Mingasovi Prsti

Jazz za pocetnike vam sa ponosom pretstavlja Mingasove Prste – tekst i muziku posvecenu jednom od najvecih, a svakako jednom od najplodnijih kompozitora i vodja sastava u svetu jazza – Charlsu Mingasu. Kazu da je jedino Elington imao vise sopstvenih kompozicija od njega. Nije samo to razlog, zapravo to je najmanji od svih razloga. Mingas je u toku svoje karijere prošao kroz sve stadijume kroz koje je prolazio i sam jazz – a cinici bi rekli da su i umrli otprilike istovremeno.

Čarls Mingas je rodjen 1922. Poredjenja radi, Parker je rodjen 1920, Dizi 1917...tako da se Mingas generacijski uklopio u ekipu koja je sredinom 40tih pocela da svira bap. Rodjen je u Arizoni, blizu Meksičke granice, a Meksiku će se vraćati često a bogami i konačno. Odrastao je u LA, u getu po imenu Vots. LA geto je bio i ostao izvor svakojakih nevolja, ali i kuhinja odakle su se rađali muzički taleni: klasična priča o mešavini rasa i muzičkih uticaja. U svojoj autobiografiji Mingas pominje i da ga je otac tukao (zaradi piškenja u krevetu)...kao što govore izvesni teoretičari džeza, svi džezeri se dele na patetične i frustrirane, a Mingas je svakako pripadao ovim drugim.

Baron Mingus

Roditelji Charlsa Mingasa su bili dovoljno imućni da voze Ševroleta i da daju svoje dete da uči neki instrument. Bio je to trombon. Mingas senior je uskoro izludeo od sinovljevog vežbanja na trombonu, oduzeo mu dotični instrument i kupio čelo. Sa čela je Mingas kasnije lako prešao na bas, instrument kojim je stekao slavu. Medjutim, učenje muzike je, kako prica sam Mingas, u ono vreme bilo poprilicno šljampavo. Mingasov prvi učitelj nije zahtevao od Mingasa da nauči da čita note, važnije mu je bilo da roditelji brzo vide da je mali nešto naučio da svira, tako da Mingas sve do 15 godine nije bio sposoban da čita komplikovanije partiture. Opet, to mu je donelo sposobnost koja se najvise ceni kod dzezera: da improvizuje kad je u corsokaku, da se osloni na uvo, da predvidi sta bi trebalo da odsvira. Prvi uzor i ozbiljan učitelj bio mu je George Red Kalender, 6 godina stariji tada već afirmisan kompozitor i aranžer koji je radio sa Armstrongom, kasnije Net King Kolom, itd... Preskacemo deo Mingasove karijere u kojem je on bio pouzdani basadžija u ansablima Luja Armstronga, Kida Orija, Lakija Tompsona…inace je u to vreme Mingas imao prilicno nesrecan i sada zaboravljen pokusaj da sebe po ugledu na Djuka Elingtona i Kaunta Bejzija, nazove Baron Mingas (mozda je bio inspirisan stripovima o Flas Gordonu). 1946, 7 i 48 je proveo u bendu Lajoneja Hamptona, koji je svirao jednu od njegovih prvih snimljenih kompozicija, Mingus Fingers. Klavir je učio kod veoma poznatog Lojd Risa, koji je izmedju ostalih bio učitelj i Eriku Dolfiju. '50 i '51 je svirao i snimao kao clan trija Red Norva, vredno je vežbao postavsi ubedljivo najtrazeniji basista na zapadnoj obali. Zatim se, kad je osetio da moze da napreduje u karijeri preselio u centar dzezerskog sveta – u Njujork, gde je dobio mesto u orkestru Djuka Elingtona. Napredak je dramatično zaustavljen – Mingas je jedini muzicar koga je Djuk Elington licno izbacio iz benda, 1953. To se desilo posle cuvenog incidenta sa Huanom Tizolom (napad sekirom), trombonuistom i kompozitorim koji je napisao Karavan i Perdido.  Nakon toga se Mingas izgleda malo deprimirao, pa je nasao posao u pošti.

