz članstva Ujedinjenih nacija i na prvi pogled se čini da ima smisla postaviti pitanje da li smo kao zemlja koja nije članica Ujedinjenih nacija uopšte bili obavezani njenim konvencijama. Ali 1993. mi smo jako želeli da budemo država članica Ujedinjenih nacija i u spoljnoj politici smo potencirali baš to da mi poštujemo sva prava i obaveze koje sleduju članici Ujedinjenih nacija. Mi smo tada prihvatili nadležnost suda i upustili se u spor po tužbi Bosne i Hercegovine, što je jedna od osnova za zasnivanje nadležnosti suda. Do 2001, kada smo podneli zahtev da se ponovo ispita nadležnost suda, mi smo već sedam godina bili u tom sporu, raspravljali na tom sudu i čak 1997. podneli protivtužbu protiv Bosne i Hercegovine za genocid. Svako sa zdravim razumom bi rekao – Ako ne priznaješ taj sud, kako možeš da mu podneseš tužbu?

Mislim da je naš pravni tim povukao taj potez zbog kupovine vremena i u nadi da će doći do vansudskog rešenja spora. Znalo se da je spor po našoj tužbi protiv zemalja NATO-a irelevantan, jer su optužene zemlje odmah stavile prigovor nadležnosti i nisu se upuštale u spor. Ljudi koji su vodili taj spor su bili svesni da je ta tužba osuđena na neuspeh, i ako se malo prelistaju arhive novina, videće se da su 2004. ministar spoljnih poslova i naš pravni tim pokušali da odustanu od tužbe protiv NATO-a. Taj pokušaj nije mogao da uspe, jer nisu postojali politički uslovi za to, to jest Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije to nisu dozvolile. Srpska radikalna stranka je čak predložila rezoluciju o nepovlačenju tužbe protiv zemalja NATO-a u Skupštini Srbije, dok je DSS u svom stilu rekao – Republika Srbija o tome ne treba da pregovara, za to je nadležna Skupština Srbije i Crne Gore. Naravno da Skupština Srbije i Crne Gore nikada nije raspravljala o tom pitanju i tako su se oni opet na mala vrata izvukli od odgovornosti, a u stvari su se saglasili sa politikom Srpske radikalne stranke. Od ovog spora se moralo odustati posle demokratskih promena 2000, ukoliko su to zaista bile demokratske promene. Kao što znamo, tužba protiv NATO-a je na kraju pretrpela neuspeh. Pokušaj da se to što se međunarodni sud proglasio nenadležnim za taj spor predstavi kao prepreka da taj isti sud odlučuje o tužbi Bosne i Hercegovine u međunarodnoj pravnoj literaturi naišao je na rezignaciju i blage podsmehe.

Naša odbrana je zasnovana na tvrdnji da ako zemlja nije članica Ujedinjenih nacija, onda nije obavezana Konvencijom o genocidu, koja predstavlja jednu od najsuštinskijih zabrana u međunarodnom pravu. Ona je i deo međunarodnog običajnog prava, kao što je zabrana trgovine robljem. Mi smo u odbrani zastupali teoriju po kojoj Švajcarska, koja nije članica Ujedinjenih nacija, može da čini genocid. Političko očekivanje o kojem sam pričao, zasnivalo se na nadi da će međunarodna zajednica, odobrovoljena povlačenjem tužbe protiv NATO-a, izvršiti pritisak na Bosnu i Hercegovinu da nam već jednom sjašu s leđa u ime dobrosusedskih odnosa. Cela ta odbrana je zasnovana na nizu rezervnih priča, što političkih, što pravnih. Ona ne prati jednu logičnu nit od početka do kraja, jer nije zasnovana na raspravi o suštini spora, već na priči o tehnikalijama i smicalicama u vezi sa pokretanjem sporova pred Međunarodnim sudom pravde. Sve što sam pomenuo je u suštini sporedno i predstavlja skretanje pažnje javnosti sa najbitnijeg u ovom sporu. Ono što bi trebalo da bude u fokusu javnosti je rasprava o tome da li se genocid, odnosno zločin nad zločinima, desio u Bosni i Hercegovini i kolika je odgovornost naše države za to. Ključno pitanje je pitanje stida, da prevedem na normalni jezik.

Akt genocida se desio u Srebrenici i to je Međunarodni tribunal u Hagu potvrdio presudom u slučaju Krstić, odnosno Blagojević i Jokić. Jedino je Srebrenica prepoznata kao akt genocida i Međunarodni tribunal u Hagu nije neke druge zločine, poput onih u Prijedoru, Keratermu ili Omarskoj nazvao genocidom. I Srebrenica je mogla biti klasifikovana kao zločin protiv čovečnosti da nije bila praćena planom o proterivanju celokupnog muslimanskog stanovništva. To je zabeleženo i na video snimku, što je koliko samoljubivo i zločinačko, toliko i stupidno, jer je postalo prvenstveni dokaz prethodnog plana i organizacije zločina. Zločin u Srebrenici zadovoljava i kriterijum masovnosti, koji je neophodan da bi se taj zločin nazvao genocidom. Gotovo je sigurno da će se Međunarodni sud pravde pozvati na ovu presudu i onda ostaje pitanje da li je Beograd direktno umešan ili je kriv po osnovu nesprečavanja genocida ili samo neprocesuiranja optuženih. Iako stepen osude za ove akte nije isti, svi oni su predmet službenog zahteva Bosne i Hercegovine. Ono što je minimum koji se po Konvenciji o genocidu ne može izbeći i što će sigurno biti sadržaj presude koja će biti saopštena u ponedeljak, jeste da ćemo biti odgovorni po osnovu neprocesuiranja optuženih. Iako to nije isto kao učestvovanje u genocidu ili njegovo nesprečavanje, takva presuda se ne bi mogla smatrati našom pobedom.

Stručnjaci iz našeg pravnog tima unapred govore da bi oni ovakav ishod smatrali svojom pobedom. Ove izjave su eklatantan primer nastavka tradicije da mi verujemo da svoje poraze snagom volje i interpretacije možemo pretvoriti u pobedu, kao što smo to činili poslednjih petnaest godina. Svaki normalan čovek bi trebalo da se zapita – Zar je moguće da ćemo mi nazvati pobedom osudu najvišeg suda u međunarodnoj zajednici za skrivanje zločinaca koji su optuženi za genocid? Mi skrivamo najveće zločince u Evropi posle Drugog svetskog rata, dok u Holandiji cela vlada podnosi ostavku od sramote što nije uspela da sa svojim skromnim snagama spreči događaje koji su se desili u Srebrenici. Međunarodni sud pravde nije sud istorije, ali presuda ovog suda će ući u istoriju i država Srbija može biti prva država koja je označena krivom po osnovi Konvencije o prevenciji i kažnjavanju zločina genocida. Veće osude i stigme za jednu zemlju nema i ukoliko se to desi, stvarno će biti potrebno dosta vremena da se Srbija prepozna po nečemu drugom i da sa stekne pravo da poteže svoja međunarodna prava, na koja se svakodnevno poziva u slučaju Kosova. Da biste mogli potpuno da sprovodite svoja međunarodna prava, morate da imate kredibilitet u svetu, a i bez ove presude naš kredibilitet je već katastrofalno loš. Ovde se radi o odgovornosti jedne državne politike, koja se ne može zameniti pričom o potrebi individualizacije zločina ili njegove deetnifikacije, to jest time da su odgovorni pojedinci, a ne cela država. To je u stvari zamena teza, jer se radi o nesprečavanju zločina iza kojih stoje državni organi, jer je samo država mogla da ih spreči. Njena odgovornost se ogleda najviše u tome što je dopustila da se akt genocida desi, što je dozvolila da se zločinci sakriju i što nije zauzela moralnu, političku i istorijsku distancu prema tome što se desilo.

