Da li Srbi treba da izadju na izbore koje raspisuje vlada Kosova ? Da li na taj nacin daju legitimitet vladi koja jeste sacinjena od bivsih (koji nikad ne mogu biti bivsi) terorista, ljudi koji su svoje zivote zalozili i potpuno posvetili „oslobodjenju“ Kosmeta od Srba, koji su, sto je najtuznije od svega, na kraju taj svoj cilj u velikoj meri i ostvarili? Ostvarili su ga, istina, uz veliku pomoc Srba i Republike Srbije, jos od vremena kada je Srbija bila u sastavu Jugoslavije. Ostvarili su cilj i oslobodili ili oteli Kosovo, na prvom mestu, uz pomoc srpske gluposti; uz pomoc svih srpskih vlada koje su, svaka na svoj nacin, i svaka svojim necinjenjem ili katastrofalnim cinjenjem, svesrdno pomagale ovaj projekat – da Kosovo vise ne bude Srbija. Ukratko, Srbi treba da izadju na izbore koje raspisuje vlada Kosova i to zaista nije pitanje statusa, nego je pitanje prakticne prirode. Pitanje opstanka, kada ta rec ne bi bila otrcana i spadala u grupu srpskih reci koje uglavnim znace paravan za sve zamislive i nezamislive necasne radnje koje su mnogi obavljali zaklanjajuci se „opstankom“ Srba na Kosovu.

Tacno je da ne treba kritikovati samo svoju stranu, gledati lose u svojim ljudima i optuzivati svoj narod za sve nesrece koje su ga zadesile. Tacno je da Srbija nikada ne sme da prizna neko nezavisno albansko Kosovo kao i da nicija nece goret’ doveka. Tacno je, medjutim, i da Republika Srbija nema nameru da brani srpsko Kosovo nikako do diplomatskim putovanjima Vuka Jeremica; nema vojske, nema policije, nema Rusa… i nema nigde nikoga… na Kosovu tragikomicna slika: raspala se srpska strategija na tisucu komada – srpska sela napustena, a u gradovima nas i nema, lokalna vlast koja paralelno funkcionise po srpskim sredinama ni sama ne shvata sebe ozbiljno, ne postoji i nije nikakav faktor ni u Srbiji ni na Kosovu. Postoji samo novac koji su uzeli pojedinci u vreme kada je biti kosovski Srbin bilo sjajno zanimanje. Ali, i to je vec opste mesto i najbeznacajniji argument u prilog izlazenju Srba na izbore kvazi – drzave. Beznacajan je i sto puta ponovljen argumet da su se redovno izabrani, pobednici na srpskim izborima, predsednici srpskih opstina na Kosmetu pokazali uglavnom gorima po Srbe nego sto je to arhi – neprijatelj ikada mogao, te da je Srbima svejedno, ako ne i gore, da budzetom koji im je namenjen raspolazu uglavnom kriminogene individue koje se kriju iza nacionalnih parola, izlizanih, dosadnih, devastiranih, na kraju, parola koje su nekada davno nesto i znacile dok ih se najgori medju nama nisu dohvatili.

Drugi, nesto manje beznacajan argumet je „racionalizacija“ koja svakako nece mimoici kosovske Srbe, iako ih se tesi da ce biti manje otpustani od ostalih, obicnih Srba. „Racionalizacija“ do koje ce morati da dodje i zbog koje ce veliki broj ljudi ostati bez plata koje primaju kao zaposleni na vec deset godina nepostojecim radnim mestima (kao na primer sud) jeste argumet zato sto se Srbima koji izlaze na izbore preti otpustanjima. Iako ne eksplicitno, ministarstvo za KiM je jasno dalo do znanja onima koji se pojave na izborima – neka vise ne racunaju na srpska radna mesta, „ne jer je to neka ucena, nego jer prosto nece ljudi fizicki moci da obavljaju dva posla u isto vreme“. Dok je normalno da ljudi fizicki ne obavljaju nijedan posao i da za to neobavljanje uredno budu placeni, jer su oni Srbi sa Kosova… a ne neki obicni, bez veze Srbi iz Srbije kojima je lako…

