Svedoci i učesnici ere velikih sving orkestara umiru poput Solunaca - kada odu, ostaje utisak da je prekinuta nit sa proslošću, i da se ona polako ali neminovno pretvara u mit. Jo Stafford je umrla prekjuče, u devedestoj godini, a karijeru započela 1939 u orkestru Tomi Dorsija. Iako joj se mesto među džez muzičarima ne bi moglo dati sa lakoćom sa kojom se to radi u slučaju naprimer Ele Fizdžerald svet "šlager - pevača" i svet džezera bio je u to vreme zapravo jedan. Dalo bi se raspravljati na sledeću temu: ravan (mada ko bude poslušao čuće da nije uopšte ravan, dakle ravan u poređenu sa većinom crnih glasova) način pevanja vs. ekspresivan, kao naprimer u Sare Von (Sarah Vaughan), za čije je izvođenje jedan moj prijatelj izjavio da je "nepodnošljivo kreveljenje". Nije nemoguće naći lepotu i u pomalo uštogljenom načinu pevanja - iskoristiću priliku da pomenem izvanrednu Šveđanku Moniku Zeterlund (Monica Zetterlund) koja je taj hladni, ali prelepi način izvođenja dovela do savršenstva. U nadi da započinjanje diskusije crnom hronikom neće biti loše znamenje, evo par preporuka za Jo Stafford...veliki ionako ne umiru, naročito otkad je youtuba.

'veliki ionako ne umiru, narocito od kad je youtube-a' - fenomenalno!

Izvanrednost podrazumeva izvanrednost.

Iako ne volim smrtovnice, neka mi bude dozvoljeno:

JO STAFFORD (1917-2008)

 

Jedna od najvećih pevačica dvadesetog veka, Džo Staford (Jo Stafford), preminula je nedavno u u svom domu u Los Anđelesu. Bila je, kako su nas brojni novinski izveštaji obavestili, a to je dobro upućeni krug ljubitelja njene umetnosti odavno znao, jedna od najpoštovanijih pevačica svoje genreacije, osoba koja je podjednako uspešno interpretirala džez, popularnu muziku svog doba, ali i religozne pesme, nacionalnu i kantri muziku i gotovo sve čega se prihvatila. Nevezana ugovorima za koncertne podijume, nastupala je isključivo u studijima za snimanje ploča, od kojih je jednome, Capitol Records-u, donela svetsku slavu i ogroman broj prodatih ploča – 25 miliona.

 

U mladosti školovana na tradicijama klasičnog, formalnog muzičkog obrazovanja, želeći da postane operska pevačica, shvatila je da ondašnja muzička scena nije posebno bila naklonjena prema operskim divama i ubrzo se okrenula popularnoj muzici gde je sa uspehom nastupala sa vokalnim trijom koji su sačinjavale njene dve sestre. Uskoro, proširivši sastav sa još osam članova, putem radio emisija ovu grupu je čuo Tomi Dorsi (Tommy Dorsey), vođa uglednog džez orkestra onog doba i ponudio im saranju. Pajd Pajpers (Pied Pipers), postala je regularna vokalna grupa u orkestru, jedna od prvih u ono doba, a tu tradiciju nastavili su uspešno orkestri Glen Milera (Glenn Miller), i drugih velikih orkestara tridesetih godina, pa donekle i Endrjuz Sisters (Andrews Sisters). Tokom četrdesetih godina grupa i orkestar prate sasvim mladog Frenk Sinatru (Frank Sinatra), a on zbog svog osobenog načina pevanja postaje zvezda za sebe.

 

Sredinom četrdesetih Džo Staford se osamostaljuje prešavši od Dorsija u novoosnovanu muzičku izdavačku kuću Capitol records, gde snima niz svojih najupečatljivih interpretacija popularnih pesama onog doba, koje je snimala uz podršku velikih bendova i baterija gudača. Njena besprekorno čista interpretacija i vanredan osećaj za intonativno precizno otpevanu muzičku frazu, često je dopunjavala osobenošću koju je malo ko primećivao, neprimetno menjajući melodijske linije poput najboljih džez pevačica. Ploče sa ovom muzikom upućivane su u vidu V diskova i emitovane bezmalo svuda, a danas su posebna kolekcionarska zanimljivost.

 

Početkom pedesetih udaje se za Pola Vestona (Paul Weston), Dorsijevog tadašnjeg aranžera. Veston, veoma uspešan u savladavanju najkrupnijih orkestarskih zahvata, istovremeno aranžer za big bendove, ali i filmsku industiju uspeva da napravi niz aranžmana i organizuje snimanja za Capitol Records, i Columbia stvarajući muzičku istoriju početaka pedesetih godina dvadesetog veka. Poneke ploče prodaju se u nekoliko desetina miliona primeraka: "You Belong To Me.", "Shrimp Boats", ali Stafordova ostaje verna i džez reperotaru.

 

Sredinom šezdesetih posle nekoliko uspelih albuma u kojima je ponovila peseme koje je pevala sredinom četrdesetih učinila je retko pošten profesionalni potez i povukla se zauvek sa muzičke scene. Na pitanje zašto je to učinila i da li ima šanse da se ponovo aktivira kao pevačica, odgovorila je odrečno. „Zasigurno postoji razlog zbog kojeg Lana Tarner više ne pozira u kupaćim kostimima“, duhovito je napomenula da postoji momenat kada se umetnik treba da povuče i sačuva svoj lik neokrnjenim.

 

Ostaće upamćena kao jedan veoma specifičan glas, u kojem, samo naizgled nije bilo emocija – sve je zapravo bilo prisutno, ali se tek uz pažljivo slušanje otkrivalo u svoj svojoj lepoti.

 

 

 

Gospodine Veseli, na najboljem ste putu da postanete moj drugi najomiljeniji član! Cenim potrebu, koju i sam delim, da se velikanima oda tzv poslednja počast. Na naškom jeziku je to retko kada je u pitanju umetnost, posebno džez (avaj). Hvala.

"Gdje nas je dvojica, tu sam i ja sa nama" (Jov. 14, 24)

Ne znam zašto, ali u poslednje vreme potpuno kapiram šta je ova muzika mogla da označava u jednom vremenu.

Sudeći po youtube-tu, nisam sam u tom pothvatu.

Preslušao sam. Ko što rekoh, živeće oni koji su zaslužili da žive, mislim posle smrti, dok nam je youtubeta, znači zauvek.