B92: Sigurna sam da je u poslednjih nekoliko nedelja bar neko od vas kada je izlazio iz prodavnice bio neprijatno iznenađen onim što je iz nje izneo, a da je ostavio u toj istoj prodavnici onoliku količinu novca za koju je ranije moglo više robe da se kupi. Kurs dinara je danas negde na nivou na kom je bio 2005. godine, ali su zato za 30% veće cene. Ekonomisti upozoravaju da se tu neće stati, da nas očekuje novi talas poskupljenja, međutim, iz finansijskih krugova kažu da ekonomisti dižu paniku, a iz Vlade kažu da, eto, oni samo što se nisu uhvatili u koštac sa efektima svetske ekonomske krize. U narednih pola sata nama nije cilj da dižemo paniku, u narednih pola sata pokušaćemo da vidimo kako smo to došli do ovde dokle smo došli i ko je za to odgovoran i šta nas ubuduće očekuje. O svim tim pitanjima razgovaraćemo danas sa mojim gostom, to je profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, profesor Miodrag Zec. Dobro jutro i dobrodošli u „Kažiprst“. Opozicija, verovatno ste čuli, oštro kritikuje Vladu zbog toga što, kako kažu, nije te mere koje je odlučila da donese posle potpisivanja aranžmana sa MMF-om imala hrabrosti da sprovodi pre nego što je taj aranžman potpisan, te da je MMF iskoristila kao alibi za sve ono što je trebalo da se uradi. Da li se ti argumenti vama čine realnim, pre svega, da li nas sada skupo košta ispunjavanje predizbornih obećanja?
Miodrag Zec: Pa, ono skupo košta i ono se ne može ispuniti, u suštini se ne može ispuniti. I kad raspravljamo tu genezu o krizi i tako dalje, vidimo, prvo su rekli - neće nas pogoditi, pa drugo, pogodiće nas malo, pa treće rešićemo sami, pa četvrto MMF će biti savetodavan, pa peto - stend baj sa 520 miliona, pa onda šesto - može biti 1.000, milijarda i tako dalje. Znači, prosto, mislim da vlast kod nas svaku dobronamernu kritiku posmatra sa one osione strane i tako eto, odjednom, prosto kad neko kaže pada kiša, dok ne kaže zvanično neko da ne pada kiša onda kao ne pada kiša. Prema tome, mi imamo problem koji je delimično izazvala druga ravan, koja je važna za našu javnost. Desila se svetska ekonomska kriza, to će se tek raspraviti kako i zašto se desila i zašto nije na vreme ni tamo neko u Americi... Nije to slučajno, nije to cunami, pa i cunami se predviđa, mali zemljotres, a nekoliko velikih zemljotresa je bilo pre ovoga na američkom tržištu, pa nije alarmirano da će biti cunami. Prema tome, nije se ništa desilo tek tako slučajno, neko je zatajio da obavesti, neki regulatori nisu radili svoj posao, nisu uradili ono što su morali i zašto su plaćeni da rade i tako dalje. I sada imamo tu finansijsku krizu koja je opšta ispričnica za sve. Imali smo 10-15 godina sankcije, one su nam krive, inače bi sve bilo krasno i lepo, i sad imamo svetsku ekonomsku krizu. Ona će pogoditi našu zemlju, pogodiće više nego što se na prvi pogled činilo i više verovatno nego što se sad procenjuje, međutim, taj problem nije osnovni, postoji naš problem unutra. Mi imamo problem i da je svetska privreda u ekspanziji, a mi imamo problem. Primera radi, jedan od prvih zadataka tranzicije koja je počela 2000. godine, da se obezbedi monetarna stabilizacija, to je prva faza. Druga faza, da se liberalizacijom cena isprave dispariteti, a treća faza je privatizacija, pa restruktuiranje, to je školski primer. E, sad, mi posle osam godina, je l' mi imamo monetarnu stabilnost? - Nemamo je. Je l' imamo visoku stopu inflacije? – Imamo. Je l' imamo da Narodna banka interveniše da očuva ovaj kurs? – Interveniše. Je l' imamo ravnotežne cene, jesmo ispravili disparitete? – Nismo. Je l' će poskupeti gas 60%, je l' će poskupeti grejanje, je l' će poskupeti stanarine? Mi smo držali standard jednim delom cena koje kontroliše država, e, sad ako hoćete da isterate deficite iz javnih preduzeća, koji su posledica dve stvari, jedna je što je neefikasnost, što imaju viška zaposlenih, što troše prekomerno, a s druge strane, što neke cene ne plaćamo. Znači, mi ovde jabuke plaćamo više nego u Nemačkoj, a struju manje, a poljoprivredna smo zemlja. Prema tome, sad će na scenu stupiti da će cene pojesti plate, pošto povećanja neće biti, biće za inflaciju, onda znači redukcija standarda. E, to je kod nas, dobro, političari su takvi kakvi su i u svetu oni vole da kažu...
