(Napisao Veseli Svet Rekovca)

Poznavaocima domaće džez publicistike tihi, gotovo neprimetni odlazak Zvonimira, Zvonka Skerla(1934-2009) učiniće se kao još jedna potvrda poraznog nivoa na kome se ona danas nalazi: oskudna dvorečenična notica u kasnoj informativnoj emisiji javnog servisa Radio televizije Srbije bila je sve što se moglo čuti o ličnosti Zvonimira Skerla, talentovanog aranžera, kompozitora, dirigenta, pijaniste i tromboniste, koji je bezmalo celu svoju karijeru vezao za džez orkestar ove kuće.

Gusti sled prošlogodišnjih događanja oko Big-benda Radio Televizije Srbije, odlazak jednog od njegovih najvernijih hroničara i dugogodišnjeg muzičara Predraga Stefanovića Grofa (1928-2008), ali neprimereno skromna proslava slavnog jubileja istog sastava u decembru protekle godine - šezdeset godina od osnivanja orkestra, podsetili su nas, svaki na svoj način, na prolaznost vremena. Nestanak jednog od njegovih najvažnijih članova, učinio je da ovo podsećanje produbimo, da se opomenemo koliko zapravo malo znamo o ljudima koji su svojim stvaranjem obeležili istoriju domaćeg džeza.

Zvonimir Skerl, rođen je u Zagrebu, gde je završio i muzičku školu. U rodnom gradu, tokom godina radio je kao pijanista u raznovrsnim sastavima od trija do tenteta, posebno negujući stil muziciranja u džezu poznat kao „West Coast“. Docnije, sa jednim od ovih sastava napušta zemlju i provodi izvesno vreme u inostranstvu, da bi se ponovo vratio 1965. godine, kada i počinje profesionalni angažmana u Big bendu Radio televizije Beograd kao instrumentalista. Nastupao je svirajući trombon, i povremeno pomagao Vojislavu Bubiši Simiću u stvaranju i pisanju aranžmana, radeći kao pomoćni dirigent, pa čak i svirajući neko vreme klavir. Kaligrafskim rukopisom, ispisivao je dobar deo programa orkestra koji ovaj sastav svira i danas.

Skerl se za dirigentsku i aranžersku ulogu čvrsto vezuje sredinom osamdesetih godina prošlog veka, kada zamenjuje svog cenjenog dugogodišnjeg dirigenta, Vojislava Simića. Big bend Radio televizije Beograd on preuzima u trenutku odlaska nekih od njegovih najvažnijih članova, u momentu slabog interesovanja šire javnosti za muzički kontekst koji je ovaj sastav donosio. U doba tragičnih devedesetih, i u momentima raspada države, socijalnog raslojavanja i opšte društvene i materijalne krize, Skerl uspešno vodi bend, zadržavajući strukturu nepromenjenom, uspevajući da prebrodi sve scile i haribde jednog u biti nezahvalnog posla duboko vezanog za očuvanje tradicionalnih kulturnih vrednosti. Krajem devedesetih, na samom kraju ovog posla, Skerl odlazi u penziju. Sudbina se poigrala sa ovim racionalnim i mirnim čovekom, kojem su strogi profesionalni standardi predstavljali imperativ. Zvonimir Skerl se potpuno povukao iz javnosti, odbijajući pozive na intervjue i razgovore u kojima bi evocirao svoja sećanja na rad sa orkestrom, ostajući veran svojoj dvojici prijatelja: Robertu Hauberu i Milenku Prodanoviću.

Ostaće upamćeno da se, kao jedan od retkih muzičara kod nas, stručno usavršavao na znamenitoj džez - školi „Berkli“ u Njujorku.