Nedopustiva je afirmacija takozvane lukave taktike našeg pravnog tima, čiji je jedini pozitivni rezultat bio kupovina vremena, koje je moglo pametnije da se iskoristi. Otvaranje javne rasprave značilo bi i prihvatanje mogućih reparacija koje nisu ni ispostavljene u službenom zahtevu Bosne i Hercegovine. U ovom sporu je sto puta ponovljena teza da Bosna i Hercegovina jednostavno mora da odustane od ove tužbe, jer ćemo mi toliko da se naljutimo da ćemo odbiti da imamo normalne međususedske odnose, po kojima smo toliko poznati u poslednje vreme. Argument našeg pravnog tima o važnosti dobrosusedskih odnosa sa Bosnom i Hercegovinom me neodoljivo podseća na jednu aktuelnu stranačku platformu o Kosovu. U slobodnom prevodu to znači da ćemo mi opet smatrati ceo svet nepravednim i da nas svi mrze, pa shodno tome više nećemo da se igramo s njima i da ćemo opet zabiti glavu u pesak. Nije bitno šta se desilo, hajde sve da zaboravimo, zaključamo u sef, zakopamo deset metara ispod zemlje i da o tome više ne razgovaramo, jer sada imamo sporazum CEFTA, pa hajde da trgujemo zajedno, nema veze šta se desilo. Taj argument niko normalan ne može da prihvati i Međunarodni sud pravde nema mandat da se bavi politikom, već ima mandat da pravne sporove koji postoje između država nazove njihovim pravim imenom, na osnovu važećeg međunarodnog prava.

Bitno je reći kako se to zove kada neko pobije hiljade ljudi zbog njihove vere i nacionalnosti i ko je za to odgovoran, zato da bismo sutra mogli nesmetano jedni drugima da prodajemo kupus i paradajz. Dok god na ovim prostorima budu paralelno postojale dve ili više interpretacija istorije i dok neki ljudi za jednu naciju budu heroji, a za drugu zločinci, iskrenih dobrosusedskih odnosa neće biti. Srbiji je u interesu da pravim imenom nazove državnu politiku devedesetih, koja nas je bacila na ovakvo dno, sa kojeg već sedam godina ne možemo da se izvučemo. Došli smo dotle da ni vladu ne možemo da formiramo, skupština ne radi, Ustavni sud ne radi, država i njene institucije su kriminalizovane, a nama to više nije bitno, nego sedimo zagledani u fatamorgane. Zbog toga je i bitno otvoriti raspravu o karakteru rata, koji je samo u Bosni i Hercegovini odneo više od 200.000 života i izabrati jedno od dva ponuđena tumačenja – građanski rat ili agresija, to jest da li je to bio unutrašnji ili međunarodni sukob. Ako je to bio samo građanski rat, rat u Bosni i Hercegovini se desio sam od sebe, jer su se neki posvađali na nekoj svadbi, pa pripucali i razvio se građanski rat, bez ikakvog aktivnog učešća Srbije i Hrvatske. To bi onda bio rat shvaćen kao prirodna nepogoda i, kako šef pravnog tima Radoslav Stojanović, kaže, Srbija je onda imala moralnu dužnost da pomaže svoje sunarodnike u ljudstvu i municiji. Kada se ovaj argument dovede do kraja, ispada da je takvu moralnu dužnost imala i Hrvatska, pa i Turska i ceo muslimanski svet, a Bosna je bila ratni poligon u kojem su, eto, kolateralna šteta bili njeni građani. Svako je imao moralno pravo i svi su moralno čisti – jedino su ljudi stradali.

Ovo gledište se može pobijati po dva osnova. Prvi obuhvata navođenje konkretnih dokaza kako su zvanične oružane formacije SRJ, odnosno Srbije, noću prevođene u paravojne formacije koje su slate u Bosnu. Uzmite Škorpione, JSO ili onog kapetana Dragana – svi su oni prvo bili oficiri JNA, pa su onda promenili svoje činove, ali su i dalje primali platu i naređenja iz Beograda i pripadali vojnim formacijama naše države. Drugi osnov za razumevanje karaktera rata u Bosni i Hercegovini je mnogo očigledniji, iako je posredan. Pogledajte ko je sklapao mir u Dejtonu, ko su bili gospodari mira i rata. Ako predsednici Srbije i Hrvatske nisu bili umešani u agresiju na Bosnu i Hercegovinu, kako su mogli da garantuju mir, to jest da će ratna dejstva biti obustavljena? Sećate li se embarga koji je Republika Srbija zavela Republici Srpskoj, kada se Slobodan Milošević pojavio kod Larija Kinga na CNN-u da tobože napravi jasan otklon prema Radovanu Karadžiću? To je bilo lažno prikazivanje nepostojanja kontrole Beograda nad Republikom Srpskom, koje je doživelo svoj dokaz u Dejtonu. Ako je on mogao sve da ih postroji i da im se nametne kao pregovarač u njihovo ime, a oni su bili znamo koliko nezadovoljni onim što je on ispregovarao – onda je to dokaz da je zaista postojao visok nivo kontrole Beograda nad političkom i vojnom komandom Republike Srpske. Znači, moramo reći da ovaj rat nije bio samo građanski rat, to je sigurno. Mi to ne želimo da priznamo i rasprava o tome je bila blokirana i zbog toga, a delimično i zbog ove presude u ponedeljak, jer mi nismo hteli da otvorimo diskusiju o karakteru rata u Bosni jer, ne daj bože, moraćemo da platimo ratnu odštetu. Najveće posledice toga što nije otvorena takva rasprava neće biti finansijske, nego političke i one će biti mnogo dugotrajnije nego što to iko pretpostavlja.