B92: Pa, je l' to treba da bude opravdanje, kako neko može da se iznenadi?
Miodrag Zec: Oni vole da kažu... ne, ne, oni vole da kažu... Vidite kod nas obračun, čas je bruto društveni proizvod i nacionalni dohodak u dolarima zato što je više, što je više dolara jer dolar pada. Šta sad kad dolar raste prema evru, on će rasti, primera radi? Dobro, oni koriste ljudi da.... njihov proizvod je politika i oni pokušavaju da ga upakuju i da ga prodaju. Ono što ja zameram političarima što je ovo mala zemlja, što se ovde svi znaju i što sve stvari izađu na videlo i nije ovo velika zemlja, velikih resursa, našao si naftu pa ti možeš odlagati neke probleme... Ne, ovo je mala, mala zemlja, vrlo plitko tržište i tu će sve vrlo brzo postati očigledno. I u tom smislu mislim da političari treba da promene svoj kurs.
B92: Da, ali ova mala zemlja ima poprilično veliki kabinet premijera, premijer ima veliki kabinet. Kada se priča o tome da sad svi mi treba da štedimo, uporedo sa tim se govori da bi država trebalo isto tako da stegne kaiš. Da li pretpostavljate neku iskrenost kada se govori o štednji i spremnosti svih da štede, a kad vidite na šta sve odlazi novac?
Miodrag Zec: Pa, evo, taj jedan primer, Srbija nikad nije bila manja, mislim, bila je Jugoslavija, nikada Vlada nije bila veća. Pa, nepristojno je, nepristojno je pričati o nečemu a to sam ne raditi. Kod troškova državne uprave imamo dve stvari, imamo tu ogromnu obimnost, pa mi vidimo da sad, 2008. godine se iznajmljuju i dalje zgrade za ministarstva. Zamislite u Beogradu su bile dve države, dve države su bile, Savezna Republika, odnosno SFRJ i Srbija, država isto sa svojim organima. E, sad u sve te zgrade ne može da stane samo ovo što sad radi Srbija, i ako pogledamo tu jednu činjenicu koliko Vlada ima činovnika, odnosno ministara, vidimo mi imamo 26 plus premijer, plus sekretar. To je daleko najviše u regionu, čak i ove zemlje na koje mi želimo da se ugledamo i tako dalje, prvi posle nas su Makedonci, koji su još najmanji i u najtežem položaju, imaju 23, Rumuni imaju 19 kabinet, neki imaju 16, Hrvati. I kažu oni - mala je to ušteda. Nije to mala ušteda, to je znak, to je simbol. Kad pogledamo evropske vlade, kad pogledamo američku vladu, kad pogledamo rusku vladu, imaju manji broj ministara nego mi. O čemu se ovde radi? Radi se o prosto jednom političkom modelu, kad vi dođete na vlast vi dođete da rešite svoje personalne, stranačke, rođačke i sve druge probleme i svako zapošljava sad svoje, a zbog raznih razloga najavljuju otpuštanja neki drugi, pa se to ne desi. Svako javno preduzeće ima rast zaposlenih i tako dalje. I to je jedan problem, znači, naša administracija je preglomazna i najveća u regionu i na broj stanovnika i na GDP i na sve te stvari. Druga stvar, možda mnogo i važnija koja se uopšte i ne vidi, Vlada priča o restruktuiranju privrede, restruktuiranju javnog sektora, restruktuiranju čitavog društva, o smanjivanju potrošnje, a da li smo mi uopšte, i to je pitanje koje nije se često postavljalo u našoj javnosti, da li smo mi, da li je Vlada spremna da restruktuira samu sebe. Ne mislim tu samo na broj, mislim na način rada, mislim na sistem odlučivanja, mislim na transparentnost. Primera radi, ako vi imate danas elektronsku Vladu, pa imate svu tu modernu tehnologiju, pa što će na sednici Vlade po metar papira da neko čita? Prvo je nepristojno, zna se da ne može neko metar materijala pročitati, ne može. E, sad kad vi vidite na sednici Vlade da svi ministri imaju po metar, onda ovi manji neki u razgovoru će imati 75 cm, ovi uopšte bez pola metra papira na stolu, kad se neko slika za vlast, za javnost ispada da on ništa ne radi. I tako se cela procedura