Na današnji bi dan (mislim na 4 avgust) Luj Armstrong napunio 108 godina da je poživeo. Nađe se još po koji njegov vršnjak živ po svetu. Sam Armstrong bi se verovatno usprotivio proslavi, i održao bi je mesec dana ranije, jer je tvrdio da je rođen 4 jula 1901. No činjenice su dokazane.

 

O njegovom životu i karijeri se sve zna, i lako je dostupno. Izdvojiću najznačajnije momente. Najpre je potrebno naglasiti da je Luj Armstrong ne samo ozbiljan džez muzičar, nego i inovator koji je presudno uticao na razvoj džez muzike tokom 20tih i 30tih. Period po kojem je mnogo bolje upamćen, pevanja dopadljivih pesmica, došao je kasnije. Bilo je to ovako.

 

U Nju Orleansu, gde je rođen, se svirao njuorleanski džez (otud i naziv). To je ona arhaična, zapaljivo-šaljiva vrsta pleh muzike koja se dan danas može čuti npr. baš u Nju Orleansu, ali i bilo gde drugde po svetu u izvođenju entuzijasta. Nije ni nju lako dobro svirati, a jedan od prvih virtuoza bio je izvesni  Joe Oliver, zvani King. Kod njega je mladi Armstrong kasnije nazvan Sačmo (Satchmo) ispekao zanat. Evo šta Armstrongov nadimak znači. Satchel je vrsta torbice, male vreće (sack). Satchmo je nadimak za one koji imaju vrećaste usne. Daleko od toga da je bio jedini u tom delu sliva Misisipija, ali je nadimak dobio kao već internacionalna zvezda u smsilu opisivanja embažure koju je imao...

Od plejade sjajnih instrumentalista tog doba treba izdvojiti Kid Orija, Biksa Bajderbeka, posebno Sidni Bešea. Armstrong je naravno svirao sa svima njima, pa je u jednom trenutku otišao u Čikago, kao i toliki crnci sa juga države u to vreme. Tamo je sjajno živeo zahvaljujući svom umeću, a sve više je razvijao inovaciju u džezu koju sam pomenuo na početku. Ona se, u najkraćem, odlikuje stavljanjem individulane solo improvizacije u prvi plan. Ova rečenica predstavlja i najkraću i najtačniju definiciju džeza, pa sad vidite koliko je ’Vrećasta usna’ bitan za razvoj džeza. Pre njega se džez svirao kao kolektivna improvizacija, sa solo tačkama usmerenim prevashodno na to da solista pokaže koliko je vešt. Satchmo je to razumeo drugačije, i kao solista davao značaj i strukturu celoj kompoziciji.

Armstrong je živeo životom tipičnim za uspešnog muzičara tih dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka: svirao po poznatim klubovima i sa drugim poznatim muzičarima (npr u klubu koji je držao Al Kapone), svađao se sa King Oliverom (sa njim su se svi svađali, zakidao je na plati), selio u Njujork  gde je svirao za Dač Šulca, u njegovom Cotton Club-u, vraćao u Čikago, pa u Njujork, i finansijski bio na propasti u prvoj polovini tridesetih. Tada su veliki orkestri već počeli da propadaju, iz istog razloga zbog kojeg će najzad propasti i najveći, Djukov i Bejzijev. Nije se mogao plaćati rad tolikih muzičara (šesnaestak) po bendu. Tako je Flečer Henderson objavio bankrot, King Oliver se patio da zaradi platu makar samo za sebe, Sidni Beše je postao krojač muških odela, Kid Ori se vratio u Nju Orleans i posvetio uzgajanju živine, Biks Bajderbek umro, a Luj Armstrong počeo da peva. Posle, kada je džez opet postao nešto od čega se dalo živeti, pedesetih, bilo je kasno. No, tako je zapravo i najbolje. Armstrong je svoju misiju u džezu ionako završio, promenivši ga nabolje zauvek. Pevanje mu je donelo, najzad, i već kao sredovečnom čoveku, kuću u Kvinsu, na koju je bio dirljivo, ali sa pravom ponosan (najobičnija omanja kuća, u to vreme nije bilo dovoljno biti zvezda da bi sagradio Neverland, bar ne ako si crn). Najzad, za nas najvažnije, donelo nam je nezaboravne pesmice koje je ovaj veliki čovek izvodio sa šarmom i darom koji se retko sreće. I tu je bio inspirator kasnije slavnim pevačima, prvenstveno Bing Krozbiju. Nije da je voleo baš sve pesme koje je izvodio. Kada su mu pustili Hello Dolly jedva je pristao da učestvuje, nazivajući stvar ordinarnim sranjem. Maja 1964 je ta stvar skinula Bitlse (Can’t buy me love) sa prvog mesta US liste. To je uradio još jednom, sa mnogo boljom pesmom, What a wonderful world, 4 godine kasnije (malo pre toga Bitlsi su imali na br 1 Lady Madonna).