Ne želim samo da kritikujem rad našeg pravnog tima. Mislim da su oni prihvatili dosta nezahvalnu ulogu i bili ostavljeni kao riba na suvom, da svojim pravnim znanjem pokušaju da prekvalifikuju greške politike svoje države. Oni sada pokušavaju da nametnu patetičnu priču da je izdajnik svako ko je protiv naše odbrane i ko priznaje argumente Bosne i Hercegovine. Ja jesam patriota, ali drugačije shvatam njihovu patriotsku dužnost. Oni su morali da kažu javnosti da je jedina odbrana naše zemlje isporuka optuženih za genocid. Oni to pitanje skoro uopšte nisu dotakli, samo su pričali o tome kako ćemo mi da osporimo nadležnost i uveravali nas da ne treba ni da pokrećemo raspravu da naša deca i unuci ne bi bili stavljeni u dužničko ropstvo prema Bosni i Hercegovini – što naravno nije tačno. Oni su morali da kažu da se jedina odbrana sastoji u isporuci Karadžića, Mladića i njihovih saizvršilaca genocida u Srebrenici u Hag. Poručio bih svim članovima tog našeg pravnog tima da svoje kolege pravnike ne treba da nazivaju izdajnicima, jer niko nije protiv svoje države, već jedino protiv politike ove države koja je upropastila i druge i sebe. Država će možda i poneti osudu u ime politike koju je vršila, ali narod može da izbegne tu osudu, ako zauzme istorijsku i moralnu distancu od toga što se desilo.

Dolazimo do tačke koja će imati dosta uticaja na razvoj događaja u Bosni i Hercegovini, ali i u Srbiji. Najveći gubitnik ove presude biće Republika Srpska i ona već priprema tle da uopšte ne prihvati presudu. Vidite, oni pripremaju interpretaciju po kojoj ne prihvataju presudu, a naša javnost se priprema na interpretaciju po kojoj je to pobeda. Lepo vidite da tu postoji nesklad. Znači, naša politička elita će reći – Dobro smo prošli. Ta ista politička elita tvrdi da smo mi imali moralnu odgovornost da pomažemo našoj braći preko Drine u građanskom ratu. Pa neka nam onda te patriote, pošto mi drugi to nismo u dovoljnoj meri, objasne koliko je časno prebacivati svu krivicu na svoju braću preko Drine, prema kojima smo imali mo

Najava 357. emisije 

 

 

Svetlana Lukić  

13.02.2009.

 

 

Kada ovih dana gledate šefove država i vlada Mađarske, Francuske, Amerike – vidite im grč na licu, kao da se stalno veru uz neku liticu, na čijem vrhu će ih nešto opet gurnuti u podnožje. To nešto je svetska ekonomska kriza. Panika je velika, 16 američkih obaveštajnih službi je u svom izveštaju potvrdilo da je kriza trenutno najveća opasnost po bezbednost u svetu. Jedna francuska ministarka je na svetskom ekonomskom forumu u Davosu rekla da Evropa može da očekuje velike ulične nemire. I u ovoj našoj zavejanoj jazbini oseća se da se čitav svet uskomešao, jer niko ne zna koliko će ova kriza trajati i šta će iza sebe ostaviti. Svet kome želimo da pripadamo se grči u otvorenoj panici. Kod nas je sve suprotno, sve je kao uobičajeno ustajalo: Šutanovac nas uverava da reforma vojske teče super, predsednik da je bezbednost zemlje vrh brate, Dinkić i Đelić da će, samo kada stignu pare od MMF-a i Svetske banke, dinar biti jak kao Baš Čelik; a doživotni ministar zdravlja Milosavljević tvrdi da mu je Barak Obama ukrao recept za reformu zdravstvenog sistema.

 

Američki predsednik je ostao bez još jednog kandidata za ministra trgovine: senator Greg je povukao svoju kandidaturu, jer se ne slaže sa predsednikom u nekim važnim stvarima. Zamislite ministra-pesnika Slobodana Milosavljevića kako podnosi ostavku zbog neslaganja sa Borisom Tadićem.

 

I prvi Obamin kandidat za ministra trgovine je odustao od kandidature zbog istrage o ilegalnim poslovima u svojoj državi Nju Meksiko, iako nije bio lično umešan. Za to vreme kod nas, one koje su bez stida i srama uzimale milionske plate u RIK-u, iako već plaćene za solidne poslove sudije u Vrhovnom sudu i ministarke pravde, ne misle da su učinile nešta loše. A to ne misli ni DS, koja je ih je i kandidovala u RIK.

 

Postoji zakon o sukobu interesa, postoji Odbor za rešavanje sukoba interesa i oni su zaključili da ministar ne može istovremeno biti i član RIK-a. Ministarka pravde na to ćuti, ali zato i nju i svih 10 članova RIK-a iz DS-a, na neverovatno glup i bezobrazan način njena partija brani kroz usta svoje portparolke, izvesne Jelene Trivan, koja nam je nedavno ispovedila da joj je politika strast, a ljubav šnenokle. I šta nam je kroz ustašca svoje portparolke rekla DS: predstavnici DS-a nisu zloupotrebili svoj položaj, a ostavke su podneli zato što žele da iskažu drugačiji stav prema institucijama. Sada, kada su uhvaćeni sa rukom u tegli meda, oni hoće da nam pokažu da su odgovorni i plemeniti. I, dodaje portparolka, budući da DS ima većinu u RIK-u, on će sada sistemski preurediti fukcionisanje te institucije. I ranije su imali većinu. Šta ih je do sada sprečavalo da urede instituciju RIK-a – požar u Australiji ili oluja u Oklahomi.

83. emisija

06.02.2002.

Učesnici: slušateljke Jasna Bogojević i Lula Mikijelj; Božidar Jakšić, sociolog i Laslo Vegel, književnik


Svetlana Vuković: Kada čujete moj glas, to znači samo jedno: Ceca Lukić je bolesna. Ona tvrdi da nas lažu da je to virus B. Bolesni smo od tranzicije. Vama koji slušate ovu emisiju i nama koji je pravimo tranzicija, u stvari, nije potrebna kao što nam ni rat nije bio potreban jer smo već znali da je besmislen, kao što nam ni bombardovanje nije bilo potrebno da shvatimo da ne treba glasati za Miloševića.

 
U to ime danas slušate naše slušateljke Jasnu Bogojević i Lulu Mikelji. Tokom godina ratova one su bile dvočlana samozvana nevladina organizacija. Od Knina 1990. do albanskih izbegličkih logora u Makedoniji - svuda ih je bilo. Naročito u Sarajevu. Mnogi od nas jedva su dobacili do 5. oktobra. Na smrt smo bili umorni, željni bavljenja privatnim poslovima. Jasna i Lula imaju obtnuti problem. One ne mogu i ne žele da se zaustave jer ne vide dovoljno razloga za to.  
 
Lula Mikelji: Moj muž stalno govori: "Znaš li ti Lulo kako je teško pogledati se u ogledalo i kazati - ti si govno?" Teško je podnio ovo vreme, možda i zbog mene, što sam toliko gurala, pa izbeglice, pa ovo društvo, pa paketi.
 
Jasna Bogojević: Dobro, ali sve je on to gurao s tobom.
 
Lula Mikelji: Ja ne bih izdržala to da nisam imala podršku cele porodice. Ja sam njih potpuno zanemarila.
 