Naravno, coveku kao sto je Mingus nije sudjeno da vek provede kao poštar. Čarli Parker je u to vreme morao da ga malo nagovara da se mane poštanskog pečata no na kraju se Mingas te iste godine vratio muzici. U to vreme je postao toliko dobar na basu da su ga svi želeli kao studijskog muzicara ili pratećeg na svirkama po klubovima ili turnejama. Tako je naprimer Mingas učesnik tzv “najvece svirke ikada” koja je odrzana 1953 u Masej Holu u Torontu, gde je svirao sa Parkerom, Dizijem, Badom Pauleom i Max Roucom.

Afirmacija

Tek u drugoj polovini 50tih Mingas se afirmise, i vise od toga – stice slavu kao kompozitor i vodja ansambla. To je uradio pločom Pitekantropus erektus, koju ne možemo slušati u plejlisti jer je nema u fonoteci devedestdvojke (navedena jeste). Mingas je imao sve predispozicije da bude inovator. Mnogi ga arhiviraju u pretinac koji zovu “treca struja dzeza”, što je oznaka za struju među kompozitorima koji nastoje da koriste elemente klasicne muzike u dzezu. Takodje, divio se i ucio od Carlija Parkera i bio jedan od najboljih (uz Petiforda) basadžija u svetu bap muzicara ranih pedesetih. Ali album o kome govorim ima i jedan kvalitet koji se pre njega retko gde mogao naci…radi se o nekakvoj preteci free jazza. Potražite i poslušajte. Trivia: U stvari bi ova stvar trebalo da se zove Australopitekus erektus umesto Pitekantropus erektus, jer je o snimku Mingas ovako govorio: "Ova kompozicija je tonska džez poema, jer muzičkim putem oslikava moje shvatanje današnjice, moderne kopije prvog čoveka koji je stajao uspravno: koliko li je samo taj mogao biti ponosan smatrajući se za prvoga koji više ne hoda na sve četri.” Prvi takav je bio Australopitekus…

Još je uspešniji bio sledeći albuma pod nazivom «Clown». Sa nje je narocito dobar molski bluz pod naslovom Haitian Fight Song. Očajanje, nema ni nje…ko je pronađe naka obrati paznju na ubitacno dobru bas liniju i na fantasticni solo Dzimija Nepera na trombonu. Nepera valja posebno pomenuti: on je sa Mingasom radio, sa prekidima, tokom većeg dela njegovog najplodnijeg perioda. Izgleda i da Mingas nije zaboravio svoj prvi instrument, jer ćete trombon naci u većini Mingasovih kompozicija, a Neper je bio najbolji. Šteta što je Mingas, iritiran kada Neper nije hteo da mu pomogne oko sredjivanja partitura na turneji 1963 ovome nabio trombon u zube i rasekao mu usnu. Posle toga dugo nisu svirali zajedno.