odlučivanja, ona je nasleđena iz samouprave, ona je prekomplikovana, ona nije transparentna. Umesto da kao što drugi kažu, posle sednice Vlade sve je za 15 minuta na sajtu, pa ti čitaš odluke i tako dalje. Imamo besmislene situacije, ogromni su troškovi. Evo, recimo u tim javnim nabavkama, objavili su svi, objavili sve javne pozive za tržište hartija od vrednosti, sve odluke i tako dalje, umesto da sad imate sajber društvo, na sajtu te i te kompanije objavljuje se to i to i tako dalje. Mnogo je tu troškova, mnogo je procedura, mnogo je zaposlenih i tako dalje. I ova administracija kao sve administracije u svetu kreira sebi posao, jer ona zna, ljudi lično i prirodno, čim ja nemam neko ovlašćenje, čim ja nemam ovo ili ono i tako dalje ja od sutra mogu postati višak, ja sam samo proširujem i proširujem svoju delatnost. I kod nas je trend proširivanja delatnosti kontrole i državnih organa i paradržavnih i regulatornih tela, do te mere prevazišao samu svrhu postojanja da oni to i ne mogu da urade. I zato, bilo šta vi tražite od ministarstva, bilo kakvo mišljenje čekaćete pet meseci, ne može to ni stići da se odgovori, ali kad se postavi pitanje da li Vlada treba da to odlučuje - treba, o svemu treba, i prosto se vrtimo u krug. Znači, reforma države kao takve, države kao političkog modela, države kao nekog proizvoda, jer kad vi ne možete napraviti cipele ili papuče ili slavinu, ne znate napraviti, neko zna bolje, pa i država je jedan složen proizvod kao ljudski organizam. Ima svoju anatomiju, organe, ima svoju fiziologiju, ima svoje razne procedure, i to je ogroman posao. Mi ne vidimo da se tom poslu prišlo.
B92: Da, ali se s druge strane iz vladajuće koalicije na primer čuje da država ne sme da funkcioniše samo kao socijalna ustanova, a da je Vlada pod stalnim pritiskom.. ne može da funkcioniše pod stalnim pritiskom nerealnih obećanja koja su davana. Pa, kad se sve to sada pogleda, u kom pravcu može da funkcioniše?
Miodrag Zec: Ko je to napravio? Znači, vi imate jedno političko tržište, znači, realno tržište i političko tržište. Šta se tamo prodaje? - Pa, prodaju se određene ideje, određeni programi. E, sad treba postaviti pitanje kako je nešto nekom prodao kao političku viziju, kao politički program, kao proceduru i tako dalje, a mogao je znati, morao je znati ili je trebao znati da je to neostvarivo. E, sad onda kad ljudi to traže, kad vi izađete u izbornoj kampanji pa obećate, obećate da ćete povećati ovo... pa, svako je... svi naši izbori se obavljaju po jednoj jednostavnoj primitivnoj srpskoj proceduri gde se okolo zvecka sa kasicom prasicom i obećava se ovo ili ono. To nije samo sada, to je u Srbiji, sećate se one priče o opanku, daću vam levi opanak pre izbora, pa kad dođem na vlast dobićete i desni, pa kad dođe onda nema desnog, pa nemaš ni levi. Prema tome, politički model političkog tržišta, politička proizvodnja treba da se promeni, ona treba da bude objektivizirana, da bude pod kontrolom birača, mora da se smanji, moraju da ostanu referentni igrači. Pa, ako mi imamo 500 političkih preduzeća, što u mirovanju, što aktivnih, pa onda pustimo da se to 10 godina stabilizuje na 15, na 5, na 7 i tako dalje, mi znači nismo hteli da podignemo neki prag rentabilnosti, prag efikasnosti političke proizvodnje da ti imaš odgovornost i tako dalje. Zašto u svetu tako, manje-više su sve to dve-tri partije, pa čak i u ovim zemljama u tranziciji, ali kod nas ko nema šta da radi ili osnuje političku partiju ili osnuje univerzitet. Ne, mislim, stvarno, to pitanje treba... ja dobronamerno to postavljam, ja sam relativno i u godinama kad sam indiferentan na to sve skupa, ali žao mi je jer znam da to ne može funkcionisati.