Jasna Bogojević: Kada smo krenule s paketima 1992/93. godine kod mene u špajz deca su ulazila, pa me pitaju - je l' ovo za Sarajevo ili možemo i mi da jedemo?
 
Lula Mikelji: Luda vremena, stvarno. Ali smo uspijevale. Nas dvije posebno. Mnogo se ljudi angažovalo, ali nas dvije smo u Sarajevo uspjele proturiti sve što je iole bilo napisano kao antiratno. Htjele smo nekako da operemo obraz.
 
Jasna Bogojević: Pravile smo komplete. Zdravko, Boris Đukanović, u Kameni teatar, pa nekim svojim prijateljima.
 
Lula Mikelji: Ja sam slala drame u Kameni teatar da igraju, da imaju, tražila sam od ovih ljudi od kojih sam mogla nešto dobiti. Onda ona deklaracija o Sarajevu, jedinstvenom gradu. Tu su Sarajlije pale u nesvest, tad smo skupile 15.000 potpisa iz Srbije. Iz Zagreba je stiglo 3.000 a bilo je ipak malo otvorenije. Oni nisu mogli da vjeruju. Žarko Korać je na kraju išao iza nas i pratio nas, jer to u šta smo mi upadale da bismo dobile potpise i na koji način smo dobijale potpise, to ne smijemo ni da pričamo.
 
Jasna Bogojević: Zvala nas Danica Drašković i otišli smo u Sponu, to je njihova neka humanitarna organizacija. Oni imaju slavu. Kaže - dođite na slavu. Upadamo mi, svi picnuti, balske haljine, dugačke, a pop tek otišao. Danica kaže - evo, ovo je deklaracija za jedinstveno Sarajevo, to je jedna moralna stvar, ja sam potpisala, vi kako hoćete. U početku niko nije imao ličnu kartu. Onda su počeli da vade lične karte, svi su se potpisali osim Ivana Kovačevića i Komnenića. Ja dođem do Komnenića.
 
Lula Mikelji: Na pitanje zašto nećete da potpišete, on kaže - danas je strašno u Bosni. Kaže, u Bosni je strašno od aprila 1992.
 
Jasna Bogojević: A to su počeli da gube Srbi, verovatno je to bilo pred Dejton.
 
Lula Mikelji: To je bio kraj 1994.
 
Jasna Bogojević: Onda je Ivan Kovačević rekao da neko treba da ostane i s druge strane.
 
Lula Mikelji: Od članova SPO-a. Ali, stvarno, prikupili smo 15.000 potpisa.
 
Jasna Bogojević: A Vuk Drašković kaže: "Ma neću da potpišem ovo, kao lider ne mogu. Danica mu kaže - kakav lider, bre, ti potpiši kao Vuk Drašković građanin, književnik. Kako god hoćeš. I on nam je isto pomagao.
 
Lula Mikelji: U to doba Srpski pokret obnove je imao tu antiratnu politiku.
 
Recimo, u Banjaluci nije bilo ratnih dejstava uopšte. Šesnaest džamija je za dva dana srušeno. Ovdje kada se pomene to, zna se za Ferhadiju i sada ljudi uglavnom osuđuju akt rušenja Ferhadije, ali da bi bilo lakše kažu - a Stari most u Mostaru, to je isto strašno. Jeste, naravno, sve je strašno. Ali, prosto, to je neko bježanje od svoje odgovornosti: eto, nismo samo mi, nego su i ovi drugi to radili. Ili, zašto ako neko govori o zločinu u Srebrenici koji je, evo, svi kažu najstrašniji zločin posle Drugog svjetskog rata, tog momenta vas odmah osude ili zato što ste Bosanka pa tako razmišljate, ili kažu - šta misliš o stradalima u Gospiću ili u Pakračkoj poljani. Kao da to podrazumijeva da si samo na strani jedne žrtve. Prosto sam se slučajno rodila s tim imenom, tim prezimenom i etničkim porijeklom. Ja bih stvarno voljela da sam rođena u Švedskoj. Pomislim: da je moj neko blizak doprineo u Sarajevu da neki Srbin strada, pa ne znam, da mi je to rođeni brat, ja bih prva bila ta koja bih ga prijavila.
 
Jasna Bogojević: Ja sam se upisala u Žarkovu stranku kada su se oni pocepali od Građanskog saveza, kada su hteli Žarka da sruše. Biljana Kovačević-Vučo, Lilić - to je bilo sve da se Žarko makne. Ja sam se upisala i imala sam broj, recimo 147, tako nam je bila velika partija. Ja ne volim što je ta moja stranka ušla u DOS. Mogli su da budu opozicija i sada bismo imali pravu opoziciju, a ne SPS i ove koji bi trebalo svi da budu u Hagu, ali eto. I zovu me stalno, ali ja ne idem, naravno. Samo kada su imali tribine za i protiv uvođenje veronauke, tada sam išla, pošto sam protiv, naravno. Protiv toga sam da država završi crkvi posao. Ko veruje neka veruje, ali daj da napravimo neki odbor za spas nas agnostika i ateista, jer mi smo silovani od toga. Ne može inkubator da proradi dok ga ne poškrope. Stvarno, kao da ne radi na struju. Izvini.

Tu imam jednog komšiju koji kaže - a samo čita ''Ekspres politiku'' i gleda dnevnik RTS:  "Znaš kako je za vreme Turaka bilo: evo Srbi, kol'ka je koža, tol'ka je vaša teritorija. A mi Srbi pametni, pa isečemo tu kožu sve u krug pa dobijemo kilometar ili pet kilometara. Napravimo to spiralno pa onda zauzmemo teritoriju". Kao da je Turcima to uopšte bilo važno. Mogli su da ih puste ili da ih sjebu. Ali komšija živi od toga kako su Srbi zajebavali Turke, kao da ih Turci nisu puštali da to rade. I gledaj ti sad, imaš njega, pa onda recimo imaš Matiju Bećkovića 1991. godine, ja to neću zaboraviti, Novi Sad, otvoreni studio, nebeski narod, ostaci zaklanog naroda, ljudi žabe... Da li se sećaš ti toga svega, ljudi žabe koji su prevrnuli čamac? I ti ljudi su se sad povampirili.
 
Lula Mikelji: Meni se čak čini da je 1993/94. bio jači pokret nego što je danas sa ovim novim problemima, a to je suočenje i odgovornost. Čini mi se nekako...
 
Jasna Bogojević: Sa ovim govorom mržnje.
 
Lula Mikelji: Da. Žene u crnom. Nekada tri, nekada pedeset na Trgu Republike. Pa mi smo obilježili svaki datum vezan za Bosnu, hiljadu dana opsade Sarajeva, sa transparentima.
 
Jasna Bogojević: Hiljadu dana, hiljadu pisama.
 
