Ah, što volim miris kerozina

Držim se, iz razloga etičke higijene, podalje od dnevne politike, tog najvulgarnijeg i najbanalnijeg polja ljudske delatnosti, pa neću ni ovde uranjati u taj diskurs. Ali moram glasno reći da je bilo uživanje sinoć gledati Boška kako se nosi sa jednim zbunjenim štreberom iz seoske škole koji je, poslat u srednju školu u velegradu, najednom otkrio da tamo ne može opčinjavati učiteljice svojom začešljanom kosicom i napamet naučenim lekcijama, i sa jednim nesrećnikom kojeg usud kazni strašnom kombinacijom logoreje i govorne mane.
Ono što je sinoć bilo očito, jeste da je Jeremićeva zbunjenost izvirala iz činjenice da nije on bio taj koji je predstavljao stavove predsednika Tadića, već je Boško to učinio. A Olja je, kao visprena voditeljica, morala kontrapunkta i dramskog efekta radi pozvati i nesrećnog Đorđa, čoveka zaljubljenog u nacionalni mit kao u kakvu damu s kamelijama. Mada, poznavajući tu ekipu, puno bi bolje bilo da je umesto Đorđa pozvala Cvijanovića. Ako ništa, bila bi zanimljivija rasprava.
A po rasporedu sedenja, meni nekakav unutrašnji glas javlja da bi uskoro moglo doći do iznenađujućih rokada u vladajućoj garnituri Srbije.
Sve u svemu, zajebaniji Boško na viskiju, nego Jeremić na kerozinu