Meksiko

Mingas je mnogo voleo Meksiko. Rodjen je na Meksičkoj granici, a  odrastao blizu Meksikanaca. Mingasov šurak Odel Karson (koga je Mingas takodje mnogo voleo)  je bio profesionalni izvodjač meksičkih pesama na gitari, marijačo, osim toga postoji i dublja emotivna veza sa Meksikom: kao tinejdzer, Mingas je ugrabio svoju dragu, i sa njom pobegao u Tihuanu. Najzad, Mingas je u Meksiku i umro. Njegovu ploču ”Tijuana Moods” je dakle lako razumeti kada je reč o motivima za njen nastanak a nije teško ni slušati je. Iz nekog razloga je kompanija za proizvodnju ploča – i još koječega – RCA odlučila da album Tihuana Moods snimljen 1957 objavi 1962. A Mingas je za njega rekao da je najbolji koji je ikada napravio. Doduše, to je govorio vrlo često. Mingas je takođe rekao da je bio veoma tuzan dok je pisao note za Tijuana Moods – što je radio u samoj Tihuani...da je bio tužan, moramo da mu verujemo na reč. Najpre, takodje je izjavio, u svojoj autobigrafiji, da je imao odnos sa 23 zene u toku jedne noci u Tihuani, sto ne lici na ponasanje tuznog coveka...ili mozda i lici...a zatim, na ploči ćete naći malo tuge, a mnogo veselja. Šteta što nije bilo moguće da je uvrstim na plejlistu, ona bi išla cela. Za one koji su je slušali, evo zanimljivosti u vezi jedne od kompozicija: Ysabel's Table Dance. Ovoj kompoziciji prethodi u muzičkom smislu druga velika Mingasova kompozicija, koju je on napisao desetak godina ranije, a koja se zove Story of Love. To je prva Mingasova stvar u kojoj se kao strukturalni element javlja latino muzika i jasno je da je povezana sa neprezaljenom mladalackom ljubavi, koja se inace zvala Kanila Džejn i koju je Mingas, ako je verovati njegovoj autobiografiji, kasnije pustio u promet. Treba zapaziti da je kako i prva Mingasova Story of Love, tako i ceo album Tijuana Moods daleko od one vrste latino trenda koji je zahvatio jazz jos od kako je Dizi «izmislio» kubansku muziku. Iako Mingasu nije bila strana afro-kuban muzika, ovde je nema. Samo Meksiko.

AH UM (1959)

Najzad nešto što možemo poslušati sa plejliste!

Izdata maja 1959 za Columbia Records, u Njujorku. Ploca je najveci uspeh Mingasa u karijeri, bar kad je rec broju prodanih ploča.

• John Handy — alto sax
• Booker Ervin — tenor sax

• Jimmy Knepper — truba (62 Mingus mu je razbio usne nabivši mu trubu u zube i otada vise nisu saradjivali. Mingas nikoga nije udario bez razloga medjutim – Neper je odbio da mu pomogne prilikom pisanja aranzmana za koncert u Town Holu)
• Horace Parlan — piano
• Charles Mingus — bass, piano
• Dannie Richmond - bubnjevi

Mingas je voleo da daje nemoguće naslove svojim pločama. U reči “Mingas” ovo “as” (“us”) bi se moglo tumaciti kao latinski nastavak za nominativ u muskom rodu. E sad, “ah”, tj. “a” je nastavak za zenski rod a “um” za srednji. Ako Mingas za trenutak procitamo kao Magnas, tj veliki, onda je konacno citava zavrzlama objasnjena time što je Mingas voleo latinski kao del Boj francuski, a sasvim je sigurno da se smatrao velikim.

Na ovom albumu su sve stvari dobre.

Goodbye Pork Pie Hat

Goodbye Pork Pie Hat (Zbogom čoveče sa pljosnatim šeširom). Pesma je posvećena Lesteru Jangu, jednom od najvećih svih vremena. Lester Jang je umro nekoliko meseci pre snimanja ovog albuma 1959 godine.

Fables of Faubus (pričica o Fobusu)

Kompozicija je napisana kao direktan protest protiv guvernera Arkanzansa Orvala E. Fobusa koji je poslao Nacionalnu Gardu kada su u školi Little Rock Central izbili neredi. To je bila škola samo za belce u koju se upisalo, po novom integracionom zakonu devetoro crnačke dece. Ceo slučaj sa neredima i Nacionalnom Gardom je veoma odjeknuo u javnosti.

Mingas je ovo zamislio kao protesnu pesmu, sa rečima. Kolumbija Rekords je zabranila objavljivanje verzije sa pevanjem. Medjutim, godinu dana kasnije je Mingas objavio za nezivisni Candid i verziju sa rečima pod naslovom ‘Original Foubus Fables’. Na FM92 postoje oba snimka (!), ali mi se viša dopada ovaj bez reči. Mada vredi čuti i reči. Ovu je kompoziciju Mingas uvek izvodio na koncertima i uopšte joj se najčešće vraćao. A snimali su je i drugi: Gerry Mulligan, Lionel Hampton, Charlie Hunter, Oliver Lake…

Bugie Stops Shuffle.