Lula Mikelji: Hiljadu noći u Sarajevu - Beograde dobro jutro, to je bio jedan od transparenata pa su nas pljuvali. Pa je Momo Kapor prolazio i govorio da je Bosna krepala. Taj Beogradski krug, to je bilo toliko svečarski. Ko ne dođe na tu sesiju subotom u podne bio je bolestan i svi smo se raspitivali šta je s njim. Moramo da se sjetimo i pokojnog Slobodana Inića i posebno profesora Životića. Onda, šta se dešavalo? Nikada neću zaboraviti, na jednoj od sesija Beogradskog kruga upoznala sam jednu krasnu gospođu koja je imala neko muslimansko ime, ne sećam se, recimo Hasiba ili tako nekako. I ona je bila redovna na Krugu sa svojim mužem. Pitali su je da li ima problema. Rekla je:  "Pa, nemam baš nikakvih, ja se divno družim sa svojim komšijama, svi mi daju podršku. Čak sam pre neki dan doživjela da mi komšija priđe i kaže:  "Ma znate, gospođo Hasiba, vi ste toliko naša da bi trebalo da promenite ime pa da budete potpuno naša". Ona jadna uopšte nije shvatala šta je on njoj rekao. Ja sam onako zapanjena gledala u nju i kažem - i? Pa - kaže - zamisli kako on misli o meni. Dakle, žena je potpuno uplivala u tu ksenofobiju okruženja.
 
Jasna Bogojević: Lulin muž Rade kaže:  "Samo čekam kad će ona jednog dana da dođe s pijace s nožem u stomaku".
 
Lula Mikelji: Bila je neka prilika, dobro se sećam, pokojni Žika Pavlović je bio sa mnom. Saznali smo da je "Adra" već slala pakete, odnosno vrećice u kojima je moglo da se pošalje nekoliko krompira, nekoliko šargarepa, jabuka, ukupno 5-6 kilograma.  Krenula sam od tezge do tezge onako ludački da jurim i da stavljam u svaku vreću po jedan karfiol, po pet krompira, dve cvekle, pet-šest šargarepa, tri jabuke, ali u svaku. I te vreće su rasle, imala sam ih pet-šest i nisam više mogla da ih nosim. Trčala sam od tezge do tezge i prenosila to. Žika me je pratio i on je svoje dvije vreće tako pakovao. Neki seljak u jednom momentu pita – izvinite, a šta vi to pakujete, kome to, šta to radite? Ja kažem - šaljemo pakete za Sarajevo. A on kaže - jao, šta tamo rade muslimani onim Sarajlijama. Ja kažem - u Sarajevu žive Sarajlije, a opkolili su ih Karadžićevi ljudi koji ih gađaju. Prvo pitanje koje je njemu palo na pamet bilo je - da li si ti Srpkinja? Ja kažem  -jesam. On kaže - ja sam mislio da je tako, ali prosto ne smem da kažem.
 
Jasna Bogojević: U Sarajevu je za 44 meseca neljudske opsade poginulo 12.600 ljudi, civila. Od toga 1.650 dece. To je jedna osnovna škola puna dece. Da li mogu da zamisle ovi koji imaju decu da na školu Sveti Sava...
 
Lula Mikelji: Imam pet prijatelja iz moje škole koji su ostali bez djeteta pogođenog snajperom. Uopšte se ne radi o izvinjenjima. Izvinjenje je meni već postala profana kategorija, pravo da vam kažem. Šta znači nekome reći - izvini. Nekako je potrebnije izvinjenje onome ko treba da se izvini nego onome kome se izvinjavamo. Moram da navedem jedan fin primer izvinjenja: vaša koleginica Isidora Sekulić je preksinoć napravila portret svoga kolege Dževada Sabljakovića koji je bio ovde urednik na RTS-u, koga je rat zatekao u Sarajevu kao novinara Jutela i koji je ostao deset meseci tamo, posle čega se izvukao nekako, stigao na Radio Brod, pa posle Radio Broda stigao u Pariz. Ona je napravila jedan vrlo lijepi portret o čovjeku koji je rođen u Beogradu, živio u Beogradu. I kada je sve to ljepo ispričala, na kraju je rekla: "Nisam od onih ljudi koji nisu znali šta se dešavalo u Sarajevu. Bila sam svjesna opsade Sarajeva, bila sam svjesna zločina u Srebrenici, bila sam svjesna svega, ali sam stalno nosila nekakav kamen oko sebe  kome ću uputiti svoje izvinjenje. Evo odabrala sam svog večerašnjeg gosta Dževada Sabljakovića kome ću kazati - Dževade, molim te oprosti mi za sve što si proživio, ja ti se lično izvinjavam".
 
Jasna Bogojević: Luka Karadžić fura po kasarnama i deli knjigu Radovana Karadžića. Niko se ne oglašava da kaže - to ne mere. Potpuni skandal. Ili recimo, kada Koštunica kaže - nije dobro da se Šljivančanin javno pojavljuje zbog sebe i zbog nas. Ne kaže - u Hag.
 
Lula Mikelji: Hag radi svoje. Ako je Tači ratni zločinac, doći će na red i Tači. Ako je Izetbegović ratni zločinac po tim mjerilima i po nekim dokazima, doći će i on, i uopšte me ne zanima ko je, kako se zove. Meni je potpuno svejedno. Meni kao građanki je bitno da što više ratnih zločinaca bude optuženo, da bude osuđeno. Da li u Srbiji, da li u Sarajevu, da li u Hagu, uopšte me ne zanima, ali da se zna. Prosto se ne osećam dobro ni u jednom od tih gradova da me očeše o rukav neko ko je ratni zločinac.
 
Jasna Bogojević: Tako je, da se manje šetaju među nama.
 
Lula Mikelji: Da je ubio neko dijete, da je iz snajpera pucao u dijete čiju boju očiju vidi.
 
Da ne bi ispalo da ja olako prelazim preko Đinđića, ja pogotovo imam za njega dvije lične zamjerke. Jedna je - onaj vo na Palama, ali sam mislila ajde, bio početak, pa ako će nešto odraditi kako treba, onda je dobro. Uvijek smo u prilici da između dvije loše varijante biramo manje lošu.
 
Jasna Bogojević: Dobro, ali, izvini, nastavićeš. On je imao i tu varijantu, kada je otišao u Sarajevo, on se nije zatvorio na aerodrom kao Koštunica, nego je prošetao tom Baščaršijom pa su ga ljudi pitali za tog vola, a on je rekao - pa ljudi greše. Ja ne kažem da je to dobro, ali on je imao snage. Njega neću zaboraviti ni kada je bila komemoracija Slobodanu Iniću. On je došao na tu komemoraciju iako je Inić o njemu najstrašnije pisao, napravio najstrašniji portret, jer je za njega Đinđić bio njegovo najveće razočaranje. Mislio je da je Đinđić na zapadu školovan političar, da će tu nešto da bude. I Đinđić je došao na komemoraciju. Ima tu pozitivnu crtu što ume da kaže da je pogrešio. Poznajem Ružicu, ja sam sa njom učila engleski. Žena misli kao ja. Ne baš kao ja...
 