B92: Osim što se otvoreno vidi ispunjavanje predizbornih obećanja, koliko god da su ona i bila nerealna, iz Vlade se uporedo sa tim se sve vreme govori da oni preduzimaju niz mera kako bi sprečili efekte svetske ekonomske krize. Profesore, da li vi vidite, možete li da mi navedete sada neke od mera koje ste vi uspeli da vidite koje se sada primenjuju u praksi, koje bi to dokazale?
Miodrag Zec: Pa, ne, ne, oni su najavljivali da će nešto uraditi, ono što su uradili to je rebalans budžeta, to je kontra ovome svemu. Dobro, sada najavljuju taj stend baj aranžman koji sadrži te elemente, ali evo, uzmimo neke konkretne stvari. Premijer je najavio jednu stvar za koju sam ja smatrao da je vrlo važna, to je da se podigne garancija na depozite za štednju, jer štednja je u velikom problemu i psihološkom i tako dalje. I sad, posle izvesnog vremena, sećate se.... je ubeđivao - nema potrebe. Pazite, ne možete vi sa stanovništvom objašnjavati neke stvari koje stanovništvo ne razume, šta je to adekvatnost kapitala, šta je ovo, šta je ono. Ne tvrdim ja da su banke loše, ali nije prosto, šta onaj Pera Perić zna šta je adekvatnost kapitala i da li država garantuje ulog ili ne garantuje. Jednostavna stvar, svi okolo su garantovali i onda je premijer Cvetković, i to je dobro izašao i rekao - garantujemo. Međutim, gde je zakon?
B92: U Skupštini.
Miodrag Zec: Pa, u Skupštini. Drugo je rekao da će rasteretiti štednju poreskih davanja da bi na taj način... na primer te dve mere, drugih i nema u Skupštini. A ovo u Skupštini, kako naša Skupština radi to može biti za pet godina. Oni se ljudi nadgornjavaju, objašnjavaju ovo ili ono, i sad to će biti.... Primera radi, imate čitav niz praktičnih pitanja na koje niko ne zna da odgovori. Saopšteno je da će biti smanjen porez na štednju, biće ukinut 2009. godine, ja sad pitam kako se to provodi, vi sad oročite u banci, niko vam ne zna reći ima li poreza ili nema li poreza. To je jedna važna stvar, i tako dalje i tako dalje. Prema tome, on kad je rekao to, te dve, tri, pet stvari to treba da se desi za 15 dana da bi imalo... prosto da bi bilo ono što je čovek rekao, da bi se to i sprovelo, a ne ovako, kad je na dnevnom redu. Pa, mi smo sve jedan rok produžili, sve jedan, evo, pasoš. Pa, sve zemlje u okruženju izdale su te pasoše, sad mi smo problem, pa produžavamo... Šta smo mi to uradili na vreme da bismo mi bili sad sigurni da će se to desiti?
B92: A zašto toliko oklevanje, čemu takva ležernost, je l' mi zaista sada imamo priliku da budemo tako ležerni, iz čega se stiče u stvari pravo na zaključak da smo mi na tu krizu otporni? Da li se takvi primeri mogu videti i u okruženju, na primer u Hrvatskoj?
Miodrag Zec: Ma, ne, mi smo otporni na krize, mi smo svašta kao narod preživeli, ovakvog naroda teško ćeš naći, ovaj narod je prosto bogom dan da tako funkcioniše. I mi jesmo u tom smislu psihološki otporni, jer ako ste vi prošli cunami, uragane razne, zemljotrese, ovo je ništa. U tom smislu, ali nije država kao država, mi smo najranjiviji u regionu, to im je rekao i MMF. Zašto? Pa, rekao je ono što neki ljudi tvrde već 3-4 godine. Ljudi, izvoz je ključni indikator stabilnosti jedne države, sposobnost da mi drugima prodamo svoju robu. Da li smo mi sposobni da prodamo drugima svoju robu? - Pa, nismo. Kod nas stalno raste deficit platnog bilansa i širi se to i raste.. i samo se menja način na koji se to pokriva. I dok stvari idu tako da su doznake visoke, da su prihodi od privatizacije visoki, da su reprogrami kredita visoki, da je ulaz kapitala poslovnih banaka visok, stvar se može finansirati. Čim to stane, a staće, staće privatizacija, već je stala, da oni sad mogu da prodaju naftu za 2 milijarde druge bi pesme pevali, ali ne može. Da se može Bor da proda za 400-500 miliona druga bi to bila situacija. E, sad ti namakni... znači, ti svake godine pokriješ nečim što nije trajno i što nije tržišno, i normalno, imaš apresiran kurs, da se uopšte nikom ne isplati izvoziti. Sad vi meni recite situaciju jednu, ako