Grozno zvuci, ali istina je da su kosovski Srbi vaspitavani da se ponasaju kao lica sa posebnim potrebama i da je surovo, da je neposteno optuzivati ih za nesto sto nije njihova krivica nego drzavni projekat koji je mnogo stariji od ratova devedesetih… Nije posteno okriviti ih, ali nije normalno i produzavati njihov status maloletnika, izdrzavanih lica, onih kojima se mora pomagati dok ih se sa druge strane ne sme pozivati ni na kakvu odgovornost – jer su oni, zaboga, ostali na braniku otadzbine. Da iko u to veruje, da je ikome stalo do jakih srpskih zajednica na Kosovu – srpska bi drzava sama ucestvovala, sama bi pomagala one koji ce se pojaviti na „kosovskim“ izborima i ne bi igrala svoju vecitu i vec svima dobro poznatu i dosadnu dvostruku igru, gde se sve i uvek, pa cak i ono sto ne mora tako, radi „ispod zita“. Naime, sve su srpske stranke postavile „svoje ljude“ u pripremne timove na Kosovu. Pripremne timove, za izbore i decentralizaciju (po Ahtisariju), treba podsetiti, organizovala je Medjunarodna civilna kancelarija Pitera Fejta u saradnji sa „kosovskim“ institucijama.

I tako stizemo do treceg argumenta zasto Srbi treba da izadju na „kosovske“ izbore. Velike (a i male) srpske stranke koje zvanicno deklamuju kako Srbi „niposto ne smeju da izadju na te izbore jer ce tako, naravno, priznati nezavisno Kosovo“, sa druge strane nisu propustile priliku da „ubace svoje ljude“ (da upotrebim taj policisjki izraz) u sve pripremne timove, nadajuci se da ce tim timovima zbog premale izlaznosti Srba na izbore – ostati vazna uloga u lokalnim samoupravama. Stranke su, dakle, rasporedile svoje ljude na „strateskim mestma“ i sada im se najmanje isplati da se kosovski Srbi predomisle i glasaju, jer bi to znacilo da izabrani mogu da budu i oni nad kojima je teze uspostaviti kontrolu. Ako se nema potpuna kontrola, to znaci da se ne raspolaze budzetom koji ce srpske opstine dobijati od vlade u Pristini.

Zvuci grozno, kao i prethodni argument, ali ono sto se, nazalost, uvek ispostavlja kao istina je sledece: ako ne znas zbog cega se neki politicar zalaze za nesto naizgled sumanuto – prati put novca i bice ti jasno. Nazalost, srpski politicari koji pozivaju ljude da ne izadju na izbore znaju, mnogo bolje nego ti koje pozivaju, da ce Kosovo jos neko vreme biti pod protektratom EU i SAD i da ce Republika Srbija sve manje biti u stanju, a da ce gradjani Srbije sve manje biti voljni, da se salje novac na neko Kosovo odakle vec dvadeset godina stizu samo strasne vesti i koje se samo ispisalo iz Srbije mnogo pre nego sto su Albanci samoproglasili neku fiktivnu nezavisnost.