Ova pesma je obrada znatno starije kompozicije Mingasove kompozicije Shuffle Bass Boogie koja je nastala još 1946, Mingas je tada imao nepune 24 godine. Ova kompozicija pretstavlja prekretnicu kada je pitanje bas u džezu, i jedna je od glavnih razloga zbog kojih je Mingas postao tako tražen od strane utemeljivača bapa: Parkera i Dizija prvenstveno. U ovoj kompoziciji bas po prvi put nije pozadinski instrument kao što je to bio u eri svinga, čak i u kompozicijama koje su na prvi pogled isturale bas, kao što je to Plickin the Bass orkestra Cab Caloveja naprimer. Mingas je učinio ogorman napredak: njegov bas je ravnopravan deo orkestra i ravnopravan instrument u strukturi same kompozicije. Štaviše, u Shufle Bass Buge bas je je taj koji vodi, obeležava mesta za promene, pokreće soliste u njihove deonice i vodi harmonijsku liniju od pocetka do kraja.

Bloes & Roots

Iste godine kada je snimio legendarni Ah Um album, Mingus je snimio i album pod naslovom Blues & Roots. Evo šta je sam mingas napisao za omot ovog albuma: “ova ploča je neobična, predstavlja samo deo mog muzičkog sveta, blues. Godinu dana ranije, u vreme uspeha Haithian Fight Song menadžeri Atlantik recordsa su mi predložili da snimim ceo album u tom stilu, jer su kritičari govorili da ne svingujem dovoljno u svojim drugim kompozicijama. Ja sam rodjen svingujući, tapšući u crkvi još kao malo dete. U medjuvremenu sam odrastao i zavoleo i druge stvari osim svinga. Medjutim, blues može više nego da samo svinguje, pomislio sam. I složio se da napravim ovaj album”.

Eto kako i intervencija šefova velikog studia kao što je to Atlantic ne mora obavezno da zabrlja umetnički dojam. Nije nezanimljivo napraviti malu digresiju i reći ko su oni bili u to vreme. Radi se o čuvenoj braći Ertegan, sinovima absadora Turske u Sjedinjenim Državama. Jedan od braće bio je i talentovan kopozitor (komponovao hit “Sweet Sixteen”) i mnogo je doprineo promovisanju bluesa od relativno egzotične i marginalne muzike, u senci šlagera iz Teen Pan Alley, do pravca koji je predstavljao ozbiljan biznis. Uzgred, braća Ertegan su doneli fudbal u Ameriku – oni su u Njujorku osnovali čuveni klub Kosmos i doveli u njega Pelea i Bekenbauera. I Bogićevića.

Album sadrži isto onoliko pravog Mingasa kao i predhodni Ah Um i stoji rame uz rame sa njim. Na albumu možete naći stvari sa korenima u gospelu, bluseu ili dixiju. Odabrao sam za plejlistu kompoziciju Moanin, a mirne duše se može preslušati ceo.