ste pre tri godine, kako vi kažete, imali kurs sličan ovome, i ako je neko ušao u dugoročan izvozni aranžman, recimo da izvozi nameštaj, da izvozi bilo šta, i on je tamo postigao cenu toliko i toliko evra, 100 evra za stolicu, i to je sad 85 dinara. A sada su mu u međuvremenu, u zadnjih pet godina 70-80% otišle neke cene i materijala i zemljišta i taksi i struje i vode i ovoga i onoga, i on je tad verovatno bio na granici rentabilnosti da to izveze, kako će sada to? On ide direktno u gubitak, a istovremeno ta stolica ovde sad je otišla na 200 dinara. I normalno da niko neće da izvozi. Srce jedne privrede, mala zemlja, mala privreda, ona mora da izvozi najmanje 80, 70% i više društvenog proizvoda, mi to ne radimo, to je naš hendikep. Jedina zemlja koja ima potpuno drugu politiku to je Slovenija, ona je išla u ekspanziju, da kupuje preduzeća, da daje investicije i tako dalje i da ima izvoz. Oni su restruktuirali tu privredu, to Gorenje je uspelo znači da prodaje i u Nemačkoj, sad se pravi i u Valjevu. Pa ima eksterne investicije i tako dalje, mi imamo samo dve eksterne investicije, tu Republiku Srpsku i to je dobro, to je ovaj Telekom i tako dalje. I to je problem, šta sada kada to sve skupa prestane, ključno je izvoz. Ovo je tržište, znači, ta priča o kursu, mora se narodu objasniti odakle te devize, kako one dolaze. Najnormalnije je da dolaze zato što neko izveze robu, pa mu on plati u devizama, on vrati ovde, pretvori u dinare i nastavlja dalje. Sve ostalo je ranjivo, da li će rasti ili padati devizne doznake, verovatno će padati. Mi imamo potpunu promenu strukture migracije, sad se ide u Ameriku, ide se daleko, nema više one privremene migracije. Drugo, stari stanovništvo, gube se veze i tako dalje. Da li će privatizacioni prihodi padati? Pa, drastično će padati, prvo što je kriza i što sad je teško. Znači, mi umesto da dobijemo privatizacioni prihod, a dobili smo milijardu i po od Telekoma, pa 400 od ovoga, pa 350 od Robnih kuća, znači kao da smo izvezli 350 miliona. E, šta sad kad treba praviti Fijat? Sad ti treba da uložiš iz budžeta da bi napravio zajedničko preduzeće. Pa si objavio tender za Bor pa sad treba da opet uložiš nešto i tako dalje. Pa, imaš gasovod, pa treba da uložiš nešto. Znači, problem je što će nestati, što će ta diskrepanca poći drugom tokom i zakonito vući kurs nagore, zakonito vući.
B92: Da, stalno se postavlja pitanje na šta je dosad odlazio novac iz svih investicija, iz privatizacija. Danas i Rusi dolaze, kako oni kažu, dolaze da završe razgovore sa nama o tom gasno-naftnom aranžmanu, ali premijer kaže da je to tek početak. Znate dobro kakva je istorija tog slučaja. Šta očekujete, šta će biti sa tim poslom?
Miodrag Zec: To je teško, zaista teško reći pošto je dosta konfuzno sve to saopštavano, ja na krajju ne znam šta su se tu dogovorili, na bazi čega. Da je to politički obojeno, jeste politički obojeno, ja nisam siguran da će se iz toga izroditi neki veliki priliv novca. S Rusima, to je Šojgu rekao - gospodo, vi ste to tražili, vi ste to dobli i gotovo je. Ja mislim da se sa Rusima teško može pregovarati, oni su velika sila, kao što se teško može pregovarati sa bilo kakvom velikom silom. Ono što Rusi imaju to nema niko, mi kažemo - povećaćemo energetsku sigurnost. Gas je uvek ruski, bilo da dolazi kroz cevi iz Mađarske, bilo da dolazi kroz cev iz Bugarske. Drugo, mi smo najviše platili taj aranžman, i Bugari su napravili zajedničko preduzeće 50:50, nisu prodali naftu, naftno preduzeće, mi smo prodali. Okej, da li to ima nekog političkog drugog računa, ja to ne znam, ali ja mislim da će se to vrlo teško poboljšati bilo šta što nije primarno njima rečeno. Jer, prosto, velika sila, pa zašto bi platila ako ne mora, zašto bi platila. Mi imamo i druge, sve velike kompanije, bilo ruske, bilo američke. Pa, zašto Lukoil nije... kako on funkcioniše? Pa, stalno mu se odlaže renoviranje, mislim, to je... to mi nećemo da shvatimo, da su jedno interesi, a drugo je ovako jedna poetska predstava.
