Rubrika čitulje je neminovna kada pratite džez. Džezeri su mahom stari. Da bi neko svirao bap od kad bap postoji, morao je da počne ranih četrdesetih. Jedan od takvih bio je i Džoni Grifin. Malo mlađi od Dizija i Parkera, slušao ih je uživo još 1945., a sledeće godine napunivši 18 pridružio se jednom od "proizvođača" velikih džez muzičara, Lajonelu Hemptonu. Petnaestak godina kasnije je nosio nadimak "Mali div" (pre Renault-ovog vozila) i bio poznat kao fastest gun kad je upitanju saksofon, titula koja bi, baš kao u vesternima, često bila stavljana na kušnju. U fonoteci devedesetdvojke sam pronašao jedan od njegovih najbolji albuma – reč je zapravo o albumu Telonijusa Monka, pod naslovom Misterioso. Svirka se odigrala 1957 u Njujorškom Five Spot klubu. (Za ljubitelje likovne umetnosti podatak u vezi omota ovog albuma: De Shirico).

Kao i svi džez muzičari, radio je dok je mogao. U slučaju Džonija Grifina to je značilo do prošlog ponedeljka, kada je održao svoj poslednji koncert. Preminuo je u petak.

Svirao je u Novom Sadu, pre dve godine.   

Iako ne volim smrtovnice neka mi bude dozvoljeno:

JOHNNY GRIFFIN (1928-2008)

Eto...

... napustio nas je čovek koga su zvali „Mali div“, džez muzičar, alt, tenor i bariton saksofonista, klarinetista i oboista - Džoni Grifin.

Mnogi su Grifina smeštali u školu bapa i hard bapa. Istina je, kao i uvek, verovatno u sredini – Grifin je dolazio iz konteksta big-bendova, posebno benda Lajonela Hemptona (Lionel Hampton), koji je u posleratno doba vodio impresivan veliki orkestar sposoban da izvodi uptempo numere, stilski krećući se uskim granicama džeza, svinga, ritam i bluza i odlično podvlačeći Hemptonovo virtuozno sviranje vibrafona, bubnjeva i klavira.

Svoj debi imao je godine 1945. kada je u Los Anđelesu nastupio sa Hemptonovim bendom i tamo snimio ploču.

Početkom pedesetih Grifin nastupa u raznim ritam i bluz sastavima, i posle služenja vojnog roka, negde 1953., u Čikagu postaje jedan od novih glasova na tenor saksofonu. Potpisuje ugovor za Blue Note i postaje umetnik koji snima za ovu kuću, ali paralelno, Telonijus Monk (Thelonious Monk) ga ohrabruje da istovremeno proba da nastupa sa njim. Jedno vreme, Grifin snima i za kompaniju Riverside, Orina Kipnjuza.

Godine 1957. snima album sa Mesindžersima Arta Blekija (Art Blakey) kojima se na klaviru pridružuje Telonijus Monk. Isto tako, on se može čuti na ploči „Telonijus Monk u klubu Five Spot“.

Niz albuma koje je Grifin snimio tokom veoma plodne karijere u drugoj polovini pedesetih (sa Vinton Kelijem, Henk Moblijem, Džonom Koltrejnom, i drugima) doprineli su da stekne laskavu titulu „najbržeg tenora na svetu“. Zaista, tehnička superiornost koju je Grifin posedovao impresivnog je karaktera, ali ju je on uvek obogaćivao neverovatnim ritmičkim osećajem, melodijskim invencijama i osobenim tonom.

Početkom šezdesetih Grifin se seli u Evropu, i nalazi svoj mir u Francuskoj. Evropa je tih godina naprosto predstavljala meku za mnoštvo američkih džez muzičara i oni su na evropskom tlu bili daleko više prihvaćeni i cenjeniji nego u svojoj domovini. Grifin postaje prvi saksofonista sa kojima žele da sviraju i snimaju svi koji su pristizali iz Amerike. Tako nastaje serija njegovih snimaka sa najvećim zvezdama džeza onog doba: braćom Ederli (Nat i Cannonball Adderley), Vesom Montgomerijem (Wes Montgomery), Dizi Gilespijem (Dizzy Gillespie), Telonijusom Monkom.

Početkom sedamdesetih Grifin svira sa Keni Klark/Frensi Boland bendom, ali i sa nizom drugih evropskih bendova.

Svirao je do poslednjeg momenta, a pre izvesnog vremena mogli smo da ga čujemo na džez festivalu u Novom Sadu. Za one koji su pratili pomenut događaj, to je bilo nezaboravno iskustvo.

Džoni Grifin je umeo o sebi da govori da se ne oseća da pripada ovoj planeti, već da je poslat odnekud daleko da učini nešto na našoj zemlji i da se ponovo vrati u to „daleko“.

Na stranu od ovih hermetičnih, mističkih konstatacija Grifinov muzički kredo dobro opisuju reči koje je izgovorio nekom prilikom. U njima je duhovito pomenuo da koristi svoj instrument kao mašinku, pogađajući ljubavlju umesto mecima srca slušalaca.

„Ja želim da sviram brzo. Mene to uzbuđuje, ali onda moram da sebe kontrolišem, zakočim, obuzdam. Ipak, kada tada čujem da ritam sekcija odlično svira – dođe mi da eksplodiram“

Hvala godspodine Veseli na ovom uvidu u lik i delog pok. Grifina. Na ovom sajtu se moze naći samo jedna njegova ploča, odnosno ona koju pominješ, svirka iz kafića Five Spot. Okačio sam to na svoju listu (videti pod pape92 plejliste, a izlistana je i u Jazz za početnike listama, samo tamo je već mala šuma lista).

Inače kad smo već kod lista, ona na kojoj su živući muzičari prve bap generacije, koja je svirala 40tih  je sve kraća. Retke prilike da se poslušaju uživo biće sve ređe, ne treba ih propuštati ako se ukažu. Da ne ureknem nekog budućeg koga ćemo božezdravlja slušati, ali...  

Da parafraziram najvećeg zen-budistu među muzičarima, Arti Šoa: Ako su ljudi veliki, posle njihove smrti muzika ostaje i nastavlja da živi. Nažalost, u popularnoj muzici našeg doba češći je upravo suprotan slučaj: ljudi su malecki, ali dugovečni - a njihova muzika davno je umrla, mnogo pre njih samih.