 

Još neki detalji. Marihuana je bila deo njegovog života. Nije bio čiča Toma, mada su ga mnogi tako doživljavali. Predsedniku Ajzenhaueru je javno poručio da nema muda po pitanju rasne segregacije, a kada ga je Nikson pozvao na prijem u Belu Kuću, poručio je fuck that shit, i ostao kod sopstvene kuće.

Kao veoma mlad, još u Nju Orleansu, zajedno sa prvom ženom je usvojio trogodišnjeg retardiranog dečaka, sina poginule rođake, i vodio računa o njemu do kraja svog života.

 

Srećan mu rođendan, tamo na nebu, gde pretpostavljam igra sa nekim obraz uz obraz.

Posle koncerta u Londonu, na koji je došla sama britanska kraljica, silno se zabavljao. Posebna mu je slast bila da savetuje Kraljicu majku da za dobru probavu postoje izvrsne pilule koje i sam koristi - a potom ih je i ponudio njenom kraljevskom veličanstvu.

Pre njegovih pop hitova, kada je mahom ostavio sviranje trube, vodio je mali sastav koji je svirao svuda po svetu muziku na granici između Nju Orleansa, diksilenda i svinga. Ture su bile naporne, muzičari bi često pucali, pa bi se silno zabavljali tako što bi svakom od članova priredili po koju psinu, smicalicu. Jednom su zapazili da je Arvel Šo, basista posebno voleo pivo koje je lokao u nekontrolisanim količinama i tako "urađen" često izlazio na scenu, što je Armstronga pomalo nerviralo.

Šou su se odužili tako što su jednom, pre koncerta pomešali izvesnu količinu piva i urina, nudeći mu "koktel" kao "lokalni pivski specijalitet".

Basista se najednom, te noći, zauvek "skinuo" sa piva. :)

Sa druge strane vrhunskog trombonistu Džeka Tigardena (koji je pred kraj života putovao i svirao sa Sačmom) nisu mogli nikako da odviknu od alkoholnih navika. Najgore je bilo što je alkohol i te kako uticao na ionako otegnut Tigardenov akcenat/dikciju.

Za Tigardena su probali drugu strategiju. Namestili bi mu lokalnu žensku, misleći da će ga delom to pomalo odvući od flaše.

Ipak, njihovo zaprepašćenje je bilo ogromno, kada su jednom posle svirke otišli da posete Tigardena i vide kako napreduje "odvikavanje". Prizor je bio fascinantan: lokalna ženska je sedela na stolici, a Tigarden je ležao na podu sa flašom viskija u ruci igrajući se električnim vozićima, svojom omiljenom zabavom, pritom poprilično zabrinut što ga ta žena "prokleto" ne razume... :)

Ništa bolje od par anegdota za razbibrigu. Ne postizavam da valjano proučim tekst o bratu Jang, večeraske najzad imam više vremena, očekuj komentar.

Zapravo, tvoj tekst je jedinstven. Nisam video druge tekstove posvećene velikanima.

To je prava stvar.

Setiti se nekog i kada ga nema.

 

 

Ima gi o raznima po blogovi, al neima o nama jazzerima...sto jes jes.

Za to je kriva CIA. Sve zabranjuju :)