B92: A kad kažete MI, mislite na...?
Miodrag Zec: Mi, Srbi, mislim, znate, mi stalno sebi pridajemo... prvo, mi patimo od jednog strašnog problema da sami sebi pridajemo značaj veći nego što jeste, da sami sebe proglašavamo važnijim učesnikom u istoriji nego što jesmo. Pa, to Kosovo, po turskim izvorima uopšte se Kosovo ne pominje kao neka važna stvar. Nemamo sad vremena, niti je ovo prilika... znači, prosto, i koridor recimo, ja sam se sad skoro vratio tim putem, pa nema tu saobraćaja, nema tu teških kamiona, ne može on čekati pet dana na granici između nas i Hrvatske, nas i Makedonije i tako dalje, neće da čeka i ako neće u Evropsku uniju, čemu to. Drugo, imamo potpuno besmislenih, imamo hiljadu besmislenih... evo, recimo jednog primera, imamo najveće putarine u Evropi mi, ne drugi i onda imamo kao fol da je jeftinije domaćima nego strancima, a u stvari obrnuto je, evo, sad ako imam vremena da vam to ilustrujem. Znači, da biste otišli do Subotice i vratili se recimo automobilom to vas košta 10 evra i pretpostavimo da neko svaki dan ide tim putem kamionom da ga košta 15 evra i tako dalje. Nema vinjete, ono što se skupi te putarine to prvo dok se ogroman broj ljudi taj plati, pa te rampe, pa malo se pokrade, svako prosto ti je besmisleno. Zašto mi ne uvodimo vinjete? Vi kad dođete na granicu Švajcarske vi imate da platite putarinu 50 evra za godinu dana, u Austriji 10 evra 7 dana, i vi se vozate kao domaćin 7 dana sa istom, možete sedam puta otići u Suboticu znači za 10 evra, a ovde je 70 evra. Kad naiđe stranac on ne može kupiti manje od 7 dana, on kao dobije utisak da je kupio nešto jeftino, on je platio tranzit 10 evra, on je platio tranzit. Tako da, i sve su sad zemlje uvele te vinjete, znači smanjili su broj tih tamo, a kod nas svako drži neki štambilj, neku kasu i nešto naplaćuje, od parkinga do autoputa i tako dalje. Zašto su drugi uveli to, a mi to nećemo da uvedemo? Mi pričamo da je jeftinije za naše domaće, a u stvari je skuplje kad se uzme tarifa, kad on tamo plati za mesec dana. Evo, Slovenci su imali rampe, odmah ih skidaju, ostali smo mi i Hrvati, imaju u Francuskoj rampe. Primera, takvih primera ima na stotine, umesto da ti gradiš... ti imaš potpuno sulude stvari, evo, primera radi iz života, ja gledam pred jednim obdaništem na Vračaru policija kažnjava roditelje koji daju decu, nema nigde stati, a tu je napravljeno obdanište. Ona tu zakonito kažnjava ovu srednju klasu i tako dalje. Drugi slučaj istoga dana, ja ne mogu da uđem u garažu stao je džip i dođe policajac, ja hoću da skloni džip, on kaže - Za 32.000, gospodine, da ja sklanjam ovo nema govora. Ja kažem - a zašto tolika policija služi, a zašto služe ti toliki paukovi i tako dalje. Znači, prosto je, ozbiljna je stvar urbanizam, ozbiljna je stvar grad, ozbiljna je stvar država, njom neko mora sistematski da se bavi da bi ti napravio taj sistem. Pa, uzmimo Novi Beograd, ti si prodao postojeću kanalizacionu mrežu i tako dalje, pa smo po dva reda zgrada ovde napravili i gde su te pare? Je li napravljena magistrala, napravljen neki novi vodovod, je li napravljena fabrika vode? - Jeste, ali to je kredit. Je li most, i tako dalje. I ti si znači nasledio nešto, to si rasprodao, e, sad treba da praviš ovo, pa praviš ono i tako dalje. Mi kapitalne neke stvari koje smo trebali u privatizaciji da rešimo nismo rešili, mislim da će to biti problem i taj problem, ja ne kažem da se on mogao lako rešiti, ja ne tvrdim, međutim, Vlada je zato da rešava te teške probleme i da dovuče investitore. Mi imamo čitav niz kapitalnih preduzeća, nismo našli nikakve kupce i našli smo loše kupce.