Lula Mikelji: Seti se oglasa u novinama, to nikada neću zaboraviti. Pa ono kad je bilo - kakav je Đinđić Srbin kad nije bio tu za vreme bombardovanja. Osim toga, ima i ujaka ustašu u Bosni. A on sada ne kaže moj ujak nije Hrvat. Šta koga briga koje je on etničke pripadnosti. On daje na cijeloj stranici svih novina jedan oglas gdje pokazuje i fotografiju njegovog ujaka i ujne. Ujak se zove tako i tako a njegov sin jedinac je časno dao život za odbranu srpskih nacionalnih interesa u Republici Srpskoj.
 
Jasna Bogojević: Znam ja, i Stanisavljević je pisao o tome. Kada su ga pitali o gađanju Sarajeva, on je rekao - pa izdaleka, a izbliza je to opravdano. Od njega je potekla podela 49:51.
 
Lula Mikelji: Ne, ja ne prelazim olako preko njegovog delanja...
 
Jasna Bogojević: Pa, kao što nećemo ni Đukanoviću zaboraviti Dubrovnik i uopšte sve to. Ali mislim da on ima neku pragmu.
 
Lula Mikelji: On po funkciji ode na liturgiju.
 
Jasna Bogojević: Pa i Žarko Korać ode. Izvini, to može da se odbije.
 
Lula Mikelji: Dobro, to ne znamo sigurno.
 
Jasna Bogojević: Pa, dobro, ode Gašo Knežević iz Građanskog saveza. Možemo da nabrojimo još neke ljude. Zar to ne može da se odbije?
 
Lula Mikelji: Ovde se sve upetljalo, to je to što je strašno. Ta Akademija nauka koja je sve to počela preko crkve. Crkva i dalje djeluje kako djeluje. Evo, ja sam danas čula na Slobodnoj Evropi da je na onom ostrvcetu, na Skadarskom jezeru došlo skoro do sukoba između pripadnika crnogorske i srpske pravoslavne crkve. Tu su bili monasi koji su gradili nešto za crnogorsku crkvu, a onda su za srpsku pravoslavnu crkvu došli pravoslavni popovi u gliserima Vojske Jugoslavije. To meni ne ide u glavu. To su bila dva stuba onog režima. Ali oni su i dalje jedno.
 

Svetlana Vuković: Tu je još jedan čovek rodom iz Bosne, sociolog Božidar Jakšić, koji se poslednje tri godine bavi isključivo Romima izbeglim iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova. Izučavanje ostalih naroda bivše Jugoslavije nije mu u planu. Gospodin Boža Jakšić.

Božidar Jakšić: Razgovarao sam sa svojim kolegom koji predaje savremenu istoriju na Univerzitetu u Ankari, Turčinom. On se naravno interesovao za prilike na Balkanu, u bivšoj Jugoslaviji i pitao me je - a kako vi vidite rešenje, imate li neku ideju? Ja sam mu odgovorio – kako da ne, imam. I to imam ideju koja mi se čini vrlo racionalnom. On kaže – pa koja je? Kažem – pa da nas Turci opet jedno 400, 500 godina okupiraju i da živimo u miru. On se naravno nasmijao i rekao – znate Turska je jednom u svojoj istoriji tu grešku napravila i nadam se da je više nikada u budućnosti neće ponoviti. Prema tome nije ni protektorima lako s nama kao što ni nama nije lako s njima.   

U čemu je zapravo naš problem? Stvar je vrlo jednostavna. Stalno nas guraju u pitanje države kao pitanje prostora. Kolika će ta država da bude? Moram reći da bih volio da živim u jednoj maloj i dosadnoj Danskoj, na primjer, a ne u velikoj Rumuniji Čaušeskua ili velikom Sovjetskom Savezu Brežnjeva ili, u krajnjoj liniji, u velikim Sjedinjenim Američkim Državama Džordža Buša. I starijeg i mlađeg. Prema tome, to nije pitanje prostora i mi zaista sada stojimo pred neriješenim državnim pitanjem. A kad kažem neriješenim, ne mislim neriješivim. Ako mene pitate kada će biti riješeno državno pitanje u ovoj zemlji, onda ću vam reći sasvim jednostavno - onda kada nepismeni građanin dođe na šalter opštine, suda, policije, i bude tamo primljen sa velikim uvažavanjem, bude tamo primljen tako da se zna da je to služba koja služi tom građaninu bez obzira na to što je nepismen, bez obzira na to što je siromašan ili odrpan, i da taj građanin ostvari svoja prava bez ijedne molbe. Da svoja prava ne moli nego zahtijeva. Onda ćemo imati sređeno državno pitanje.
 
Koji su to sudovi u ovoj zemlji koji sude optuženima za ratne zločine? Izvinite, znate li takve sudove? Ja znam da je u Beogradu čovek koji je optužen za Štrpce, onaj Lukić, izručen Republici Srpskoj da tamo odgovara. Hvala lijepo na takvom sudu i na takvom suđenju jer je zločin počinjen ovde. Stradali su građani ove zemlje. Ako možemo prihvatiti međunarodnu arbirtražu za raspad države, ako možemo prihvatiti međunarodne sugestije za raspad savezne republike u ovom sporu između Srbije i Crne Gore, zašto ne možemo prihvatiti međunarodni sud za ratne zločince? Zar su oni zaista dio nas? Za veliki broj građana ove zemlje možda i jesu, jesu i heroji, ali hvala lijepo na takvom herojstvu, pogotovo ako su neki od njih politički uvjereni da su nevini. Neka odu i neka pred međunarodnom javnošću tu svoju nevinost dokažu. Biću prvi koji će im se izviniti.

Prema tome, jeste li nevini, otiđite tamo, tamo vas neće niko u zatvoru maltretirati, neće vas niko prebijati kao što su prebijali otporaše, neće vas niko ubiti, otrovati kao što je ovde činjeno.

Ne mogu da shvatim koje smo mi to društvo ako nikoga ni mali prst ne boli zato što je prethodnog predjsednika srbijanske države Ivana Stambolića pojela maca. Pojela maca, nestao čovjek. Sada najedanput svi treba da lijemo krokodilske suze za jednu nomenklaturu za koju se s dosta vjerovatnoće može pretpostaviti šta je sve učinila jer mi to osjećamo u svom svakodnevnom životu.

Izvinite, za mene je drastičniji slučaj Ivana Stambolića nego Slobodana Miloševića. Slobodan Milošević je uvjeren da je nevin. Ako dokaže svoju nevinost pred međunarodnom zajednicom, on će sigurno biti pušten na slobodu i neće biti maltretiran kao što su njegovi sudovi i policija maltretirali ljude u ovoj zemlji. Ovo igranje, to zamajavanje naroda, građana - donećemo zakon pa ćemo onda slati u Hag, sudićemo ovdje, ali do sada nismo nikoga vidjeli. Ne vidimo ljude na sportskim terenima, ne vidimo ljude u kafanama, na svadbama, nema ih. Inače bismo mi to uradili. To sve na neki način ukida kredibilitet ove države i nemojmo se zavaravati, to ćemo  jednog dana debelo platiti. Jer, narod kaže - što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji.
 