Čudnovati košmar

Buduci da je širu afirmaciju stekao u četvrtoj deceniji zivota, manje je poznato da je mnoge svoje cuvene kompozicije Mingas komponovao jos četrdesetih godina XX veka, uveliko pre svoje tridesete. Naravno da ih je kasnije, koju česće a koju ređe, sve snimao vise puta. Jedan takav album, u kome je Mingus snimio svoje stare stvari zove se (očigledno) Mingus Revisited. Album je snimljen 1960 i to u pompeznom stilu, sa orkestrom od cak 22 clana, kojim diriguje cuveni Gunther Shuler, Nemac. U orkestru su izmedju ostalih Eric Dolphy, Clark Terry, Slide Hemptom, Jimmy Knepper, zatim Yusef Lateef…i mnogi drugi. Na albumu je i stvar pod upečatljivim naslovom Weird Nightmare (Vasserlean na plejlisti) koju je Mingas komponovao jos januara 1946. Snimana je nebrojeno puta, pa i pod drugim naslovima, naprimer Pipe Dream, ili Smooch sa Milesom Davisom na albumu Miles Ahead. (Inace, Miles muzicki poprilicno duguje Mingasu). Weird Nightmare je tmurna balada koja spada u Mingasove značajnije kompozicije, što sam pročitao u doktorskoj disertaciji na temu Mingasovih kompozicija do ’49. Evo šta još kažu: zapaža se znalačka upotreba harmonijske konstrukcije za kreiranje rasta tenzije, tipicne za Mingasove kasnije balade. Zatim sledi zapažanje: u kompoziciji Weird Nightmare postoji striktna veza izmedju reči i muzike i ekspresionističke teksture, ma šta to bilo. To čine ovu baladu srodnom nemačkoj art pesmi. To je vrsta kompozicije karakteristicna za nemacku muziku, najvise su je razvili Šubert i Šuman. Svi su svakako čuli nemacku himnu, klasičan primer jedne takve kompozicije. Ovde bi se mogla izvesti paralela izmedju Mingasovog formalnog muzickog obrazovanja i ove, uostalom i mnogih drugih Mingasovih kompozicija. Ali, obratite paznju na sledecu činjenicu. Iako je Mingas tvrdio da je njegovo prezime jedno od retkih na americkom tlu koje koren vuku direktno iz Afrike, Mingas je ustvari nemacko prezime. (Dokaz je naprimer Johan Jakob Mingas, rab bozji rodjen 1774 u Saksoniji). Nažalost, na plejlisti nije verzija sa vokalom (peva Lorraine Cousins), a tek onaj ko uspe da pronađe tu verziju shvatiće celu priču o nemačkoj art pesmi.

MINGUAS AT ANTIBES (live 1960)

1960te se Mingas našao u Francuskoj, na Azurnoj obali nedaleko od Kana, u gradicu po imenu Antibes Juan les Pines, poznatom po mnogbrojnim festivalima, naprimer festivalu muzike za harfu ili podvodnog filma. Najčuveniji je ipak, smatramo, tamnošnji jazz festival koji i dan danas što zbog toga jer je na lepom mestu, što zbog solidnih gaža privlači poznate jazz muzičare. 1960 su sa Mingasom došli na evropsku turneju gore navedeni muzičari. Bud Powell nije bio standardni član postave koja je, generalno govoreći svirala bez klavira. Na ovom koncertu se Bud Powell ipak nasao pri ruci, da odsvira deonicu u «I'll remeber April»

U to je vreme Ornet Kolman poceo da biva “neko i nesto”, mada jos uvek veoma sporo. (1958 je Ornet izdao svoj prvi album) Mingas ga je taman te 1960 godine čuo u Five Spot jaz klubu u Njujorku.  Dakle, free-jazz je polako pocinjao da biva predmetom interesovanja najpre muzičara, pa zatim i iole šire publike. Mingas nije bio od onih koji su free prigrlili oberučke, i više ga je kritikovao nego hvalio. Bez obzira što je takoreći medju prvima koristio free elemente, još u kompoziciji Pitekantropus Erektus. Citat: Most of the time they use their fingers on the saxophone and they don't even know what's going to come out.

Ipak, jasno je da je smatrao da taj pravac nije za bagatelisanje. Tom stavu je doprineo i Mingasov prijatelj i jedan od duzih saradnika, Erik Dolfi. Stariji Mingas i mladji Dolfi su imali svako u svoje vreme istog ucitelja klavira, cuvenog Lojd Risa. Uglavnom, na festivalu na Antibima se u muzici Čarlsa Mingasa mogao čuti i free, mada nekako zarobljen free, unutar poznatog skeleta bluza i popularnih standarda. Sam Mingas je rekao, kada su ga pitali šta misli o terminu «atonal» koji se koristio da opise free jazz, da ne bi nikako svoju muziku nazvao atonalnom. On je tada rekao da je vidi kao nešto malo preko elementarne – ponovo ostavivši zbunjenim ljude koji su očekivali smisleniji odgovor. U kompoziciji Prayer for passive resistance glavnu ulogu ima ne previse poznati teor saksofonista Bruker Ervin za koga kazu da je ovde izveo improvizaciju života – uglavnom, često nezadovoljni Mingas je bio veoma zadovoljan izvedbom. Naslov je nadahnut delom Gandija.