Novcem koji bude stizao iz raznih fondova kao i iz Pristine raspolagace predstavnici srpskih zajedica koji budu imali legitimitet dobijen od medjunarodne zajednice , sto znaci – ne oni koje su Srbi birali na srpskim izborima, koje medjunarodna zajednica naziva „paralelnim vlastima“, i koje su na nekim mestima, kao Gracanica ili Gorazdevac, sami vec i smenjivali. To, opet, znaci da ce novac biti ili u rukama onih koje Srbi izaberu na „kosovskim“ izborima ili, ukoliko Srbi ne izadju u dovoljnom broju, u rukama clanova pripremnih timova za decentralizaciju, a koji su, opet, na ta mesta dosli uz blagoslov i pomoc svojih stranaka i koji ce, na kraju, istima i polagati racun – ili, preciznije, novac koji ce biti u njihovim rukama, bice na raspolaganju strankama iz kojih su potekli. Pitanje koje se ovde namece je sledece: a zbog cega, ako je sve to tako (a tako je) to nije moglo da uradi na jasan i transparentan (da uoptrebim taj najomrazeniji izraz) nacin, tako sto se ljudi lepo pozovu na glasanje, a ovi iz pripremnih timova budu stvarni kandidati na „kosovskim“ izborima? Da li zbog toga sto predstavnici srpskih lokalnih vlasti, clanovi srpskih stranaka koji dobijaju direktive iz Beograda, ne smeju da „se okrenu ka Pristini“ (kao da to znaci da vise „ne gledaju ka Beogradu“) jer se plase da ce ih Beograd nakon toga konacno i definitivno pustiti niz vodu, sto u prevodu znaci da nece vise slati novac na Kosovo? Da li zbog toga sto im jos uvek nije jasno da se to vec uveliko desava, da je sve ociglednije, da su od izmestanja koordinacionih tela MUP-a Srbije koja su izdavala licna dokumenta Republike Srbije, preko izbacivanja iz novog viznog rezima, pa do uspostavljanja prave granice izmedju Srbije i Kosova srpske vlasti ucinile sve da udovolje zahtevima EU i SAD po pitanju Kosova, a zarad E integracija? Da li zbog poslovicne srpske sklonosti da se sve radi tajno i konspirativno, sto pruza neopisivo mnogo vise mogucnosti za manipulacije… tek oni zaista igraju duplu igru. Sa jedne strane, preko „svojih ljudi“ imaju pristup sredstvima iz fondova, a sa druge strane prete i ucenjuju narod da ne izadje na izbore kvazi – drzave Kosovo i ponavljaju mantru o tome da je izlazak na izbore prica o statusu, a ne o prezivljavanju.

Na kraju, umesto cetvrtog argumenta, mogu samo da postavim pitanje koje se ne odnosi na Srbe s Kosova nego na sve Srbe zajedno a odgovor na nju bi mogla da da samo vlada Repblike Srbije. Zbog cega, ako zna (a zna) stanje stvari „ na terenu“ zvanicna srpska politika i dalje insistira na tome da se ne izadje na te izbore? Zbog cega je cak i crkvu ukljucila u kampanju protiv izlazenja na izbore? Da li zbog nezainteresovanosti, sto je cak i bolje od onog drugog moguceg odgovora koji bi se ticao nekih namera koje Srbija ima sa Kosovom a o kojima nece javno da govori?

Po istrazivanjima Stratedzik marketinga cak 41% gradjana Srbije misli da kosovski Srbi treba da izadju na izbore koje raspisuje vlada Kosova, oko 20% misli da ne treba a ostali nemaju stav. Stratedzik marketing je, kao sto se zna, firma koja je veoma bliska vladi Srbije i koja, ako moze tako da se kaze, ne samo sto „istrazuje“ javno mnjenje vec i utice na njega svojim formulacijama pitanja i nekim, ne bas uvek, najtacnijim procenama. Stratedzik marketing, recimo, prejudicira. A on kaze, drugim recima, da Srbi treba da izadju na izbore. I zbog cega onda zvanicni Beograd nastavlja sa svojim, istina sve tisim, ponavljanjem poziva na bojkot? Zbog cega, ako se pokazalo vec mnogo puta da je na stetu a nijednom na korist, srpska politika uvek mora da bude dvolicna i da se stvari rade tajno, a da se nesto suprotno onome sto se zaista desava uporno ponavlja javno, da se stalno bude u nekoj konspiraciji, da se zamecu tragovi… citav projekat neodoljivo lici na „projekat RSK“, koji se, kao sto znamo, zavrsio tako sto su ljude vadili iz izbeglickih kolona i trpali u stocne vagone, pa ih slali na srpsko Kosovo, da budu pojacanje… a sada beogradska pozorista, kada idu na svoja gostovanja, malo zaobidju Knin pa idu u Zagreb.