Da se razumijemo, ja ne verujem ni sebi, a kamo li Đinđiću. Uopšte nije važno da li ja vjerujem Đinđiću ili ne. Tu ima nešto drugo - koji je rezultat onog što neko radi. Da li je taj rezultat u korist javnog dobra ili protiv javnog dobra. Švajcarska je, na primer, jedna siromašna država veoma bogatih građana. Mi ovde imamo situaciju koja je fantastična. Siromašna država još siromašnijih građana, i ta siromašna država želi da se ponaša kao raspusni bogataš u kockarnici i da još ono malo što građani imaju negde u nekoj slamarici, u nekoj čarapi, da im i to otme. I naravno, da sam ja načelno protivnik takve politike. Mi idemo u proces restauracije svega i svačega, jedne konzervativne, patrijarhalne restauracije i idemo u pravcu divljeg kapitalizma latinoameričkog tipa. Neka se ne zavaravamo. Daleko smo mi od argentinskog građanina koji će izaći na ulicu. Mi imamo više podanika nego građana. Kod nas sloboda dolazi na mahove i veoma je kratkotrajan gost na ovim prostorima.
 
Mene je malo stid da učestvujem u ovakvoj javnosti i osećanje stida me uvek malo inhibira. To moram otvoreno da priznam. Imao sam tu sreću ili nesreću da nikada nisam živio u normalnoj državi. Što se tiče ovog perioda pod Miloševićem, ja sam radio kao što sam radio i u periodu pod Titom i kao što radim u periodu pod ovim sadašnjim vlastodršcima, kao što ću, ako budem živ, i pod budućim vlastodršcima raditi svoj posao. I radiću ga veoma savjesno i veoma odgovorno. Ja sam u uslovima međunarodnih sankcija organizovao u pet godina Miloševićevog režima pet međunarodnih konferencija o interkulturalnosti sa osnovnom tezom da se grade mostovi poverenja među ljudima, sa nečim što nosim iz svoje rodne Bosne.

Brat je mio koje vere bio. Nisam pristao da učestvujem ni na jednoj međunarodnoj konferenciji koja bi bila takozvani dijalog između Srba i Hrvata, Srba i Bošnjaka, Srba i Albanaca, jer jednostavno ne mogu predstavljati Srbe, to je sasvim očigledno, niti želim da ih predstavljam. Ja mogu predstavljati samo sebe po imenu i prezimenu, a nekada bi mi bilo bolje da ni sebe ne predstavljam. To nije bio moj bijeg iz jedne okrutne realnosti, to je bilo neko zrno pijeska koje sam ja želio da prenesem na neku čistiju ljudsku stranu.
 

Svetlana Vuković: Slušate Lasla Vegela, književnika i šefa novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo.

Laslo Vegel: Politička elita još nekako ima na umu reformu države jer je to odelo političke elite, pa ona mora da brine o odelu. Ali mora da brine i o telu, a to je društvo. Dugo nisam hteo to da kažem, ali meni se čini da mi danas imamo bolje društvo nego političku elitu. Zašto? Zato što je društvo i u vreme kada je trebalo rušiti Miloševića tačno znalo kako politička elita treba da se ponaša. Budite normalni i nastupajte zajedno. To je bila poruka društva. Društvo je imalo još neke poruke. To je jedna brza reforma države i jedna temeljita reforma samog društva. Mi nećemo samo neke druge zakone u parlamentu nego i drugi život. Niko nije izgovorio da želi da pobegne od Miloševića samo pola koraka, a ne deset. Svako je rekao da hoće nešto potpuno suprotno. Ali sada počinje jedna griža savesti tih novih političara: možda smo već mnogo pobegli od Miloševića. Možda je on imao u nečemu pravo. To ne smeju da izgovore jer bi to bilo jako nepopularno, ali ja se bojim da će ta griža savesti u stvari postati jedan veliki  problem.
 
Nacionalno - to nije nešto večno, to se menja i to je jedna istorijska kategorija. Mislim da je tu klopka za sve partije i kada ljudi, teoretičari, intelektualci govore o nacionalnom, oni misle da je to jedna kategorija koja se ne menja i da postoji neka zlatna epoha gde se treba vratiti, uhvatiti korak, pa onda ponovo ići napred. To jednostavno ne ide. To uvek dođe u sukob sa modernizacijom. Ne smatram da je u Srbiji u prvom planu, kako se sada kaže, sukob nacionalne orijentacije i reformista, nego i nacionalno i reformisti imaju sukob sa modernizacijom društva. Tako voz ide dosta sporo i niko ne sme da kaže gde ide taj voz. Ni građani, niko nije mogao demagoški da iskoristi štrajk bankara, pa ni Zastava nije prouzrokovala neki veći potres. To znači da je društvo zrelo za promene, društvo je zrelo da neko kaže tačno gde idemo, kako idemo, kakve žrtve ćemo imati, čega ćemo se odreći, šta ćemo dobiti, ali mnogo preciznije nego sada. Često razmišljam o tome zašto je to tako. Ne verujem da oni koji su na čelu ove države to ne znaju. Mislim da oni sami potcenjuju društvo. Misle da, ako im kažu te stare nacionalne slogane, onda će dobiti na izborima. Ako će reći istinu, onda će izgubiti. Ne. Mislim da će dobiti onaj ko će najpre da izgovori istinu. U drugačijem smislu, šta mu vredi dobitak. Danas dobiti izbore bez istine, to je isto kao što je Milošević dobio izbore bez istine.
 
Mislim da ovi reformisti imaju čudan slogan. Kod njih prepoznajem neke recidive marksističke teorije, a to je baza-nadgradnja. Prihvataju reforme baze - mi ćemo sada doneti kapital, kapital će da radi, stvoriće se jedan drugačiji čovek. Ne, nije to jedino merilo standarda. Setimo se vremena Ante Markovića ili pre. Ljudi su se odrekli 1.500 maraka plate zbog lude ideje i odrekli su se standarda, bacali su cveće na tenkove, nisu shvatali da mogu da putuju u celu Evropu, da kupuju frižidere, kola, da imaju da školuju decu. Nisu mislili. Nego su mislili na jednu ideju koja će to sve posle uništiti. Tako da želja za standardom nije motor istorije. Meni je Labus možda najsimpatičniji čovek, ali možda sa najviše iluzija.
 
Svetlana Lukić: Kada je u pitanju premijer Đinđić, odnosno njegov politički sklop, čega se vi najviše plašite kod njega?
 