U vezi I`ll remember april: Mingas je cesto nastupao bez klaviriste, pa je tako bilo i ovaj put (računao je da ako ustreba moze i sam da sedne za klavir – ali ko bi onda svirao bas). Verovatno se pred takvom dilemom nasao i tog jula u Francuskoj, pa je u pomoć pozvao drugara mu – Bada Pauela. Sa Badom je Mingas bio drugar jos od čuvenog koncerta u Torontu, u Massey Hall dvorani. Na ovom u Francuskoj Bad nije mozda u naj-naj boljem izdanju, ali je to i dalje veliki Bad Pauel. Treba obratiti paznju i na veoma lirican solo Erika Dolfija, kao i na izmene pasaza izmedju dvojce saksofonista, koji su se pred kraj konacno savrseno uklopili.

Money Jungle

Charles Mingus je postao – i ostao – jedini muzicar koga je Duke Ellington lično izbacio iz svog orkestra. Mingus mu to nikada nije zamerio, podseticemo da je Elington imao zaista valjan razlog. Ko hoće da zna vise o tome neka samo gugluje Tizol Incident. To je bilo 1953, a gotovo deceniju kasnije dva su se velika muzicara ponovo sastala i snimila album pod naslovom Money Jungle, za Blue Note. U pomoć su pozvali samo još jednu osobu, bubnjara Maxa Roucha, i taj trio je zaista napravio čudo na ovom albumu. Za plejlistu sam izabrao Fleurette Africaine, minuciozno odsviranu baladu koja zvuci toliko krhko kao da samo sto se nije polomila. I najpopularniju, Rem Blues.

1963 ...

...godina nije bila loša za Mingasa. No, ništa od nje na plejlisti – nema na sajtu. Ipak, evo priče. Četiri godine je od kada je snimio svoj najuspišniji album Ah Um, za koga je gle čuda tvrdio da je njegov najbolji, karijera je nastavila da ide uzlaznim tokom, i Mingas je osetio da je vreme da snimi sledeći album koga će nazvati svojim najboljim. Album Black Saint and the Sinner Lady je originalno zamišljen kao balet. Nažalost, Mingasu se nije dalo da svoju zamisao i realizuje: svet takozvane «ozbiljne umetnosti» je bio i ostao zatvoren za kompozitore pedigrea i boje kože kakvu je imao Charls Mingas. Mingas je svoje kompozicije svejedno pretočio u orkestarsku muziku i snimio album naslova koji kao da je ukrao sa špice nekog od blaxploatation filmova. Zanimljiv je i omot ploče, prvenstveno zbog recenzije koju je za ovaj album napisao Mingasiv psihijatar Edmund Polok.

Muzika na ovom albumu predstavljala najemotivnijeg Mingasa do tada. Prostor na omotu je iskoristio i sam autor da posavetuje svakog vlasnika albuma Black Saint and the Sinner Lady da slobodno baci sve njegove prethodne albume osim jednog, koga nije imenovao. Mingas je voleo da preteruje.

“The Black Saint and the Sinner Lady” je svita iz 6 delova. U njoj se mogu prepoznati i raniji Mingasovi radovi, naprimer korišćenje meksickog muzičkog nasledja, može se prepoznati deo iz Ysabels Table Dance sa albuma Tijuana Moods. Zanimljivost u vezi izvedbe Group Dancer, inače trećeg dela svite je da Mingas nikako nije bio zadovoljan uvodnim klavirskim solom koji je pokušavao da izvede pijanista Jaky Byard. Na kraju se iznervirao, izbacio Byarda sa snimanja i sam odsvirao tu deonicu.