B92: Sad postoji mišljenje, može se čuti recimo iz Privredne komore Srbije, pojedini ekonomisti to isto tvrde, da Srbija sa ovim aranžmanom sa MMF-om šalje poruku da je ona sada takva zemlja da može da održi makroekonomsku stabilnost i da se sada očekuje veći priliv investicija. Je l' vi zaista sad očekujete da će strani kapital sad da pohrli u Srbiju?
Miodrag Zec: Ne, sporazum sa MMF-om je neophodnost, to je sad više nego očigledno i drugog izlaza i nema. Znači, mi sada nemamo nikakav savet, imamo praktično stend baj aranžman, pa sad pričamo da nećemo povući novac ili hoćemo i tako, tu je taj aranžman. Da li taj aranžman diže kreditni rejting? - Pa, diže. Da li će doći do velikih investicija? - Pa, to je vrlo, vrlo diskutabilno, to zavisi od toga šta se dešava u centralama. Mi imamo dve nepovoljne stvari, vraćaće se novac tamo da se tamo saniraju stvari i tamo je recesija u Evropi, pa će izvoz biti još teži, još teže će biti prodati našu robu. Ja ne očekujem neki veliki skok investicija dok ga nije bilo ni do sada, i do sada smo mi imali dve vrste investicija i to je problem, to je problem. Znači, imali smo direktne investicije kroz privatizaciju, u redu, došao je neko i kupio preduzeće. Šta je bilo sa tim parama? Deo para je otišao u budžet i u budžetu se potrošilo za socijalna restruktuiranja, za subvencije, za plate, penzije i tako dalje. Znači, mi smo prodali imovinu, a potrošili smo novac. S druge strane, došao je veliki nivo investicija u takozvane portfolio investicije, to se događalo na berzi. Došao je neko i kupio je fabriku piva, dao je pristojnu cenu, kome? Pa, onim ljudima koji su besplatno dobili akcije, tih 100 miliona je takođe otišlo u frižidere, šporete, letovanja, zimovanja. Znači, ogroman deo investicija iz privatizacije je otišao u potrošnju.
B92: Izvinite što sam vas prekinula, dakle, pričamo o investicijama, šta je sve potrebno da se ovde promeni, kakva klima bi morala da se stvori da bi se ovde zaista privlačile investicije? Kako će da bude nadoknađena ta razlika koju mi stvaramo? MMF tvrdi da mi godišnje trošimo oko 6 milijardi evra više nego što proizvedemo, da smo najranjiviji u regionu, da trošimo više nego što zaradimo. Pa, koja to investicija nama može da pomogne, ako je recesija dovela do toga da investicije praktično i nemamo? Dakle, recesija je pogodila one koji bi trebalo da dođu ovde da ulažu, samim tim i nas. Kod nas je privatizacija pri kraju, ni tu se nešto nismo proslavili, tenderi propadaju.
Miodrag Zec: Pa, evo, odgovoriću na to pitanje samo da povežem ovo gde smo stali zbog odjavljivanja. Znači, mi imamo nekoliko blokova privatizacije, neke su transakcije dobre, a šta je prodato? Prodato je, znači, jedna industrija koja je mahom strašno interesantna svagde, Telekom svako bi kupio, fabriku duvana svako bi kupio, pivare i tako dalje, i taj novac je završio u potrošnji. Mi imamo čitav niz kapitalnih preduzeća koja bi trebalo da izvoze, primera radi taj... je l' postoji IMR Rakovica - skoro da ne postoji, je l' postoji IMT, tih 50.000 traktora - ne postoji. Znači, nama fali, nama ključno fale nove grinfild investicije u proizvodni eksportni sektor. Da li se može do toga doći? - Pa, možda može uz radikalnu redefiniciju uslova privređivanja, poreza, dozvola i tako dalje. Jeftin je ovde rad, ovo što se sad najavljuje da će doći neke investicije iz Slovenije ili iz Rumunije i tako dalje, objavile su vesti, to samo može doći zbog jeftinog rada, jeftin rad. E, sad, ako domaće cene odu toliko visoko pitanje je da li ćemo mi uopšte imati jeftin rad. Mi smo imali skoro prikaz na televiziji, ljudi rade u konfekciji za 6.000 dinara, pitanje je da li je to održivo. Drugi je problem da li mi imamo radnike za