Naslov mog pitanja je jednostavan, a istovremeno traži malko angažovanja.

Pri susretanju sa prijateljima, neprijateljima, rođacima, dalekim rođacima i strancima, uvek sam, ukoliko bi bilo ma i malo naznake da postoji izvesnih sklonosti ka ovoj vrsti muzike pokušavao da "dokučim" a odakle to.

Nekada su odgovori bili lakonski - od "Pa tako...", a nekada sam imao čitavu jednu malu elaboraciju na temu. Jedna od onih koju ću najviše pamtiti odnosi se na čoveka kojeg sam video dva puta u životu (i valjda ga, verovatno nikada više ni neću videti). U jedno doba radio sam za mog rođaka koji je imao štampariju. Silom prilika (sa rođacima je uvek "sila prilika") često sam navraćao u "dizajn centar" iste (štamparije) i tamo viđao momka koji je bio "dizajner" (nazovimo to tako tim imenom, mada je verovatno ponajpre bio kopirant fajlova i budalaština raznih klijenata ili puštač na osvetljavanje ili... ko zna, a nije ni bitno). 

Jednom, letnji dan do podne, povedosmo diskusiju o raznim stvarima i upitah mladog čoveka "Šta sluša", očekujući neobavezan odgovor... Međutim, moje zaprepašćenje je bilo ogromno - lik mi reče da se "izboo nožem" slušajući - Džona Koltrejna i njegov album "Ole". Onda mi je, veoma plastično obrazložio da je jednom u životu čuo taj album i naprosto je morao znati ko to svira, kakva je to muzika i sve drugo. I tako je počeo da sluša jazz...

Priznajem, ja do dana današnjeg nisam preslušao "Ole" Nisam ga zapravo čuo. Čuo sam mnogo toga drugog, ipak Trane mi izmiče ušima.

Ali mi u glavi i dalje stoje reči čoveka za drljavim musavim kompjuterom tog popodneva. Lik čoveka sam zaboravio, štampariju sam takođe zaboravio, rođake, klijente... ipak, slova i ushićenje slučajnog poznanika, ili bolje, nepozaninka nikad neće iščileti.

Zaista, kakva su vaša iskustva? Kako ste vi počeli da slušate jazz? I da li ste...

Kako sam poceo da slusam jazz, odgovara neko na tvoje pitanje, i kaze, zamisljeno, ma bila neka grupa Jazz za pocetnike i ja se upisao/la tek da probam jel radi opcija za pridruzivanje grupama, kad tamo...i eto.

Ha, ha, nazad u realni svet, svako nesto pocne da radi nekako, sto bi rekli pristalice logike. Nemoguce mi je da pogodim koji su preduslovi da jazz padne na nevino uvo a da ga ono zadrzi. No i to se dogadja. Moj prvi jazz je bio Bili Holidej, na radio emisiji koja je cela bila o njoj. Mnogo sam se zainteresovao, i cak snimio na kasetu veci deo emisije. Nesto kasnije komsija sa sedmog mi je dao kasetu na kojoj je bio snimljen Koltrejnov Giant Step (sto nisam ni znao niti kako se zovu stvari jer kaseta nije imala natpis, sem Coltrane). Rekao mi je da je ne vracam dok mu ne kazem da mi se svidja, i da se ne zanosim da ce to biti nakon prvog slusanja. Pustao sam je svaki dan najmanje jedanput, mesec dana - dok nije pocela da mi se dopada. Onda sam je pustao i dalje, veoma cesto (to je bila jedina jazz kaseta, plus snimljena Bili koju sam imao) jer mi se dopadalo da slusam. Dan danas ponekad preslusam taj album, mada ne vise na kaseti...zapravo u ono vreme nisam ni saznao kako se zove album, to nije znao ni komsija sa sedmog. Prepoznao sam muziku mnogo godina kasnije, kad mi je cd Giant Step dopao saka.

Eto, probaj i ti tako sa Koltrejnom. Uspeva cekicem. 

Sve je to relativno. Mislim da je akcenat na onom "slušati" jako važan.

Sa druge strane, koloritnost kojom je obavijena gotova svaka od ličnosti jazz muzike je neverovatna.

Pritom ta koloritnost zalazi u sfere ljudskog duha višeg nivoa, nekako su nam ti jazz-eri bliži zbog svojih neverovatnih događaja u kojem su učestvovali, zbog načina života koji su vodili, zbog žena koje su voleli, zbog enigmi i mističnih okolnosti koje prate njihove smrti i ubistva.

Svet jazz-a je nešto drugo.

Da... ali o čemu sam ono pričao, hmm...

O Trejnu?

Zivoti jazzera, o tome se moze napisati knjiga kao i o zivotima pesnika. Obe su napisane, ali je ova o zivotima jazzera znatno slabija (But Beautiful)...

Zato što ju je pisao dosadan, netalentovan čovek i uprskao stvar.

Prvorazrednim stvarima treba da se bave prvorazredni ljudi.