1963 jeste bila dobra godina za Mingasa, no u prethodnoj je imao epizodu koja se sa ove distance moze opisati kao zabavnom, mada Mingas kaže da mu je to bio jedan od najtežih perioda u zivotu. Naime, jedno vreme je proveo u bolnici za umobolne u centru Njujorka. U Belview bolnicu Mingas se prijavio sam, nakon što se pola nođi preganjao sa portirom da ga uopšte pusti unutra. No kad su ga jednom primili, nisu ga lako pustili. Mingas je kasnije komponovao i najmanje dve stvari direktno inspirisane boravkom na tom mestu. “Hellview from Belview” i “All the things you could be by now if Sigmond Freud’s wife was your mother”, a zanimljivo je da su mu pokazali sobu u koju je nešto pre njega bio smešten Monk, kao i neke Monkove akvarele, od kojih se Mingasu najvise svideo jedan sa sekirom zabodenom u jabuku. U Belview-u se Mingas upoznao i sa Bobijem Fisherom, i odigrao tri partije, dok Fisheru nije dosadilo. No čim je, uz intervenciju vec pomenutog Edmunda Poloka, izbavljen iz ludnice, Mingas se bacio na posao (kao lud), i nakon albuma “Black Saint and the Sinner Lady” snimio i album “Mingas plays piano” sa kojeg sam pronašao Body and Soul.

Mingas je u mladosti bio basista Art Tejtumu, i ovaj ga je koječemu naučio u to vreme. Naravno da svaki kompozitor pristojno svira klavir, to mu je sredstvo za rad. No, ovaj album nije Mingasov pokusaj da se pohvali kako eto ja znam da sviram i klavir. (Kao što je recimo Ornet Kolman svirao jednom prilikom violinu). Razlika izmedju pijaniste i nekoga ko zna da svira je ogromna, ali Mingas jeste pijanista.

Na ovom albumu je i divna kompozicija “Roland Kirik’s Message” koju je Mingas posvetio slepom saksofonisti Ronaldu Kirku, imace poznatom i po svojoj sposobnosti da svira vise od jednog saksofona u isto vreme. Postoji veza koju medjusobno imaju Romald Kirk, Charls Mingus i Thelonius Monk, naime Kirk je takodje snimio stvar inspirisanu fascinantnom Belview bolnicom, koja se zove Where Monk and Migus live…

Sa ovog albuma mora da se pomene čuvena “Orange Was the Color of Her Dress, Then Silk Blues”. Ova kompozicija se može naći na većini kompilacija tipa ‘najbolje klavirske stvari svih vremena’, ali nije na slušanju na 92.

Oh Yeah

Nikako da se odmaknem od početka 60tih godina prošlog veka. Za to postoji dobar razlog, u tom periodu je Mingas izdao svoje najznačnije ploče i uopšte bio na vrhuncu svoje karijere. To nije zapravo nimalo čudno i kada se sagleda sa aspekta istorije džeza uopšte. Naime 1959 godina je obeležena masnim slovima u istoriji džeza, jer su te godine izašla tri albuma koja su postigla ogroman uspeh i obeležila početak šezdesetih kao mini zlatno doba džeza. Miles je izdao «Kind of blue», Mingas «Ah Um» a Ornet Kolmen «The shape of jazz to come».

Iz fonoteke devedestdvojke sam izabrao Mingasov album pod ovoga puta jednostavnim naslovom «Oh Yeah». Taj album je Mingas ponovo snimio za Atlantik što je značloi slobodu, ili obavezu, zavisi kako se gleda, da bluz i sving igraju bitnu ulogu u stvarima. Mingas je snimanju ovog albuma prišao sasvim opušteno i rezultat je sigurno najotkačeniji od njegovih bitnih albuma. Mingas je ovde batalio sviranje basa, angažovao je čoveka pod imenom Doug Watkins da odradi taj posao, a sam je seo na klavir, moj je utisak samo da bi mogao bolje da se zabavlja. I da lakše peva i urla, što nije oklevao da čini. Osim toga u studio je pozvao čoveka koga mnogi opisuju sintagmom «ludi genije», već pometuog slepog saksofonistu Ronalda Kirka. Kirk i Mngas su se sjajno slagali, obojca ludaci na sličan način. Šteta što je Kirk proveo relativno kratko vreme sa Mingasom, ali čovek je gradio vlastitu karijeru.