realnu proizvodnju, mi smo stanovništvo koje stari, promenjena je starosna struktura, kvalifikaciona struktura. Svi beže iz materijalne proizvodnje, nema ovde škole za zidare, bravare i tako dalje. Znači, mi možemo očekivati da ovde dođu investicije koje zahtevaju mnogo, mnogo jeftinog ljudskog rada, to je realnost, to je realnost i za Kinu. Znači, zašto je tamo otišao? Pa zato što je rad jeftin, što su ekološki troškovi mali, što su porezi mali... Prema tome, nema tu velike priče. E, sad, da li mi kao društvo možemo to uopšte da prelomimo, jer ovde su očekivanja da će svi biti na berzi, da će svi raditi u državnoj administraciji, u Skupštini i tako dalje. Ti šalješ jednu poruku da prosto... ja mislim da će se vrlo teško naći ovde radnici i može se vrlo lako desiti da ovo kao što imamo sada u Crnoj Gori, pogledajte ko tamo radi - pa, rade samo ljudi koji su došli da rade preko leta, kad idete na odmor. Neko je prodao tu zemlju, neko je prodao kuću, neko je prodao akcije, neko je u parlamentu, neko u vladi, neko u nekom regulatornom telu, neko ima plažu, e, sad, ko dolazi, dolaze radnici i tako dalje. Znači, ono kao što su Rumuni dolazili kod nas da rade, oni sad više neće doći, pitanje je u okruženju, on ima skoro punu zaposlenost. Mi moramo, taj udar će biti veliki, to otrežnjivanje će biti, znači, mora da dođe neka eksportna industrija, to je spas.
B92: Znate i sami da je u poslednjih mesec i po dana oko 3.000 ljudi ostalo bez posla, najavljuje se da će se to dešavati i ubuduće. U javnom sektoru će plate biti zamrznute i priča se o tome da bi ti potezi vlade, u stvari, trebalo da vode socijalnoj sigurnosti i stabilnosti. Da li očekujete eventualne socijalne tenzije? Ipak je reč o sektoru koji je bio naviknut na povećanja plata i s druge strane, dužna sam da vas pitam, jer su to tražili naši slušaoci, ako neko zamrzne platu, zašto ne zamrzava i cene?
Miodrag Zec: Pa, naši slušaoci, uopšte mi smo navikli, živeli smo u komunizmu i mi imamo sledeću paradigmu. Kaže - dajte nam plate pa da platimo cene, ako mi daš platu platiću grejanje, platiću... Ima ta logika sa stanovišta pojedinca opravdanje i u istorijskoj naslazi i u normalnoj percepciji pojedinca. Međutim, ono što se dešava u ekonomiji, prvo idu cene, a plata ako bude, znači, kako ekonomija..... uloži u ovu zemlju, u zgrade, u radnike pa napravi proizvod, pa ako uspeš da prodaš po ceni, pa ćeš tek imati dobit. Znači, prosto je nešto na kraju, mi smatramo da je nešto početak, zato što kod nas je prosto u ovoj krizi... nije se promenila paradigma ni političkog saobraćaja, ni vrednosna paradigma. Još uvek vi ovde možete prodavati razne opscene i tako dalje, a ljudi žele da... znate šta, kad bi neko hteo da kaže ovde ljudima šta je realno stanje, možda su tu politički u pravu, ne bi oni glasali za njih. Jer on kad kaže - ja ću vam dati platu, kaže - ti si naš, kad kaže - ljudi, jer ova zemlja, nije joj saopšteno ono što se desilo u velikim svetskim prevratima, ono što je Čerčil rekao - ja ću vam dati krv, znoj i suze, mi smo u takvoj... Ne, ovde sunce sija, vetar ćarlija i onda ti dođeš i onda polako, otežeš i ovo je došlo kao poslastica, svetska ekonomska kriza, jer sad je to opšte jedna koprena za sve. Prema tome, mora se slati poruka, mora se slati sasvim drugačija poruka. Srbija nema resurse, Srbija nema neobnovljive resurse, Srbija nema turističke prihode i tako dalje, Srbija mora kao i većina srednjoevropskih zemalja da živi od teškog industrijskog rada. E, da li to neko želi da čuje? - Pa, verovatno ne želi, ali će to tako biti, i samo će doći kapital koji će reći - mali porezi, male takse, mala ekološka zaštita i jeftin rad, i surovo je to sve skupa, i to će biti surovo. |