Laslo Vegel: Ono čega se plašim jeste najveća opasnost i za njega - da će se on čuvati toga da ima jednu savremenu, evropsku opoziciju. On se toga najviše boji. Dok to nema, dotle će ljudi koji racionalno razmišljaju uvek glasati za njega misleći da nema drugog izbora. Međutim, u politici nije pravo rešenje to da ja moram da biram između crnog đavola i belog anđela - to je opasna situacija, nego da biram između nekoliko sličnih alternativa. Ima više puteva ka dobrom društvu, pa ja mislim da je ovaj put bolji, a neko drugi misli da je ka dobrom društvu onaj put bolji. Mislim da je najveća klopka za Đinđića to što će za njega ljudi da glasaju iz straha da ne bude loše. On je to prepoznao. Evo, ja sam reformista, ako ne izaberete mene, nema reformi, biće još gore. Prema tome, on nema pravog suparnika i on ne želi suparnike. To je tako velika opasnost da će jednog trenutka biti slabiji od antipoda. To njegovo razmišljanje je kratkotrajno. On mora da ima alternative unutar dobrog.
 
Mnogi naši političari misle da su učenici De Gola. Mislim da bi kod De Gola oni otišli na popravni ispit i to nepovratno jer De Gol je u sudbonosnim trenucima znao da kaže - ovog je dosta, Francuska ide u novu etapu. Nije De Gol bio u tom smislu legalista i nije mislio da treba da nastavi ono što je loše, i nije mislio da će ono što je loše nekako izumreti, nego, ako je trebalo, onda se i s mačem borio protiv onoga što je loše. Mislim da je u istorijskom smislu De Gol zaista legalista, a ne oni koji prave kompromis sa onim što je bilo loše.

A što se tiče Koštunice, mislim da je malo koji čovek dobio od jednog društva tako veliku šansu kao on. Prvog trenutka je izgledalo da on može da bude ljubimac bogova, ne samo građana, ali čudno je da ponekad velika šansa onemogući čoveka da ostvari ono što je malo. U tom smislu on je zaista tragična figura i kao političar od koga se očekivalo mnogo, on je to prihvatio i onda vidi da to ne može da ostvari i počinje da se gubi u sitnicama. Meni je bilo i žao pre neki dan da gledam čoveka koji ređa neka imena sa kojim tajnim službama sarađuje ili ne sarađuje. Znate, predsednik republike je mnogo više. Predsednik republike uopšte o tim stvarima ne govori. Mislim da ni privatno ne govori da bi sačuvao autoritet. To je ono što je tragično u jednom čoveku. Meni je lično žao što se tako desilo, jer ne bi bilo loše kada bi u ovom društvu bilo izvornog autoriteta, ne po funkciji, nego zato što njegovo ponašanje čoveku kaže - to je ono pravo.

Predsednik republike daje reč da su svi građani ravnopravni, pa ređa i muslimane, i Mađare i Slovake, a onda kada dođe u Vojvodinu dolazi samo sa pravoslavnim sveštenicima. Ako već dolazi sa sveštenicima, mislim da ne mora da dolazi, ali ako on misli da je to važno i da će od toga njegova vera biti čvršća, onda neka. Ali onda mora i katolike da obiđe, i evangeliste, jer je dao reč. Ali sada građani koji su slušali zadatu reč vide da je predsednik republike nije održao. To je za jednog predsednika republike najveći problem. On može da bude poražen u mnogim stvarima, može vlada da vodi jednu drugu politiku nego što je on zamišlja, može sve, i to neće da ruši autoritet predsednika. Autoritet predsednika može da ruši samo predsednik i to tako što ne poštuje svoju zadatu reč.
 
Ima u Vojvodini jedna banja za lečenje i tamo morate da sedite u vodi 30 minuta. Pored mene je u banji sedelo jedno društvo i lečili su se kao i ja, i glasno su razgovarali, a svi su u bazenu mogli da čuju kako su oni ubijali ljude, muslimane u Bosni. I to su pričali sa uživanjem. Meni je to bilo strašno i nisam mogao da izdržim, izašao sam iz bazena. Mi imamo taj problem: dok oni govore tako glasno i jasno, i dok  nema nikoga da im kaže - vi ćete, gospodo, ići na sud zbog toga - dotle ovo društvo neće moći da se izleči, kao što ja nisam mogao da se lečim. Đinđićeva teorija u ovom slučaju jeste da zapušimo usta i da ne vidimo ništa, da čujemo, ali da ostajemo po svaku cenu u toj lekovitoj vodi, pa možda ćemo se izlečiti. Ako baš dođe neko pa izvadi jednog od nas, pa neka ga žrtvujemo, ali mi ostajemo u vodi. Na takav način mi možemo ostati decenijama u vodi, neće biti lečenja, i na kraju, možda ćemo svi prihvatiti kolektivnu krivicu. Onda može da dođe i izvadi bilo koga od nas.

Ne Hag, ali neki sud čovečanstva jednog trenutka može svakoga od nas da uhvati za uši i da kaže - jeste, ti si krivac zato što si ćutao 10 godina, 20 godina. Ako mi hoćemo da ovim društvom vlada i red i zakon i poštovanje, i ako hoćemo da ti zakoni koje donese parlament budu stvarno oživotvoreni, moraju se hapsiti veliki kradljivci, moraju se hapsiti ratni zločinci, najmanje zbog Haga. Ako bi ovo društvo bilo srećnije da nikog ne pošalje u Hag, ja bih onda rekao - ne treba nikoga da pošaljemo u Hag. Ali, mislim da u Hag ne treba nikoga slati zbog novca, nego zbog sreće društva, zbog nas. Hag je nama slamka da se izborimo za tu sreću. Hag u stvari nama služi da formiramo naše moralne norme u koje ćemo svi verovati. Ali dok ratni zločinci slobodno šetaju, dotle nema verovanja ni u kakve ljudske norme i vrednosti. I upravo zbog toga, ako to neko želi samo zbog novca, onda možda to i ne treba činiti, nego isključivo zbog normi, zbog vrednosti.
 
U Novom Sadu se desilo ono što su Mađari uradili, to je mračna tačka mađarske istorije. Ali isto tako 1945. po ulasku partizana, isto tako i nedužni Mađari, i to u ogromnom broju, su bili žrtve. Ako hoćemo da budemo jedan zaista uzoran grad u ovom delu Evrope i Balkana, onda bi trebalo da mi u Novom Sadu u centru grada izgradimo jedan spomenik svim žrtvama, a da niko nema monopol da ih oplakuje. Nijedna crkva, ni pravoslavna, ni katolička, ni evangelistička, ni jevrejska opština, nego svaki čovek kada misli da je to njegova unutrašnja potreba da stavi jedan cvet tamo. Tiho, jedan cvet, ništa drugo.

 

 

                            Peščanik, 359. emisija: Milk 

 

Presuda je ogromna, ali glavna vest je da se Milutinović vraća iz Haga redovnom linijom JAT-a ... Mišković, Luka Beograd, prostorni plan – sve to ima veze sa 8.000 ubijenih muslimana u Srebrenici ... Mi smo kao ona patka koja uporno guta klizavu ribu, a ova joj izlazi na drugu stranu ...

 

 

Gosti: Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava, Borka Pavićević iz CZKD, dramski pisac Biljana Srbljanović

 

Domaćice: Svetlana Lukić i Svetlana Vuković