Hog callin blues je zapravo luđa varijanta «Haitian fight song», pa pošto na plejlisti nema ove druge, evo onda ove. Odabrao sam još stvar Bajaga-nalik naslova Wham Bam Thank You Ma'am. Ovde bar nema pevanja.

Monk je jednom opisujući šta je za njega dobra džez svirka rekao sledeće:

Dobar džez je kad vodja ansambla uleti za klavir, i počne da viče i maše rukama; fina svirka je kad tenor saksofonista podigne nogu u vazduh; sjajna svirka je kad padne na kolena svirajući dva kruga prodoran solo; genijalan džez je kada ga vidite kako se sa ostatkom orkestra vrti po bini dok ritam sekcija pravi face i igra oko svojih instrumenata. Ne znam šta bi Miles rekao na ovu definiciju genijalne džez muzike, ali mislim da se upravo to događalo tokom snimanja kompozicije Eat that Chicken. 

Ovom stvari zatvaran plejlistu, mada se tu priča o Mingasu ne završava. Preporučujem još album “Changes” iz 1974, izašao nakon Mingasove muzičke apstinencije koja je usledila odmah nakon perioda slave sredinom šezdestih (od 1966 do 1969 nije snimio ništa). Vratio se koncertom 1971 u Karnegi Holu, i odličnim pomenutim albumom. Nekoliko godina kasnije bolest (skleroza) ga je onemogućila da svira a ubrzo i da živi. Umro je januara 1979, u Meksiku. Nije doživeo objavljivanje albuma na kome je radio sa Džoni Mičel.

Izvrsno! Preporuka k’o vrata.

Prvi put sam čuo Mingasa,  početkom 80-ih, kada sam dobio ploču Mingus in Europe. Nikada do tada nisam čuo luđu atmosferu na nekom džez koncertu. Sledeća ploča koju sam nabavio bila je legendarni Ah Um i naravno skroz sam se primio.
Evo, da ljudi vide o čemu pričamo:

Charles Mingus Sextet - Live in Norway, 1964

Zanimljivo, kako to samo u džezu (a i sa Mingasom) može biti, pronašao sam na jednim zapisima uz "Changes Two" priču o nastanku moguće jedne od najlepših i najdubljih Mingasovih kompozicija, koju ja pamtim i prevodim kao

"Suknjicu boje

narandžine kore

obukla si bre ti more,

a uz suknjicu niz pore,

potekla je svila (?),

aman"

Po toj veseloj skaski Mingas je opisao da se u "pjesmi radi" o devojci koja je kupila narandžastu odeću donjeg postroja, e da bi zaj....ala pijanistu, misleći da neće moći da napravi pesmu čije će se reči rimovati sa "orange".

Ne znam da li je narečeni pijanista bio Mingas, ali je pesma veoma narandžasta.

Teško da je iko uspeo nešto slično da napiše, sa toliko pasije, romantike i sentimenta.

A ako Mingas na kraju nije oplajvazio dato "žensko dijete", nema veze. Sve mu je oprošteno.

Orange Was the Color of Her Dress...mada je ovde Gil Evans...

Zanimljivo, ovo je blisko kompoziciji sa "Changes Two". Međutim, ono što je na tom albumu izvedeno je udaljenije, i za mene, nekako manje uspelo od klavirske varijante snimljene za Atlantik dosta ranije. Očigledno je da je Mingas svesno ulazio u procese menjanja koncepcije svoje muzike, iako je naslove ili barem opštu strukturu, potku (da se izrazim ovde tkački) ostavljao kao na originalnim snimcima.

Zanimljivo, ovo je blisko kompoziciji sa "Changes Two". Međutim, ono što je na tom albumu izvedeno je udaljenije, i za mene, nekako manje uspelo od klavirske varijante snimljene za Atlantik dosta ranije. Očigledno je da je Mingas svesno ulazio u procese menjanja koncepcije svoje muzike, iako je naslove ili barem opštu strukturu, potku (da se izrazim ovde tkački) ostavljao kao na originalnim snimcima.